Upotrebom pretraživača Google vrlo brzo možete doći do izraubovanih citata poznatih ličnosti o idejama. Ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive nego ideje, rekao je Igo. Veliki umovi raspravljaju o idejama, srednji umovi raspravljaju o događajima, sitni umovi raspravljaju o ljudima, izgovorila je Eleonora Ruzvelt, da bi se pomenuti Igo odmah nadovezao kako ništa nije toliko moćno kao ideja kojoj je došlo vreme.

Upotreba citata o idejama možda jeste krindž, što bi rekli mladi, ali to je zato što je predstavljanje svakolikih ideja na političko-društvenom spektru upravo to – krindž iliti: unutrašnji osećaj akutne sramote prema nečijim postupcima, kako ovaj izraz definiše Kembridžov rečnik. Pogledajte programe opozicionih partija – u pitanju je spisak lepih želja koji najbolje opisuje izjava jednog od uzornih DSS intelektualaca i današnjeg omiljenog opozicionara, iz vremena kad je Kosovo proglasilo nezavisnost: “Ne treba da se oslanjamo na realnost, jer ona širi defetizam”. Naprotiv, realnost je jedino što treba da uzimamo u obzir i da prema njoj očitavamo ispravnost ideje, jer prava ideja je samo ona koja odoleva ispitima vremena i njegovim gibanjima, koja služi kao orijentir u haosu društvenih trvenja i do nje se dolazi ozbiljnom analizom politike, a ne tako što ćete izbacivati narative koji su u tom trenutku popularni.

Budući da na srpskoj sceni ne postoji jasna ideologija, isklijao je, a to se odnosi na apsolutno sve političke činioce, odvratan i jeftin populizam. Prethodnih nedelja iščitavam sve moguće knjige o Vinstonu Čerčilu i Franklinu Ruzveltu, dvojici državnika koji su doslovno do smrti pratili sopstvenu ideju. Zamislite samo sledeću situaciju: Ruzvelt danima sluša rasprave ekonomskih stručnjaka o tome da li napustiti zlatni standard, a onda odlazi do članova svog kabineta i izgovara: “Čestitajte mi, napustili smo zlatni standard”. Banke su zatim zatvorene kako bi se sprečilo podizanje gotovine i kolaps čitavog sistema. Žrtvovan je dolar zarad regulacije cena. Udarilo se direktno u simbol američke državnosti, što je naišlo na žestoku kritiku bivšeg predsednika Huvera. Govorili su da je tržište mrtvo, a sekretar finansija Vudin imao je manje od dva dana da smisli način na koji će novim dolarom ubediti ljude da ne podižu novac sa šaltera. U po noći dolazi na genijalnu ideju: umesto da vlada izdaje privremeni novac, nalik onom tokom krize iz 1907, štampaće ga tako da bude naizgled identičan starom, s tim što će sitnim slovima biti naznačeno da ne počiva na zlatu već na sistemu Federalnih rezervi. Kada su banke otvorene, razliku, naravno, niko nije primetio, novac nije podizan, cene akcija na berzi skočile su 15 odsto, najviše u istoriji, a ugledni ekonomista Rejmond Moli izjavio je da je kapitalizam spasen za osam sati. Ruzvelt je sve to učinio u prvih 100 dana prvog mandata, siguran u svoje ideje.

Par godina ranije, 1929, na britanskom ostrvu odjek Velike depresije rezultirao je porastom glasača komunističke partije. Govorilo se o neumitnom krahu Amerike, na sličan način na koji ovde od sveštenih lica otkad znam za sebe slušam onu dosadnu i tupavu mantru da je svaki Rim propao, pa evo samo što nije i Amerika. Čerčil je, ubeđen u katastrofalne posledice socijalizma, kao odgovor na ta govorkanja javno uložio ušteđevinu u akcije Marks&Spencer i General Motors, izjavivši da će Amerika ne samo vrlo brzo ući u oporavak, već će izlazak iz krize biti zamajac za ekonomski bum. Ostalo je, što se kaže, istorija. Zastanimo za trenutak, imajući u vidu ovu epizodu, i setimo se da Milorad Vučelić svoj novac nije ulagao u Miloševićevu ili moskovsku privredu, već je u doba opšte bede ćerku poslao na školovanje u Švajcarsku i u taj poduhvat investirao 80.000 nemačkih maraka. Toliko o njegovim idejama.

Na srpskoj političkoj sceni, izuzev drugova komunista, koji su u svoju ideju verovali čak i kada je realnost postala do te mere nepodnošljiva da su bili primorani da se premetnu u nadnaravnost i finansiraju puč u Rusiji, dakle od 1944. pa do danas, postoji samo jedan čovek čiju ideju možemo da pratimo od sredine sedamdesetih pa do trenutka kada je za nju primio metak u srce. Danas, dvadeset godina kasnije, mogu onima koji imaju ambiciju da se bave politikom, a ne jeftinim populizmom, da preporučim da prelistaju knjigu pod naslovom “Jugoslavija kao nedovršena država”. Zapanjiće se, uprkos tome što Jugoslavije nema već tri decenije, što nema ni čoveka koji ju je pisao, što nema ni njegove stranke, zapanjiće se da se u toj knjizi, pored još uvek aktuelne i bizarno precizne analize manjkavosti našeg društva, kriju i konkretna rešenja za većinu naših problema. Ideja Srbije na zapadu, integrisane u njegov ekonomski, politički i vojnobezbednosni savez nameće se kao jedina ideja koja garantuje opstanak srpske države. Takođe, u pitanju je i jedina ideja koja može da omogući to da svi Srbi žive u jednom političkom sistemu (što će reći u istoj državi, drugovi nacionalisti!), mada pisca ovih redova za to savršeno zabole nježnik.