Kultura

Književnost

Rad svesti izoštrene blizinom smrti

Semezdin Mehmedinović: Me’med, crvena bandana i pahuljica; Laguna, 2021.
Ovo vrijeme sada, Laguna, 2022.



Jutros sam, izgleda, trebao umrijeti. Zapravo, “Jutros sam, izgleda, trebao umrijeti”. Tako glasi prva rečenica knjige Semezdina Mehmedinovića Me’med, crvena bandana i pahuljica. Svojim tonom i neposrednošću, ali, u istom gestu, i odmakom od neposrednosti (“izgleda”), samoironijom nužnom da bi uopšte mogla da se nosi s teškom reči “smrt”, ali i paradoksom jer, naravno, niko ne može da govori o vlastitoj smrti, ali iznad svega i pre svega tim “ja” koje će obeležiti sve što sledi i koje će, negde, jemčiti za istinitost onoga što čitamo (ili ne baš), daje ta upečatljiva rečenica zamah čitavoj knjizi koja se koleba (ili se naprosto kreće) između trodelnog romana, dnevničkih zapisa, književnih refleksija ili jednostavno zbirke fragmeneta. To pripovedačko “ja”, dakle, koje pripada sarajevskom piscu Semezdinu Mehmedinoviću – premda je pitanje da li on pripada njemu, tome “ja” – suočava se, najpre, sa sopstvenom smrću, za dlaku se izvlači, a onda vodi dugu i iscrpljujuću borbu sa sopstvenim telom, za sopstveno telo. Pronaći ćemo u tom delu rad svesti izoštrene blizinom smrti, borbu s neizvesnošću i jednoličnošću bolničkih dana, proseve slika iz prošlosti, asocijacije koje izbijaju na sasvim neočekivanim mestima, precizne opise stvari, odaja i ljudi, te naznake odnosa sa Sanjom (Sanji je, recimo odmah, posvećen treći deo knjige.) U svemu tome Mehmedinovićeve rečenice ostaju mirne i promišljene – kao da je rečenicama nastojao da umiri haos što su ga uneli bolest i napadnuto telo – bez ukrasa. One se ne opterećuju viškovima, stvaraju privid iznošenja činjenica uz po koji škrti komentar (otud utisak da je reč o dnevniku), a da, istovremeno, ispunjen nestvarnim mirom, tekst u kojem se to “ja” bori za sopstveni život ispunjava najveća moguća napetost.

U drugom delu, bolničku i kućnu atmosferu zamenjuju beskrajni severnoamerički drumovi po kojima jezde pripovedač i njegov sin Harun. Ritam pripovedanja unekoliko se menja jer se prilagođava ritmu događaja, kao što se menja i ugao pripovedanja – pripovedač se obraća svome sinu u formi pisma – ali o čemu god da Mehmedinović piše, o aerodromima ili o pustinji, o pisanju ili fotografisanju, o slikanju ili stajanju na benzinskoj pumpi, o jelu ili upadanju u san, o nesanici ili nebu kakvo se može videti samo u pustinji, o susretu s motociklističkom družinom koja deluje obespokojavajuće ili o književnoj večeri, o sećanju na sarajevske dane i opsadu Sarajeva ili o restoranu u američkoj zabiti, o susretu jednog književnog lika i čitaoca ili o sarajevskom snegu, o čemu god, dakle, da Mehmedinović piše, ne popušta tenzija koju, poput aure, nosi njegova rečenica. Možda smo se prvi put susreli s takvom rečenicom kod Vinfrida Georga Zebalda, potom smo je prepoznali kod Karla-Uvea Knausgora, Gerbranda Bakera, Tedžu Kola ili Almina Kaplana – rečenica koja prati nedogađanje – ali u onoj meri u kojoj svaki od ovih pisaca unosi nešto specifično u svoje pisanje (inače ne bi bio to što jeste), u toj meri se i Mehmedinovićeva rečenica izdvaja nečim što će najbolje prepoznati čitalac s ovih prostora: natopljena jezikom velikih pisaca ovoga jezika ona ističe iz zajedničkog iskustva, ali se, što je nužno, kreće sasvim slobodno i krči sopstvene puteve. (U jednom će zapisu iz knjige Ovo vrijeme sada Mehmedinović, koji je 24 godine proveo u Americi, primetiti da je njegov jezik, odvojen od mesta na kojem se aktivno govori, nedotaknut promenama koje su se, za to vreme, dogodile, ostao onaj jezik kojim se govorilo u Sarajevu pre četvrt veka. Na jednoj ravni to je tačno, naravno. Na drugoj ne sasvim, jer, kako i ove knjige svedoče, dobar je pisac uvek i čitalac /pisanje je čitanje i obratno/, a Semezdin nije prestao da čita na svome jeziku.) I najzad, sve to propraćeno je Mehmedinovićevim crtežima. Iako su crteži u najtešnjoj vezi s napisanim, oni ništa ne objašnjavaju niti ilustruju. Crteži su svet za sebe, dimenzija unutar druge dimenzije.

Treći deo knjige posvećen je Sanji i njenoj bolesti. Ovde se, u ljubavnoj priči kakva se retko sreće, svako objašnjenje i svaki komentar čine nametljivima. Neka bude rečeno samo toliko da se potpisnik ovih redova, iskusan čitalac inače, na 120. stranici, jednostavno, slomio. Na javnom mestu, u kafeu. U bioskopskoj sali je lakše, tamo je mrak, a ovo se dogodilo usred dana, na 120. stranici romana, te se čitalac, sve otirući suze, hitro sagao i počeo da petlja oko pertli ne bi li skrio ono što nije bilo namenjeno nikome.

VREME PROŠLO, VREME SADAŠNJE



Kao što je Rene Magrit na svom čuvenom platnu, ispod naslikane lule, napisao “Ovo nije lula” kako bi, na malo komplikovan način, rekao kako to, u stvari, jeste lula (a da šta bi drugo bilo nego lula?), tako je i Semezdin Mehmedinović naslovom Ovo vrijeme sada skrenuo pažnju na to da, u stvari, govori o vremenu prošlom. U redu, ali čemu igra skrivanja? U stvari, uopšte nije reč ni o kakvom skrivanju, niti o onome što se u pravničkoj logici zove argumentum a contrario kada se suprotstavljenim argumentom ojačava argument koji se brani, već o igri – u oba slučaja – stvarnosti i privida, te odbijanju da se stvarnost svede na jednu čvrstu i nepromenljivu dimenziju, a umetnost otpremi u predele privida i nestabilnih konstrukcija koje, za razliku od stvarnosti, u sebi ne nose nikakvu nužnost. Uostalom, u zapisu koji nosi naslov “Vrijeme prošlo” Mehmedinović zapisuje: “Bio je to pravi mali vremenski kolaps. U svojim naknadnim iznenađenjima, prošlost je imaginativnija od budućnosti”. A mi bismo dodali: i neizvesnija. Utoliko, iako je većina zapisa ove knjige okrenuta prošlosti, cilj uopšte nije bio da se prošlost, najzad, dohvati i razreši, da se učauri u omotač od ćilibara i tako zauvek preparira jer, najpre, to je samo san loših istoričara, a, potom, to nije ni moguće. U stvari, ovo vreme sada uvek je već i vreme prošlo. Nismo ni izgovorili “ovo vreme sada”, a ono je već vreme prošlo. No, nije to nikakav paradoks – tako je to s vremenom – već izazov osetljivom piscu da ispriča priču onako kako je pamti, te da, možda, da razloge zašto je pamti. Sada – dakle, u ovo vreme sada, posle 24 godine provedene u Americi – Mehmedinović se kreće Sarajevom i iznova živi svoja sećanja, iznova živi priče koje su u njemu već bile ispričane, ali bilo je potrebno Sarajevo, ovo Sarajevo danas, da bi se sklopio mozaik predratnog grada, potom i grada pod opsadom, ali i da bi se, u uzbudljivom prepletu prostora i vremena, prizvale i priče iz Amerike. Mehmedinović kao da je morao da se vrati iz Amerike da bi o njoj pisao.

I dalje, dakle, miran ton, i dalje probrane epizode koje se, gotovo bez razlike, zavšavaju nečim što se obično zove poenta, s tim što Mehmedinovićeve poente nisu tačke, već poetske petlje koje, tek prividno okončavajući jezički tok, otvaraju zapise prema drugim pričama. Ni ovde, opet, nije jasno u koji bismo žanr smestili tekst, ali ako bi se već moralo odlučiti, onda bi to, najpre, bile priče. A ne zna se koja je lepša od koje, čak i kada su strašne. Promiču predratnim Sarajevom neki slikari (najviše slikara), pisci, pesnici, profesori, nastavljaju da se kreću – kao i pripovedačevo “ja” – opsednutim gradom, da bi se to “ja” susrelo, danas, s davnašnjim prijateljem profesorom Markom Vešovićem koji u trolejbusu čita Baštu, pepeo Danila Kiša. U priči Pismo o tome kako se, zapravo, nikada ne možemo vratiti na mesto s kojeg smo otišli zato što povratak podrazumeva da se vraćamo na isto mesto (str. 152), a to, razume se, nije moguće (osim kroz priču), Mehmedinović piše kako je, pred početak rata, napravio knjigu drama Sema Šeparda tako što ih je isecao iz različitih svezaka jugoslovenskog lokalnog časopisa (pa vi vidite kakva je to zemlja bila), a onda ih je sam uvezao u nešto što bi trebalo da liči na knjigu. Kada u San Francusku bude upoznao Lorensa Forlingetija, izdavača Šepardovih drama i izdavača Sarajevskog bluza, Mehmedinović će, naravno, ispričati ovu priču, koja će, potom, doći do Šeparda, te će Šepard napisati pismo Mehmedinoviću. Potom će Semezdin, sasvim slučajno, da naleti na Sema Šeparda. Ostavićemo čitaocima da sami vide šta se, potom, dogodilo. Ili, dok čeprka po sarajevskim stvarima koje 24 godine niko nije dirao (onako, otprilike, kako pripovedač Miljenka Jergovića rekreira prošlo vreme dok se, u Selidbi, susreće sa stvarima iz detinjstva), otkriva pripovedač smotano platno sarajevskog slikara Dragana Steneka. Istog časa naviru sećanja i rađa se priča koja će pripovedača da odnese na sarajevske ulice sa ogromnom uramljenom slikom, zbog čega nijedan takstista ne želi da ga poveze. Potom priča o Dariju Džamonji. Ili o susretu s Markesom u Vašingtonu. Ili o tajanstvenoj ženi Esmi koja se redovno pojavljuje u sarajevskom kafeu “Zvono”. Ili o jednom psu koji neće da izađe iz stana. Po lepoj zakonitosti da dobre priče nagone na to da budu prepričane, mogli bismo ovde da prepričamo gotovo čitavu knjigu koja vrvi od neočekivanih, gotovo neverovatnih susreta, pri čemu (valja dodati), iza tih slučajnosti kao da se krije volja za susretima, kao da su se takvi susreti mogli dogoditi samo onome ko je susrete prizivao i ko nije odustajao od toga da od svakog susreta vrednog pomena napravi priču. No, ako bi neko insistirao da ovaj čitalac izdvoji jednu priču, samo jednu, onda bi to – ne bez negodovanja što je izbor nepravedno sužen – bila priča o Karimu Zaimoviću, momku koji je, kako piše Mehmedinović, ubijen pred sam kraj rata. Nesklon je pripovedač jakim rečima, te upravo stoga ovo “ubijen” iskače iz mirnog toka pripovedanja. Ali zašto birati drugu reč kada su Sarajevo u obruču držale ubice? I zašto izabrati drugu reč ako je Zaimović ubijen? Nije umro. Nije ga smrt naprosto zatekla.

Taj mladi čovek je ubijen. Imao je 24 godine, pisao je knjigu Tajna džema od malina, i ubili su ga manijaci koji su grad držali pod opsadom. (U jednom izvanrednom eseju posvećenom Zaimoviću, napisaće Miljenko Jergović da je Karimovića – tako se priča – ubio geler manji od zrna pirinča.) Bio je Karim desetak godina mlađi od Semezdina, što u tim godinama ume biti značajna razlika, ali taj mladi čovek je, po svim svedočanstvima, bio na svaki način izuzetan. Piše Mehmedinović kako su se izlagali opasnosti da bi u opsednutom Sarajevu dolazili do knjiga, kako je Zaimović obožavao stripove i imao jak sakupljački poriv, kako je najpre trapavo, potom sve uspešnije vodio radio-emisije i kako ga je, pred sam kraj rata, ubio geler ne veći od zrna riže.

Iz istog broja

Bioskop – Neizmernost i Mafija Mama

Špageti, italo-disko i nesnađenost

Zoran Janković

Intervju: Marko Šelić Marčelo

Društvo i ja na operacionom stolu

Milica Kosanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu