U Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) smatraju da je zakon problematičan jer predviđa takozvanu procenu radne sposobnosti. To znači da o radnoj sposobnosti osobe sa invaliditetom odlučuje komisija koju čine doktori i drugi zdravstveni radnici i koji na osnovu dijagnoze utvrđuju da li neko može ili ne može da radi.

“Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom kaže da takva procena ne može na taj način da se radi. Potrebno je da bude funkcionalna, a to znači da neko proveri u realnom radnom okruženju da li ta osoba može da izvrši neke radne zadatke”, objašnjava za portal “Vremena” Snežana Lazarević, saradnica u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Slab podsticaj za poslodavce

Ona dodaje da postoji skala procene od nula do četiri i da ljudima koji dobiju treću kategoriju rad formalno nije zabranjen i da osobe sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama najčešće dobijaju treću kategoriju na proceni. 

“Problem je u tome što na osnovu zaposlenja neke osobe koja je u trećoj kategoriji poslodavac nema nikakve olakšice, kao da je zaposlio nekoga ko nema nikakve teškoće, ne računa mu se da je zaposlio osobu sa invaliditetom”, kaže naša sagovornica.  

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom propisuje da poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom. U suprotnom, ako je ne zaposli dužan je da uplati iznos od 50 odsto prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji.

“Ukoliko ne zaposle dužni su da uplate određena sredstva u budžet i time se smatra da su izvršili tu obavezu zapošljavanja, tako da se niko suštinski ne bavi time”, kaže Lazarević.

Radni asistenti

Prema njenim rečima, praksa u drugim zemljama je takva da osobe sa invaliditetom imaju radne asistente neko vreme i onda je poslodavac spremniji da prihvati i zaposli osobu sa invaliditetom.

Kako kaže, ono što su čuli od poslodavaca jeste da procene radne sposobnosti koje dobiju ne daje im informacije koje su njima važne. 

“Jedan čovek je naveo da je pisalo da osoba ne bi trebalo da podiže veće težine. On kaže da ne zna šta je precizno veća težina. Pribojavaju se da se ta osoba ne povredi. Lakše im je iz straha da uplate sredstva u budžetski fond”, priča naša sagovornica. 

Prema njenim rečima, ne zna se kako se taj novac kasnije troši, a da bi po zakonu trebalo trošiti na profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, ali im nije poznato kojim novcem se raspolaže.

Upozorenje 

Ona upozorava na još jednu pojavu koja dodatno otežava položaj osoba sa mentalnim invaliditetom. Kako kaže “često se dešava kada roditelji, osobe koja ima intelektualne teškoće, kažu u centru da bi hteli da zaposle sina ili ćerku, dobiju odgovor da će u tom slučaju izgubiti tuđu negu i pomoć.”

Snežana Lazarević ukazuje da je ovo jedan od razloga zašto je veoma mali broj ljudi, koji su korisnici tuđe nege i pomoći, uopšte zainteresovano da se zaposli. 

“Ako imate tuđu negu i pomoć, vama to pruža neku sigurnost da ćete imati bar neki novac. Te porodice su veoma često siromašne, jedan roditelj ne radi i to je neka sigurnost porodici. Ako se zaposli niko vam ne može garantovati da nećete ostati bez posla, zato se ljudi uopšte ne upuštaju u to”, ističe Lazarević. 

Ona smatra da je ovaj zakon doneo boljitak određenom broju ljudi sa invaliditetom, ali da isto tako ne zna slučajeve da su zaposlene osobe sa intelektualnim ili mentalnim poteškoćama. 

“Oni se ponekad angažuju na osnovu tih nekih javnih radova, ali to su poslovi angažovanja koji traju tri meseca ili šest meseci, pa onda imate pauzu, nekada i nekoliko godina. To nije pravi radni odnos”, napominje saradnica u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom.

Osobe sa invaliditetom često su diskriminisane. Primer je poslednja odluka Skupštine grada Beograda koja se odnosi na javni linijski prevoz putnika. Tako određene grupe osoba sa invaliditetom imaju pravo na povlašćenu cenu prevoza, dok druge nemaju.

O ovome je za "Vreme" pisao odbornik Demokratske stranke u Skupštini grada Beograda Milan Aleksić u tekstu "Odluka o pravu na besplatan prevoz u Beogradu: Paradoksalno i diskriminatorski”.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com