Jedan od najpoznatijih američkih pevača 20.veka, čuveni Hari Belafonte preminuo je u 96.godini života u svojoj kući na Menhetnu.

Uzrok njegove smrti je kongestivna srčana insuficijencija. Hari Belafonte se proslavio pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u vreme rasnih tenzija u SAD, kada je s pesmama "The Banana Boat Song“ i "Jump in the Line“ izbio na vrh liste hitova u svetu.

Uspeh Harijevog albuma "Calipso“, koji je prodat u više od milion primeraka, kao i boravak na prvom mestu Bilbordove liste albuma ostavši tamo čak 30 nedelja, lansirao je Belafontea trajno u muzičku orbitu.

Zahvaljujući pomenutom albumu, dobio je kasnije i angažmane u hitovima "Karmen Džons“ i "Ostrvo na suncu“. U tom periodu Belafonteovog života dogodila se velika promena u njemu – počeo je da koristi svoju popularnost kako bi javnosti ukazivao na problem rasizma u SAD ali i u svetu.

Belafonte je ideju o jednakosti svih rasa počeo da propagira i u Holivudu i to dosta uspešno. Sebe je opisivao kao pevača muzike sa "korenima u crnoj kulturi američkih crnaca Afrike i zapadne Indije.

Susret sa Kju Kluks Klanom

Život ovog ljutog autsajdera i posvećenog humaniste, kako su ga nazivali mediji u vreme najveće slave nije bio nimalo lak, ali je on hrabro i uporno gurao svoje ideje o ravnopravnosti gde god je mogao. Tako je nemački Spiegel, pišući o Harijevoj smrti, ispričao jednu epizodu koju je glumac i pevač imao svojevremeno sa kolegom Sidnijem Poatjeom.

U avgustu 1964. Belafonte i Poatje vozili su se Misisipijem. U toku noći. U vreme najveće segregacije i mržnje belog dela stanovništva te države prema ljudima crne boje kože.

Belafonte i Poatje imali su sa sobom 600.000 dolara u koferu, prikupljenih za lokalni pokret građanskih prava. Poatje je krenuo u rizičnu avanturu sa Belafonteom tvrdeći da je Kju Kluks Klanu "teže da ukloni dva crnca nego jednog“. Progonitelji su počeli da ih prate na ulici. Vozač glumaca nije želeo da doda gas jer bi ga policija momentalno zaustavila na ulici, kaznila i predala Kju Kluks Klanu u ruke. I progonitelji nisu smeli brže da voze jer nisu znali imaju li Belafonte i Poatje oružje ili ne. Na kraju su holivudske zvezde doživele samo stres od praćenja i hitaca pripadnika KKK u vis, čisto radi upozorenja da su na njihovoj teritoriji.

Poatje i Belafonte nisu se uplašili. Ova epizoda je pravi primer kako se ranije hrabro borilo za cilj. Da je u to vreme postojao Tviter, Belafonte se sigurno ne bi zaustavio samo na kritičkim postovima.

Vlasnik imanja promenio mu je život

Hari Belafonte je rođen 1.marta 1927.godine na Menhetnu kao sin "ilegalnih imigranata“. O svom ocu nikada nije imao lepe reči, dok mu je majka bila i ostala heroj. Da ne bi imala probleme sa lokalnom vlašću oko papira, često je sa Harijem menjala mesto boravka. Hari se posle osnovne škole pridružio lokalnoj bandi, ali na sreću u njihovom društvu nije se mnogo zadržao. Sa 17 godina prijavio se u mornaricu. U vreme najveće popularnosti, otkrio je da su tokom Drugog svetskog rata nemački ratni zarobljenici bili bolje tretirani od Amerikanaca nego crni ljudi iz iste države.

Prelomna tačka Harijevog života dogodila se kada je na jednom imanju radio kao domar. Vlasnik imanja ljubazno mu je ponudio karte za predstavu u Američkom crnačkom pozorištu. Hari je bio oduševljen smirenošću i pameću glumaca. Ubrzo je počeo da radi tamo, dobijajući prvo manje uloge. U pomenutom pozorištu upoznao je svog najboljeg prijatelja, takođe glumca Sidnija Poatjea.

Zahvaljujući vlasniku imanja koji mu je ponudio karte za pozorište, Hari je tačno znao čime bi voleo da se bavi u životu. Posle Drugog svetskog rata postao je prva prava crna zvezda u SAD.

Interesantan je podatak da je veliki broj Nemaca obožavao Belafontea, čak i neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Iako niko od Nemaca to u dotično vreme ni za živu glavu ne bi priznao, svi su imali njegove ploče u kući. Hari je za to vreme počeo da se probija podržavajući i mlade talente poput, kasnije slavne Mirijam Makebe. Ipak, konstantno je u sebi osećao bes zbog narastajućeg rasizma i znao je da će morati poput Martina Lutera Kinga da postane Glas.

Život po uzoru na Martina Lutera Kinga

Slavni Bob Dilan napisao je u svojim memoarima da Hari Belafonte nikada nije pravio razliku među ljudima. Dilan je rekao da su za Harija "ljudi bili ljudi“.

"Imao je ideale i učinio bi od svakog da se oseća kosmopolitom. Nikada nije postojao umetnik koji je toliko prelazio granicu u prave svrhe kao Belafonte“, tvrdio je Dilan.

Belafonte je puno puta spominjao Martina Lutera Kinga i susret s njim kao nešto što je krucijalno uticalo na njegov život.

"Sa Kingom sam se sreo u podrumu jedne crkve. Plan je bio da pričamo 20 minuta, a mi smo diskutovali puna četiri sata. Posle toga sam ostatak života posvetio borbi protiv segregacije, kao i ispravljanju nepravednog ekonomskog sistema SAD“, govorio je Belafonte.

Bio je aktivan protiv aparthejda i rata u Vijetnamu. Vodio je kampanju za siromašnu decu Ruandde, doneo hip-hop kulturu na Kubu kroz susrete sa Fidelom Kastrom. Omogućio je crnim Amerikancima da počnu da dobijaju stipendije. Spisak stvari kojima se bavio Hari Belafonte bio je zastrašujuće dug ali i uspešan.

Bio je jedan od najvećih.

"Prvo sam se pojavio ja, pa Elvis“

U intervjuu za nemački "Špiegel" iz 2011. godine, Belafonte se na pitanje kakav je osećaj biti pola veka usred borbe za ljudska prava počeo da se smeje.

"Da budem iskren, ni ja ne znam. Zašto me je Elenor Ruzvelt sredinom pedesetih godina prošlog veka prihvatila u svom malom krugu saveznika? Zašto je Dž.F.K. prišao baš meni od svih crnih ljudi kada je želeo da približi rase? Za mene je sve ovo i danas misterija“, rekao je Elvis.

Na pitanje kako se osećao što mu je karijera rasla uporedo sa onom od Elvisa Prislija, Belafonte je samouvereno rekao:

"Da budemo precizniji, prvo sam došao ja, pa Elvis“.

Potom je Belafonte ispričao epizodu iz života pedesetih godina u SAD kada je mogao i da robija.

"Bio sam na turneji kada sam u toaletu, neposredno pred obavljanje male nužde osetio da iza mene stoji policajac. Sa pištoljem u rukama. Rekao mi je: ’Ako proliješ i kap urina sada, bićeš mrtav, crnjo’. Mogao sam da se okrenem i prebijem ga. Mogao sam i da ga ubijem. Kipteo sam od besa, ali sam ćutao. Za tu i slične epizode uvek bih se zahvaljivao Martinu Luteru Kingu koji me je naučio da bes kanališem u bolje, korisnije svrhe“.

Odgovor na poslednje pitanje u intervjuu za Spiegel najbolje je oslikao Belafonteov život i dela.

Na pitanje da li se ikad umorio od svega, mudro je poručio:

"Ne smete se umoriti. Ako se umoriš, drugi će pobediti“.

I.Đ./Spiegel

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com