U decembru prošle godine sam prvi put, za 20 godina njegove karijere, otišla na Marčelov koncert. Zato je pre svega zaslužan njegov poslednji, šesti po redu album ili roman u stihovima, kako on kaže za Nojevu varku, delo prepuno angažovane poezije tipa “sve su puške vaše, sve su žrtve moje” (JBG), “bolje da padnem u zaborav nego pad na kolena (Udahni), “huljama kačimo ordenje, heroja bacimo u lokot i okove” (Govno), “moji su drugovi biseri rasuti pred svinje” (Dvadeset), “Zidovi u glavi ko granit jaki kada su između ljudi” (Zidovi). Odmah zatim sam ga srela u jednom kafiću gde se sluša dobra muzika i pitala ga, iskreno zaprepašćena, je li to on ili neki njegov klon. Budući da to, naravno, jeste bio on, sledeće pitanje je bilo da li bi mi dao intervju za “Vreme”. Konačni povod bio je spomenuti koncert, na koji sam stigla u poslednji čas na blagajnu: kupila sam jednu od poslednjih 5 karata. Koncert je bio rasprodat. Nisam znala da me je Marčelo bio stavio na spisak jer je zaboravio da mi javi, a meni nije palo na pamet da pitam. Ali ova muzička predstava bila je vredna svakog dinara, i više. Sedela sam u sredini balkona i tako imala odličan pogled na scenu i dupke punu MTS dvoranu. Priznajem, volela bih da sam stajala negde u parteru ispred bine s konzervom piva u ruci i đuskala u atmosferi koja bi me teleportovala u SKC ili na Akademiju osamdesetih.

Naime, iako je ritmom, muzikom, tekstom pesama, video-bimovima, laserskim zracima i svim svojim sredstvima koncert “pozivao na ustanak”, mi smo sedeli, doduše ozarenih lica i aplaudirajući iz sve snage. Od tada je prošao još koji mesec dok smo konačno uspeli da se vremenski uskladimo, da se opet nađemo na istom mestu gde smo se upoznali i realizujemo ovaj intervju. Taj razgovor sada je pred vama.

VREME: Da li ti je beogradski koncert bio prvi ovakav “sedeći” koncert? Je l’ to zato što je tvoja publika 40+? Ili pak zato što je pobuna ionako odavno prešla u salon, tj. na Tiktok, Instagram, Tviter, Fejsbuk, Viber?

MARČELO: Pa znaš šta, ne bih tražio simboliku te vrste u sedećim koncertima, to je prosto samo “vrsta” koncerta. U Dvorani su svi koncerti takvi. Prošle godine smo u Akzent Teatru u Beču imali slično iskustvo i dopalo nam se kao verna živa verzija jednog konceptualnog albuma. Oni se brižljivo “režiraju” da bi postali kompaktna celina, a onda i njihov koncertni blizanac mora biti režiran s jednakom pažnjom: dramaturški gledano, to je u neku ruku više predstava nego koncert. Otud je došla naša odluka da ovo treba raditi u MTS dvorani, i nismo se pokajali. Što se tiče publike, bila je prilično generacijski šarena, kakva i inače jeste, samo se ovde to vidi. Ali zanimljivo je ovo što kažeš, jer tamo negde pred kraj koncerta na pesmi Reset, koja je pretposlednja na albumu, kad dođe onaj momenat “Vostani, vreme je” – tad su svi zapravo ustali. Da koncert nije bio sedeći, taj vrlo emotivni momenat, na primer, ne bi postojao. Ljudi bi stajali kao što su stajali i dotad, možda bi aplauz bio glasniji od prethodnih, i toliko. Ima još jedna bitna stvar u vezi s tim. Jeste, sve je prešlo na društvene mreže pa i pobuna, a ona samim tim i nije neka pobuna. Ali, znaš, dok smo izvodili Reset, na video-bimu išle su scene sa demonstracija iz 2020. godine. To je bilo potresno i nama i publici jer ta je publika mahom sačinjena od ljudi koji su tada bili na ulicama, baš kao i mi. Dakle, to što su došli na sedeći koncert ne znači da su salonski pobunjenici: naprotiv, to je pešadija. Kao što smo ti i ja pešadija, i kao što ćemo verovatno biti još toliko puta. Glavno pitanje je čemu pešadija kad nemamo vojskovođe (smeh). Tu je sav naš bol, što bi rekao pesnik.

Koja je razlika između hip–hopa i repa? Da li se rep od hip–hopa razlikuje samo po sadržaju pesama ili i po muzici? Možeš li nam definisati muzičke razlike kod tih pravaca?

Ne bih uopšte trošio vreme čitalaca i čitateljki na nešto što ni nas same ič ne zanima. Mi jesmo krenuli od žanra pre 20 godina, ali onda je prošlo 20 godina. Mnogo toga se promenilo. Žanr je, uostalom, malo kanda fioka, kalup. Mislim da je prošli vek bio vek žanrova, a ovaj je vek autorstva i eklektike, osim za tvrdokorne zaljubljenike u neki konkretan, destilovan pravac. Mi to svakako nismo. Još kad smo drugom albumu (Puzzle Schock, 2005) pristupili eksperimentalnije, došli smo sa žanrovskom publikom u sukob tipa “šta je ovo, kakvi sad tu instrumenti, kakvo sad tu pevanje, horovi, prolozi, epilozi, nije to to”. Na šta smo mi rekli: pa nije, da. Potpuno smo u miru s tim da “to nije TO”, nego smo to mi. A ovo je sada šesti album i sve što smo u međuvremenu radili išlo je ka tome da iz svih žanrova primimo uticaje koji nam se dopadaju i to ugradimo u svoj rad. Od hip-hopa smo zadržali taj vokalni izraz, zadržali smo korišćenje gramofona kao ravnopravnog instrumenta u bendu, ali sve ovo drugo i ukupna slika… ne znam, imaš li utisak da si bila na rep koncertu? (smeh)

Imam: zbog teksta, zbog poruka, zbog ritma… i čini mi se da se hip–hop više bavi nekim opštim, ličnim, ljubavnim i ostalim večnim problemima mladih, dok je rep probuđen u političkom smislu, angažovan, reaguje na društvene nepravde, govori o empatiji, solidarnosti…

Hip-hop je na svom početku bio širi pojam, koji je označavao kulturu tj. supkulturu sa četiri elementa. Rep kao uži pojam označava muzički element, ali osim toga imaš crtanje grafita, spomenuto korišćenje gramofona kao instrumenta i brejkere-plesače. S vremenom se nekako napravilo kao da su posredi dve slične ali ne sasvim iste vrste muzike, a u stvari je relacija širi-uži pojam. Rep je otprilike nastao tako što je DJ imao i mikrofon pored sebe i onda nešto govorio uz ritam; budući da je to bilo na žurci, ne verujem da je isprva bilo angažovano. Ali kasnije se neko dosetio da mikrofon u ruci može služiti i tome. U svakom slučaju, eto, meni je taj vokalni izraz uvek bio zanimljiv i zato sam ga zadržao, s tim što sam, kad smo počinjali, to razumeo kao neku savremenu formu pesništva i nastavio sam tako da ga doživljavam do danas.

Ljudi kojima sam se divio, tu iz Srbije, cela tadašnja andergraund scena, bili su malo stariji od mene, i postojale su te lokalne scene. Kruševačka je, recimo, bila veoma zanimljiva, razgranata, ti sjajni ljudi su stvarno pisali nešto što se sme nazvati stihovima u poetskom smislu, tu nije bilo banalnosti i plitkog mangupluka, nego su vaistinu želeli da se bave pisanjem – i to je škola u kojoj sam pekao zanat. Ono što je kasnije došlo jeste otkrivanje muzike u punom smislu i širini reči, prihvatanje te slobode van kalupa i sinergija svih nas u bendu.

I šta posle Nojeve varke?

U intervjuu koji sam nedavno dao, jedan tvoj kolega je kazao da ima umetnika i umetnica koji deluju kao da je sav njihov rad vodio do tog jednog kapitalnog dela, te da Nojevu varku doživljava tako. Naravno, zahvalio sam mu na komplimentu, ali rekoh usput i da se nadam da nije tako, jer u suprotnom – čemu dalji trud ako smo stigli na poslednju stanicu? Dobro je ako postoji progres u onome što radiš, takav da je vidljiv i upečatljiv. Ali svakako istražujemo dalje. Da se opet razlabave i pomere te granice.

Pomenuo sam da je ove godine dvadesetogodišnjica prvog albuma, tako da polagano ulazimo u slavljeničko raspoloženje. Valja to obeležiti i koncertno i nekim izdanjima koja bi sumirala gde smo bili – šta smo radili. Biće tu odabranih pesama na pločama, biće zbirke odabranih pesama, tu je i rad na novom romanu uz reizdavanja prethodnih. Sve u svemu, uzbudljiva godina koja podrazumeva da u jednom trenutku načnemo i nekakav novi album. Još uvek idejno tražim šta bi on bio. Jedino što pouzdano znam za sada jeste da će takođe biti konceptualan. Sad je to nešto što me totalno zaljubilo, jer u mojoj glavi čak delimično opravdava i samo postojanje albuma u eri koja je uveliko era singlova. Albumi su sad odumiruća kategorija. Čini mi se, eto, da je jedno dobro dodatno opravdanje za postojanje albuma upravo koncept, tretiranje pesama kao poglavlja knjige.

Ali sigurno nećeš prestati da kritički reaguješ na stvarnost i dešavanja na način kako si to do sada radio, bez obzira na to ko je na vlasti?

Pa, nemamo mnogo razloga za nadu će nam se stvarnost u dogledno vreme klacnuti ka lepšim temama. Ima tu jedna zanimljiva stvar, ljudi umeju da kažu: “Pa šta biste vi uopšte radili kad bi se situacija sredila?” Što je šaljivo i slatko, ali u svojoj srži netačno. Jer ono što pokušavam da stavim u centar svog pisanja uvek je makar malo univerzalnije od puke sadašnjice. Ovde se priča o čoveku. O tome šta mu je i zašto mu je. A to je tema tako široka da se njome možeš baviti na svakoj tački globusa u svakoj tački vremena. Što reče Fokner primajući Nobela, sukob unutar ljudskog srca jedina je stvar vredna pisanja. A to srce, čak i kad je srce tvojih junaka, uvek je i tvoje.

Za mene ovo ne bi funkcionisalo da nema taj lični element. Na albumu imaš na operacionom stolu mene isto koliko i ovo društvo. Ako imaš skalpel u ruci i hoćeš nešto da seciraš, moraš i sebe jer u suprotnom to deluje malo nadmeno: ko mi to govori, čiji je to glas, zašto bih mu/joj verovao? Ukratko, sadašnjicu više doživljavam kao pozornicu na koju se izvode junaci (makar to bio ja sam) i dešava radnja. Ali likovi su nam bitniji od scenografije.

Šta si prvo počeo u životu? Da igraš? Pevaš? Pišeš? Ili sve zajedno? Kad si krenuo da stvaraš?

Haha, da, zahvaljujući Nemanji Marašu, našem strpljivom i talentovanom režiseru spotova, izgleda kao da u JBG imam koreografiju, ali to samo otud što me je besomučno seckao i montirao, te od mog mlataranja rukama ispade da je postojao neki plan. Ali van toga, kakvo crno moje “igranje”. U smislu plesa. Ali u smislu igre, krenuo sam da stvaram upravo kroz igranje. Kao mali bio sam smrtno zaljubljen u Priču. Bio sam ti ono dosadno dete što tera svakoga da mu čita, pa su onda morali što pre da me nauče da čitam kako bi me skinuli s vrata. Iz te očaranosti pričom došla je želja ili taj dečački san da jednoga dana i sam postanem onaj koji pripoveda. I to se, u stvari, desilo dosta rano, upravo kroz igru.

U tim dečjim ekipama imaš uvek one koji su praktično zaduženi za osmišljavanje šta ćemo da se igramo, deca što izmisle priču “šta smo sad tu mi”. Ja sam ti bio jedno od te dece: pošto sam bio smotan s loptom i svime što ima ikakve veze sa sportom, dobio sam takvu ulogu. Pokušavao sam da pišem još u osnovnoj, a to se prirodno kombinovalo s ljubavlju prema maternjem jeziku. Posle me je to odvelo i na Filološki fakultet, na studije srpskog jezika i književnosti. To će reći da nisam nešto mnogo lutao, bilo je to vrlo trasirano. Imao sam, istina, još nekih idejica šta bih da budem kad porastem, ali em nemam tri života, em nijedna nije bila snažna kao ova.

Jesi li imao podršku roditelja u svojim planovima i željama za budućnost?

Evo baš juče sam gostovao u jednoj emisiji koju rade moje drugarice psihološkinje, tema nam je bila psihologija u umetnosti, pa smo malo pričali o tome iz kakvih porodica dolazimo. Istraživanja vele da umetnici uglavnom ne dolaze iz harmoničnih. No, kazao sam da ono što nije harmonično ne mora nužno biti posve naopako i traumatično. U mom slučaju, pošto sam iz radničke porodice, moji nisu baš nešto nabaždareni na umetnost i moj izbor svakako im je zvučao blesavo. Stoga ne mogu reći da sam imao podršku u stilu “Super, oduševljeni smo, to je najlepša vest koju smo u životu čuli”, ali nisam imao ni sabotaže.

I kad pogledam s ove distance, mislim da ništa ne može tako temeljno da upropasti decu kao bezrezervna podrška roditelja. Jer to su onda okruženja gde se ništa ne dovodi u pitanje, a dovoditi stvari u pitanje nije samo po sebi rđavo. Igrom slučaja, ja sam eto ozbiljno znao šta bih da budem kad porastem, ali kako su oni mogli da znaju da mislim ozbiljno (smeh). Mogao sam da kažem da hoću da budem astronaut, recimo. Prosto to nekakvo porodično okruženje koje te tera da braniš svoj izbor istovremeno te tera i da preispitaš taj svoj izbor.

Dalje: muzika mi nikada nije bila u planu, samo pisanje. Muzika mi se dogodila usput, bukvalno me presrela zato što mi se učinilo da je to još jedna forma pisanja u kojoj bih mogao da se oprobam. I onda iz igre kreneš da pišeš na ritam, nađeš još neke prijatelje koje to isto zanima… i kad me pitaju kad sam odlučio da se bavim muzikom, kažem: tek posle prvog albuma. Jer kad izabereš neko zanimanje, ima toliko izazova oko tog zanimanja, a ne samo u njemu. Ovde, recimo, ti si hteo da se baviš muzikom, a onda uz to u paketu dobiješ još 500 stvari kao što je vođenje benda, kao što je javnost, kao što je odgovornost, kao što je prepoznatljivost tvog lica u troli, a do juče toga nije bilo.

Zato je vrlo pošteno da zapitaš sebe tek kad sve to imaš na talonu: da li ja s ovim mogu da se nosim ili ne. Ima mnogo toga što mi ne odgovara, ali mislim da je iluzija da postoje zanimanja u kojima ti sve odgovara. Prosto sve ima svoje izazove, sve ima svoje stresove, mislim da nije stvar u tome da ti odgovara ceo paket nego da ono što te ispunjava u toj računici nadmašuje ono što ti u tome smeta. Onda vredi ostati u tome.

Tvoje pesme su prepune poruka. Da li možemo da izvučemo neke osnovne poruke, nešto kao “Marčelovih 10 zapovesti”?

Mislim da je bolje govoriti o koordinatama nego o porukama jer te koordinate, u stvari, određuju taj ram, taj teren s kojeg govoriš. U mom slučaju, to je okrenuto čovekoljubivosti, okrenuto ulevo, suprotno desničarenju, okosnica toga je preispitivanje i samopreispitivanje. Imaš, recimo, pesmu Zidovi koja govori o čoveku koji je zabasao u teorije zavere, a žena mu zdravstveni radnik za vreme korone, na primer. Pa imaš ovu pesmu Fernweh koja je ljubavna priča o ljudima koji imaju telesno razumevanje, ali nemaju ništa osim toga. Nema veze ni sa društvom niti ni sa čim, tako da, znaš, u suštini postoji ta neka osnovna društvena nit koja ide od pesme Kuća na promaji na tom prvom albumu pa do JBG.

Baš kad sam bio kod Galeba (prim. nov. Nikačevića u Agelast podkastu), govorio sam o tome da to nije jedino o čemu mi pričamo, ali to digne najviše prašine i onda te po tome prepoznaju, pa sam kazao kako je očigledno problem potražnje, a ne ponude. Jer mi ovde ponudimo svašta, ali ovo najviše čačne ljude, a čačne ih zbog toga što žive tu gde žive. Isti je moj razlog što pravim pesme i razlog publike što ih baš na taj način primi.

U društvu možemo primetiti sve veću oguglalost ili otupelost na nedostatak pravde. Ko ili šta je po tvom mišljenju glavni krivac za gubitak empatije i solidarnosti u našem društvu? Tranzicija? Siromaštvo? Vlast? Na koji način bi se u Srbiji te društvene vrednosti mogle povratiti? Kažem “povratiti” jer su nekad u Jugoslaviji bile zakonom uređene.

Bavljenje umetnošću za mene iznad svega podrazumeva stalnu vežbu saosećanja. I sa sobom i sa drugima, jer ponekad ni sa sobom ne saosećaš dobro. I to mora da se vežba. I iz položaja nekoga ko se time bavi, mene naravno najviše od svega u ovom društvu pogađa manjak empatije.

E, sad, zanimljiva stvar: ti me pitaš odakle nama to, da li vlast ima veze sa tim? Jer oni su zapravo između sebe vrlo empatični. Kad bolje pogledaš, oni već 10 godina nisu pustili niz vodu nikog svog. Malo se neko skloni, ali oni se ljudi baš drže zajedno. Možda to možemo od njih da naučimo (smeh).

Problem je kad je empatija koncentrisana na ono isto što smo i mi sami, a definicija saosećanja trebalo bi da bude baš suprotno: da saosećaš sa nekim ko nije ti, a to onda znači da moraš da izađeš iz sebe da bi se stvorilo saosećanje. Kako smo mi stigli dotle? Nikad nisam voleo priče o boljim i lošijim narodima. Podjednako mi se ne dopada ni kada o mom narodu neko govori kao o gorem od drugih. Kao ni kada govori kao o boljem. Mi smo tu gde jesmo. Zato što smo imali istorijske okolnosti, evo, recimo, ove najnovije, mislim da ni jedan narod ne može da bude normalan kad preturi to preko glave, ali sad treba nešto uraditi s tim i videti kako se dotle stiglo.

To kako nama izgledaju mediji, a znamo zašto tako izgledaju, to kakvu poruku šalju političke elite, ne samo u Srbiji, nego u celom regionu već 20 godina, što stalno profitiraju na nacionalističkim narativima, to vaspitava ili devaspitava mnogo više nego umetnost. Mi delamo ograničeno. Naš domet je ograničen, a domet političkih elita je, naravno, mnogo širi. O dometu medija da ne pričamo. Kako da ti kažem, narodi su kao deca u tom smislu: kako ga odgajaš takav će da bude.

Ovde imamo ograničenu empatiju kao subliminarnu poruku koja se šalje sve vreme od ovog režima. U tom smislu, postoji jedno stravično poštenje kod tih ljudi, oni su imali kampanju sa sloganom “Za našu decu” i pritom su vrlo direktno mislili na svoju decu (smeh). Pamtim da su koju godinu ranije imali još ciničniji slogan koji kaže “Udruženi možemo sve”, ili tako nešto, što isto vrlo bukvalno znači: da se mi udružimo pa da jašemo sve ostale! (smeh). Znaš, ima nešto jako čudno sa nama; kad se desi neka prirodna katastrofa, recimo, vidiš kako mi skočimo da pomognemo, pomažemo i susednim državama i drugim narodima, jer mi to imamo u sebi. Znam iz prve ruke jer imam jako dobrog prijatelja koji je bio zadužen za migrantsku krizu, radi za Ujedinjene nacije i nema veze sa lokalnom politikom, ti ljudi su mu govorili da su ovde primljeni s mnogo više brige nego u nekim susednim državama.

Znači, nismo mi baš tako operisani od empatije ko što nam se ponekad čini. Ja mislim da smo mi više doterali dotle da sada reagujemo samo na totalni “stani-pani”. Problem je što smo izgubili smisao za crvene linije. Crvena linija nije katastrofa. Crvena linija ide pre katastrofe. Upozorava da će se stići tamo ako se ovde ne zaustavimo. Mi smo odličan krizni štab za “daleko bilo”, ali mora da se stigne do daleko bilo. Ne fermamo crvene linije koje nas na to upozoravaju. I to je jedna stravična stvar.

A kako se to popravlja? To se popravlja tako što to mora da bude državni plan. Kad je nešto državni plan? Evo, sad možemo da vidimo kako se javnost pridobija kad se hoće, kad treba javno mnjenje pridobiti za nešto. Odjednom na sva zvona to i ljudi podlegnu toj telehipnozi. To znači da bi se moglo isto to i kad bi se htelo nešto dobro. Ali, nažalost, naši režimi to primenjuju samo za nevaljantne stvari koje njima odgovaraju. Zamisli da hoćemo stvarno da se očistimo od tih narativa i da to bude nešto što se gura. Zamisli sledećih pet godina te priče.

Misliš da to mora doći odozgo, iz medija i javnog diskursa?

Ne može doći odozdo jer kad siđeš među obične ljude, to nije sasvim nestalo. Nisam ja siguran da sad u jednoj zgradi u kojoj ovaj glasa za režim, a onaj ne glasa, da u slučaju požara, daleko bilo, te komšije ne pomažu jedni drugima. Nije to na taj način ušlo u ljude.

Zar ne misliš da bi demokratizacija javne TV mogla da probudi, obrazuje kritičko mišljenje kod ljudi, da ih vrati nekim zaboravljenim vrednostima koje u njima postoje, ali im fali da se oslobode straha i da poveruju u svoj vlastiti sud i integritet.

Da, ali činjenica da to nemaš govori da neko apsolutno ne želi kritičko mišljenje. A šta misliti o ljudima koji kritičko mišljenje doživljavaju kao direktnu pretnju sebi? Džabe sve pranje od autokratije kao: ma, nismo mi to! Kako nisi? Pa evo, ova stvar govori neoborivo u prilog tome.

Da li ti se čini da su se ljudi, građani, emotivno–mentalno preselili u neku drugu stvarnost, dok im se u ovoj samo tela kreću odvojena od srca i uma? Kao potrošački zombiji, žive u komfornoj zoni Jutjuba, Fejsbuka ili Instagrama, s telom smeštenim u nekom od svojih balona …

Jovo Bakić ima običaj da kaže da smo mi na periferiji svetskog kapitalizma. Zašto mislim da je to važno: ovo što si ti kazala je sad već, nažalost, jedna opšta ocena čovečanstva, nije endemski naša stvar, a kod nas ima zanimljivih manifestacija zato što je do nas stigao konzumerizam, a to nije isto što i kapitalizam u svom razvijenom obliku. Koliko god nam on bio odvratan, ali moraš prvo da stigneš tamo da bi konstatovao da je odvratan. Mi tamo nismo stigli. Ti ovde imaš ubijanje od posla, ali nemaš standard koji ti omogućava da budeš konzument.

Mi smo još uvek u tranziciji?

Mi smo u večitoj tranziciji! Ljudi bi hteli da budu konzumenti, ali ne mogu. I onda imaš neku vrstu anestezije jer se ljudi povlače u nešto drugo, jer im stvarnost nije gostoljubivo mesto. Cela Nojeva varka je, u stvari, priča o tome, o meni iz jednog perioda kad sam pomislio da ne da je dobra ideja nego je jedino što se može – to povlačenje u sebe. Mi živimo u zemlji gde ljudi stalno na pameti imaju emigriranje, samo je pitanje da li će da emigriraju preko granice ili u sebe!

I Nojeva varka je priča o tome šta bude kad probaš da se prikloniš toj filozofiji da se povučeš u sebe, napraviš to zvono oko sebe koje je stakleno i neće izdržati ako suštinski nisi ravnodušna osoba, ako nisi hladna osoba, neće uspeti. To je priča o tome kako stakleno zvono krcka i kako te ta odluka pojede iznutra jer to znači u suštini da se ti praviš blesav pred nesrećom koja je svugde oko tebe. I mi to pratimo kroz priču, kako se ta krhka opna raspada. Jer taj “ja” s albuma nastavlja da sedi ovako kako ja sedim s tobom i da sluša i da upija u sebe sve te priče i pokušava da ne reaguje jer mu je sad to koncept: kao, od ponedeljka nas baš briga. I onda pratimo kako nije moguće da te je baš briga uprkos tome što borba možda jeste beznadežna. I nekako mi se čini da je to – ili bih ja tako voleo – da je to glavna poruka Nojeve varke.

Ne ide se u borbu samo zato što je zagarantovano da ćemo da pobedimo jer to onda ima neke elemente kukavičluka i komfora. U bitku ideš zato što moraš, zato što osećaš da tako treba, makar to značilo da si budala, a jednim delom to uvek znači to. Ili ćeš se pretvoriti u cinika, a cinici su u prednosti jer su uvek u pravu. Znaš ono, cinik stoji pored tebe i šta god da ti radiš, on kaže: “A, to će da propadne!” A sve na kraju i propadne jednog dana… Čak i stvari koje uspeju: ustanove se epohe u umetnosti, a onda odumru jer se pojave ljudi sa drugačijim konceptima koji su uglavnom u nečemu kontra tome. Znaš ono kad dođu realisti da smene romantizam. I onda kaže kod nas, recimo, Svetozar Marković u svom manifestu: “Dok zemlja grca u bolu, romantičari pevaju o zori, ruži i slavuju i tuže nekom izuzetnom tugom – tugom sitog čoveka!” Dakle, dođe novi koncept koji se često direktno suprotstavi prethodnom i ovaj propadne.

I sad neki cinik u doba romantizma koji bi govorio “jednog dana propašćete”, bio bi u pravu. Međutim, suštinsko pitanje za mene je: ko bi, do đavola, voleo da bude u pravu na taj način?! Mislim da je to grozna vrsta pobede. I to definitivno nije moj izbor. Cinici su najčešće vrlo šarmantni, inteligentni i duhoviti, ljudi koji su uspeli od svog kukavičluka da naprave šarm. Cinik ne dela. On stoji sa strane i podsmeva se šarmantno. To je alhemija jer ti uzmeš nešto što je u svojoj sadržini kukavičluk i napraviš nešto šarmantno, ali to mu ne menja suštinu, to od kog je materijala napravljen.

Mora da postoji izlaz iz naših staklenih zvona, ako postojimo mi, ako nas se tiče gde mi to živimo.

Sigurno gledaš Skupštinu. Kako ti se čini nova podmlađena opozicija? Da li uprkos svemu može da doprinese nekim promenama nabolje?

Dve nedelje sam se time bavio i dve kolumne u “Danasu” su bile posvećene tome. Teško mi je da pričam o tome od nekakve ideje ne nužno moje, ali možda sam ja nekada zvučao tako kao ljudi koji kažu da treba da se kupe kokice kad se ovo gleda, ali mislim da ko god je kupio kokice zagrcnuo se. To je jedan strašan prizor i vrlo je važno primetiti da to nije predstava za lokalnu publiku, to je slika koju šaljemo u svet, to je tek nadkatastrofa.

U jednoj od tih kolumni sam napisao da prosto da bi se zadržalo notorno lepo mišljenje o svom narodu, čovek mora da razmišlja nepolitički. To jest da smatra da ovi ljudi tamo ne predstavljaju nikoga osim sebe. Što je nepolitička misao jer naravno da predstavljaju nekoga, pošto su stigli tamo zato što nekoga predstavljaju. I dobro ti kažeš šta tamo radi opozicija, ali tamo imaš ovu desnu opoziciju za koju se sumnja da je prava opozicija, pa onda imaš ovu opoziciju na centru i ulevo za koje ne mogu da kažem da ne služe ničemu jer oni govore stvari koje treba da se kažu, samo je dalje pitanje čemu to služi u smislu stvarnog efekta.

Mora da ima efekta jer se prenosi na javnoj televiziji, znači, glasači imaju mogućnost da vide ko je ko?

Jeste, ali znaš šta tu ima? Ja sam na jednoj književnoj večeri dobio šaljivu opasku ili se bar nadam da je bila šaljiva, od nekoga iz publike koji mi je kazao: “A što ti tako izričito nećeš u rijaliti? Pa, rijaliti zbog toga izgleda tako kako izgleda jer niko drugačiji neće tamo da uđe.” A ja kažem: “Prijatelju, oni svi tamo pričaju u glas, tamo ne može da se dođe ni do reči”. Zamisli da ti njima kažeš: “Čekajte da pročitamo odlomak iz nekog književnog dela”. Ovo u Skupštini sad malo izgleda tako, u stvari, izgleda sasvim tako jer ne možeš da uđeš u rijaliti s plemenitom namerom i da nekog tu osvestiš. To je okruženje gde se taj glas uopšte ne čuje i ta namera pada u vodu samim tim što si došao na mesto potpuno nezainteresovano za to.

Pa, koja je alternativa?

U tome i jeste problem. Mi znamo koja je alternativa jer smo to već probali. Bio je bojkot onomad pa nije nikakvo drugačije mišljenje ušlo u Skupštinu. Ja se čak sećam jednog vrlo slavodobitnog komentara koji se mogao čuti od opozicije i od opoziciono opredeljenih glasača koji je glasio “Sad se igrajte sami”. Kao da ta rečenica nešto plaši ove s druge strane. A ovi su upravo suprotno bili u fazonu “Nego šta nego ćemo da se igramo sami!”

I onda dobiješ Skupštinu koja se obračunava sa javnim ličnostima, ne samo sa svojim političkim protivnicima koji nisu prisutni, pa onda imaš sednice posvećene Miši Majiću ili Seki Sablić, ili rubrike: ove nedelje npr. blatimo Bjelu… To sve govori da se ovom režimu ne može tek tako doakati. Jer njima je to super. A ispade da je ovo za nijansu bolje sredstvo. Ovo im bar smeta, ovo ih bar nervira. Ali sve zavisi od toga šta su naše namere, jer izgleda da smo se sveli, nažalost, na nameru da ih malo nerviramo i to je strašno.

Pa, to je proces, to je početak tog procesa, on će da traje …

Tako je. Ali znaš šta ja zapravo mislim: najstrašnija spoznaja ili jedna od strašnijih, a bojim se da bi mogla biti tačna, jeste ta da sve to uopšte nema veze s trenutkom razrešenja. Narod ima neki svoj fitilj čije dogorevanje ti uopšte ne možeš da ubrzaš šta god radio. On dogoreva nekom svojom brzinom i kad to dogori, onda dobiješ neki 5. oktobar i ajd’ ćao! I onda je nezaustavljivo. Ali sad je pitanje da li je bilo kakvo zagrevanje, bilo kakav kondicioni trening zapravo doveo do Petog oktobra ili se on prosto desio zato što je tad dogorelo?

Kažem da to jeste proces, ali izgleda da nije proces koji se može kanalisati ili ubrzati tako što će javne ličnosti nešto da rade. Možda je to proces koji se ne može niti kanalisati niti ubrzati nezavisno od toga šta rade neke ličnosti i opozicija.

nastavak u sledećem broju