Strah je verovatno jedna od najjačih ljudskih emocija. U strahu se reaguje ishitreno – ako vas neko napadne – ili bežite ili se bijete. Adrenalin radi svoje i često utiče na racionalno razmisljanje, ili kako bi se narodski reklo: pomuti svest. Sa pojedinca, strah može da se prenese na okolinu, nekad i na čitavo društvo.

Nesreća koja se desila 3. maja u beogradskoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar“, u kojoj je dečak od trinaest godina vatrenim oružjem ubio osmoro dece i jednu odraslu osobu je, pored šoka i neizmerne tuge, izazvala i ogroman strah. Taj strah kod mnogih izaziva želju za brzom reakcijom, čak i osvetom. Reakcija na najvišem nivou nije izostala i nekako se opet svela na osvetu, ovog puta države, jer je predlog da se snizi granica krivične odgovornosti koja je sada 14 godina, na 12 vrlo brzo iznet.

Kao i obično, kao i u kod uvođenja doživotnog zatvora za slučajeve nekih teških krivičnih dela, kazna, tj. osveta države, se pojačava pod uticajem nekih nemilih događaja. I pored protesta koji većina stručnjaka izražava protiv ovakve reakcije na delo, vlast iz nekih svojih razloga, svakako straha, ali i neobaveštenosti, odmah reaguje brzo, oštro i u svojoj nemoći pribegava jedinoj meri koju lako i brzo može da ostvari: da pooštri kazne.

Neprihvatljiv predlog

Ne ulazeći u sve mere koje je državni vrh u Srbiji predložio, a podržavajući predložene mere koje se odnose na pristup i upotrebu vaternog oružja, zadržaću se na predlogu da se uzrast krivične odgovornosti smanji sa 14 na 12 godina. Taj predlog je potpuno neprihvatljiv iz više razloga. Pre svega, nije utemeljen na međunarodnim standardima i naučnim saznanjima. Pored toga, uvođenje dece od 12 godina u krivični sistem neće ništa promeniti, zato što će i dalje biti dece mlađe od tog uzrasta koja će vršiti krivična dela, a deca koja će biti u krivičnom sistemu i dalje neće, kao što je i sada slučaj sa onima starijim od 14 godina, imati priliku da se tokom mere (kazne) rehabilituju, a kasnije reintegrišu.

Kako je cilj svakog sistema pravde po meri deteta prevencija, on se u Srbiji neće ostvariti uvođenjem ovakve mere, zato što će pažnja i dalje biti usmerena na reakciju, tj kaznu, a ne na zahvate da se promene okolnosti koje dete dovedu u situaciju da izvrši neko krivično delo.

Konvencija o pravima deteta

Republika Srbija je, sviđalo se to nekima ili ne, strana ugovornica Konvencije o pravima deteta, te se obavezala da odredbe te Konvencije poštuje, uključujući i stavove Komiteta za prava deteta, ugovornog tela koje sprovodi nadzor nad odredbama tog međunarodnog ugovora. Komitet za prava deteta je do detalja obrazložio svoj stav da nijedna država ugovrnica Konvencije ne treba da ima uzrast krivične odgovrnosti niži od 14 godina, s tim da postepeno podiže taj uzrast.

Više od 50 država  ugovornica podiglo je minimalni uzrast nakon ratifikovanja Konvencije, a na međunarodnom nivou, najčešće je minimalni uzrast krivične odgovornosti 14 godina. Dakle, Srbija ne treba da snizi granicu krivične odgovornosti, već da posveti veću pažnju svoj deci i doprinese ranom otrivanju uzroka delinkventnog ponačanja, uz ogromnu podršku porodici i drugim sistemima.

Neargumentovane tvrdnje vlasti

Iz vrha vlasti nam stižu argumenti da deca sad ranije sazrevaju, te da na nižem uzrastu mogu da shvate značaj i posledice svojih dela.

Saznanja na polju dečjeg razvoja ukazuju na to da su zrelost i sposobnost apstraktnog razmišljanja i dalje u razvoju sa 12-13 godina, zahvaljujući činjenici da se frontalni moždani korteks kod dece ovog uzrasta i dalje razvija. Tako je kod ove dece malo verovatno da će shvatati posledice svojih postupaka, odnosno razumeti krivični postupak u koji bi bila uključena.

Na njih takođe utiče i ulazak u adolescenciju koja je jedinstvena faza ljudskog razvoja sa neverovatno brzim moždanim razvojem, što utiče na rizična ponašanja, vrste donošenja odluka i sposobnost da se kontrolišu impulsi. Shodno tome držve se podstiču da podignu minimalni uzrast krivične odgovornosti u svom zakonodavstvu na najmanje 14 godina, a ne da ga snižavaju.

Pored toga, dokazi na polju razvoja ukazuju da adolescentski mozak nastavlja da se razvija čak i nakon tinejdžerskog doba, što utiče na određene vrste odlučivanja. Tako nam se preporučuje i viši minimalni uzrast, na primer 15 ili 16 godina.

Naravno, najvažnija poruka je da države ni pod kojim okolnostima ne smeju da smanjuju minimalni uzrast krivične odgovornosti.

Nema uslova za rehabilitaciju

Iako postavljanje minimalnog uzrasta krivične odgovornosti na razumno visok nivo jeste važno, delotvoran pristup takođe zavisi i od toga na koji način države postupaju sa decom koja su iznad i ispod tog uzrasta. Deci ispod minimalnog uzrasta krivične odgovornosti odgovarajući organi treba da pružaju pomoć i usluge u skladu sa njihovim potrebama, i ne treba da ih posmatraju kao decu koja su učinila krivično delo.

Problem u Srbiji se neće rešiti spuštanjem granice, zato što deca koja su u krivičnom sistemu danas nemaju uslove da se rehabilituju, drugim rečima da uz psihološku podršku i odgovarajuće obrazovanje prevaziđu ukupno stanje koje ih je dovelo do toga da izvrše krivično delo. U isto vreme, Srbija ni sada nema adekvatan sistem za podršku, rehabilitaciju i reintegraciju dece koja su mlađa od 14 godina a koja su izvršila neko ozbiljnije krivično delo, te su iz tog razloga smeštena u neku instituciju sistema socijalne zaštite.

Dakle, dete od 10 godina ubije nekog, bude lišeno slobode, bude po odluci smešteno u neku "zatvorenu“ ustanovu u sistemu socijane zaštite i šta tamo radi? Ako uspete ikad da posetite neku od tih ustanova, možete samo da plačete.

Da li je bolje deci koja su starija od 14 godina i smeštena su ovog puta u neku instituciju u krivičnom sistemu, a na osnovu presude? Probajte da se uverite. Ne mislim da treba da se zatvore oči pred ovakvim problemima i da se deca koja su opasna po društvo jednostavno ne tretiraju. Naprotiv, pre pitanja uzrasta krivične odgovornosti, treba se pitati kako se sistem ophodi sa takvom decom, da li im pomaže da izrastu u odgovorne ljude ili ih jednostavno gura u nastavak delinkventnog ponašanja i u kasnijem uzrastu. Podaci govore o tome da je većina odraslih učinilaca krivičnih dela prethodno bila u maloletničkom sistemu.

Dakle, ako reakcija, odnosno kazna ne rehabilituje i reintegriše dete, ona nema i preventivni karakter – osoba će nastaviti vršenje krivičnih dela.

Programi prevencije i rane intervencije

Stručnjaci u Srbiji poznaju međunarodne standarde i učestvovali su u više navrata u formulisanju strategija i praktičnih mera za eliminisanje nasilja nad decom, a posebno na polju prevencije kriminaliteta. Nisu nam nepoznata komparativna i međunarodna istraživanja o uzrocima koji se nalaze u korenu ulaska dece u delinkventno ponašanje, a takođe su u zemlji sprovedena brojna istraživanja radi prikupljanja podataka za izradu strategija prevencije.

Istraživanja su pokazala da su nam potrebni intenzivni programi u porodici i zajednici osmišljeni tako da proizvedu pozitivne promene u različitim sredinama u kojima deca borave (porodica, škola, lokalna zajednica, institucije za decu bez roditeljskog staranja) koji doprinose sagledavanju i razumevanju različitih ponašanja kod dece i smanjuju rizik od nasilnog, čak i delinkventnog ponašanja.

Programi prevencije i rane intervencije treba da se fokusiraju na podršku porodicama, naročito ugroženim i porodicama u kojima se javlja nasilje. Treba pružati podršku deci u riziku, naročito onoj deci koja prestanu da idu u školu, koja su iz škole izbačena, ili se iz nekog drugog razloga ne obrazuju. Podrška vršnjačke grupe i snažno angažovanje roditelja je od kritičnog značaja.

Takođe bi trebalo da se razviju i usluge i programi u zajednici kojima se odgovara na specifične potrebe, probleme, brige i interesovanja dece, a njihovim porodicama da obezbede odgovarajuće savetovanje i instrukcije.

Interakcija između roditelja i deteta

Iako znamo za značaj roditelja za vaspitavanje njihove dece, njima je ponekad potrebna pomoć u odgajanju deteta, a država ima obavezu da tu pomoć obezbedi. Investicije u zaštitu i obrazovanje za decu u ranom uzrastu korespondiraju sa kasnijim nižim stopama nasilja i kriminaliteta. Sa ovim se može početi kada je dete izuzetno mlado, na primer kroz programe kućnih poseta kojima se unapređuju sposobnosti roditelja. Mere pomoći treba da se baziraju na obilju informacija o programima prevencije koji se temelje na porodici i zajednici, kao što su programi za poboljšanje interakcije između roditelja i deteta, partnerstva sa školama, pozitivno vršnjačko druženje, kulturne i zabavne aktivnosti.

Rane intervencije namenjene deci koja su mlađa od minimalnog uzrasta krivične odgovornosti zahtevaju reakcije koje su multidisciplinarne i prilagođene deci, a do kojih se dolazi na prve znake ponašanja koje bi se, da je dete starije od zakonskog minimuma krivične odgovornosti, smatralo krivičnim delom. Treba razvijati programe intervencije koji se zasnivaju na dokazima, a koji ne odražavaju samo mnogobrojne psihosocijalne uzroke ovakvog ponašanja, već faktore zaštite koji mogu da osnaže otpornost kod dece. Intervencijama mora da prethodi opsežna interdisciplinarna procena potreba deteta.

Apsolutni prioritet je podrška deci unutar njihovih porodica i zajednica. U izuzetnim slučajevima koji zahtevaju smeštaj izvan porodičnog doma, najbolje bi bilo da ovakva alternativna zaštita bude u porodičnom okruženju, iako smeštaj u rezidencijalnu ustanovu u određenim slučajevima može biti prikladno rešenje, kako bi se obezbedio neophodni dijapazon profesionalnih usluga. Ovo treba koristiti samo kao krajnju meru i tokom kratkih vremenskih perioda, a ovakav smeštaj treba da podleže sudskoj reviziji.

Sistemski pristup prevenciji takođe uključuje i mogućnosti dekriminalizacije blažih prestupa kao što su odsustvovanje iz škole, bežanje od kuće, prosjačenje ili ometanje poseda, a koji su često posledica siromaštva, beskućništva ili porodičnog nasilja, ali i zlostavljanja i zanemarivanja dece.

Da li sistem funkcioniše

Da li sve ovo funkcionise? Da li je sistem stvarno dobar ovakav kakav jeste, kao što nas uveravaju nasi zvaničnici? Nije.

Da li će snižavanje uzrasta krivične odgovornosti pomoći deci i njihovim porodicama ili sprečiti dalje vršenje krivičnih dela? Neće.

Jedino suštinsko razumevanje promena koje treba sistemski da se pokrenu može da dovede do rezultata. U zemlji u kojoj je Nacinalna strategija za decu istekla 2015. godine i od tada je nemamo, jasno je da je potrebna, pored velikog razumevanja i znanja, i ozbiljna politička volja da se prava deteta urede posebnim Zakonom, da deca imaju pristup pravdi, a ne da preko 90 odsto dece ne prijavljuje nasilje; da deca imaju svog Zaštitnika, da na izvrsnom nivou postoji telo/ministarstvo koje se bavi decom i koordinira aktivnosti između sektora i da država odluči da deo budžeta preusmeri na unapređenje zdravstvenog i obrazovnog sistema, koji bi svakako imali značajnu ulogu u prevenciji ovakvih nemilih dogadjaja.

Autorka je predsednica UO i jedna od osnivačica Centra za prava deteta

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com