Kako to rade Nemci
Prevencija, ne policija
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju. Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika
Ovih dana se u Srbiji – jednako po televizijama i u kafanama – može čuti da je problem što je učiteljima oduzet autoritet. Što ne mogu da podele pokoji šamar, što škole trpe loše đake i barabe, umesto da ih izbace. Kažu, onda bi sve bilo bolje.
Robert Štajnhojzer jeste izbačen iz škole, najurila ga je 2001. gimnazija u Erfurtu u centralnoj Nemačkoj. Navodno je falsifikovao lekarska opravdanja i tako izbijao sa nastave. Štajnhojzer (19) se naredne godine vratio u gimnaziju – da ubija. Sa fantomkom na glavi, pucajući iz oružja koje je legalno posedovao, pobio je trinaest nastavnika i članova osoblja, dvoje učenika i policajca, a onda je sebi oduzeo život.
Bio je to najkrvaviji amok u nemačkim školama, a bilo ih je još desetak do danas. Amok, reč malajskog porekla, i u nemačkom jeziku se koristi da opiše zločine u besu i gnevu, kada počinilac gleda da ubije ili povredi što više ljudi u kratkom vremenu.
KO DA KONTROLIŠE TOLIKO ORUŽJE?
Erfurt je bio šok za Nemačku, i od tada se ponešto promenilo u pravilima za posedovanje oružja i samim školama. Odmah je uvedeno obavezno psihološko testiranje za mlađe od 25 godina koji žele da poseduju oružje. Sportski strelci mogu da ga nabave tek kad navrše 21 godinu (ranije 18), a lovci sa 18 (ranije 16).
Pa opet, i danas Nemci poseduju pet miliona legalnih komada oružja i pitanje je kakva je kontrola uopšte moguća na taj broj.
Početkom marta ove godine, Filip F. (35) u centru Jehovinih svedoka u Hamburgu usmrtio je sedam osoba, uključujući i nerođenu bebu, a potom oduzeo sebi život. Taj čovek je ranije bio deo zajednice Jehovinih svedoka i nije se s njima rastao prijateljski. U napadu je koristio pištolj koji je legalno posedovao.
Prethodno je, u januaru, hamburška služba za izdavanje dozvola za oružje dobila anonimno pismo u kojem neko tvrdi da je F. psihički bolestan i da bi mu trebalo oduzeti pištolj. Službenici su ga nenajavljeno posetili i naveli da se ponašao normalno. To je bio kraj provera.
U pripremi je zakon koji bi predvideo psihološke procene svih koji žele oružje, kao i zabranu još nekih tipova naoružanja.
Ali, štampa se zapitala šta će bilo kojem civilu – pa makar bio strastven strelac ili lovac – pištolj hekler&koh P30 s magacinom od 15 metaka koji mogu da se ispale za par sekundi? “Koliko još ljudi mora da umre kako bi političari konačno shvatili da ubojito oružje nije za civile”, pisalo je u tekstu magazina “Štern”.
KONCEPTI ZA AMOK
Posle pokolja u erfurtskoj gimnaziji, takođe se pričalo o reakciji policije – pravilo je bilo da pri amoku ili talačkim krizama mora da se čeka specijalna jedinica. Specijalci su, nakon pucnjave u Erfurtu, pretraživali svaku prostoriju škole zbog pogrešne pretpostavke da postoji još jedan počinilac. To je mnogo koštalo – hitna pomoć nije mogla na vreme do ranjenih.
Danas je policijska taktika da i obični policajci koji prvi stignu na lice mesta upadaju i odmah kreću na napadača. Otada i hitna pomoć na ta mesta stiže opremljena kao da je rat – sa specijalnim zavojima koji treba da zaustave krvarenje.
Škole su razvile koncepte za situacije amoka. Obično postoji snimljeno obaveštenje koje se pušta preko školskih zvučnika, nastavnici bi tada trebalo da zaključaju vrata i sklone decu od prozora učionica. Trebalo bi da postoje i građevinske mere – recimo da škola ima jasno definisane ulaze, posebne brave sa automatskim zaključavanjem i slično. Ali i to funkcioniše kako gde.
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju.
Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika.
“NEDELO SE MOŽE SPREČITI”
Doduše, osoblje po školama je bolje upoznato sa temom, postoje krizni timovi sa obučenim nastavnicima, a u njima su i učenici. “Senzibilisani smo za samotnjake”, rekla je jedna nastavnica iz Erfurta. “Kada imamo osećaj da preti opasnost, uključujemo školske psihologe.”
Klaus Hurelman, jedan od najpriznatijih nemačkih stručnjaka za obrazovanje i prevenciju nasilja u školama, kaže da je dobra vest što se budući počinioci mogu prepoznati na vreme. “Takva nedela se dugo spremaju, sazrevaju u mladom biću postepeno i u jednom trenutku pada odluka. Ali mi znamo da osoba usput ostavlja niz tragova. Da, nedelo se može sprečiti. Može se prići počiniocu, pojmiti njegova teška situacija i on se može odgovoriti od dela. To je moguće, prevencija je izvodljiva”, kaže on, tvrdeći da se u nemačkim školama mnogo obazrivije pristupa tematici nego pre Erfurta.
Hurelman naglašava još jednu stvar – izveštavanje medija, a tu je između Nemačke i Srbije razlika ogromna. Hurelman navodi da je stavljanje počinioca u žižu garancija idućem zločincu da će i on dospeti u centar pažnje, što je često i cilj. “Tokom trajanja zločina, on je svemoćan, upravlja svime, svi ga se plaše. To je bolestan, opijajući osećaj.”
Izvesno je i da u Nemačkoj nikome nije palo na pamet da šalje policiju u škole niti da podiže žičane ograde. Potpisnik ovih redova, kad treba, ulazi u školu svoje ćerke u Bonu bez ikakvih problema ili poprekih pogleda.
NEMA ČAROBNOG ŠTAPIĆA
Nemačka je inače skupila pozamašno iskustvo sa amokom, od kojih su neki bili mešavina ludila i desničarskih motiva.
Poznat je napad koji je 2020. u Hanauu počinio Tobijas R., kada je ubio devet osoba migrantskih korena, svoju majku i sebe. On je u napadu koristio dugu devetku, isti kalibar koji je korišćen u masakru na Vračaru.
Tobijas R. je pisao manifest u kojem je ostavio utisak psihički poremećene osobe, koja ima iluzije i maniju gonjenja. Ali, njegovo nedelo bilo je inspirisano i rasizmom – mnoge narode smatrao je manje vrednim, a žrtve je potražio u lokalnim šiša-barovima.
U Minhenu je 2016. jedan 18-godišnji Nemac iranskog porekla, takođe sa psihičkim problemima, porukama preko četa privukao decu i mlade mahom migrantskog porekla u tržni centar. Pobio je njih devetoro iz vatrenog oružja pre nego što je izvršio samoubistvo, kad ga je opkolila policija. Taj amok je definisan kao desničarski.
Posle takvih nedela, uvek se ističe da se pametnim pristupom rizici mogu smanjiti, ali da nema čarobnog štapića. Ništa ne garantuje da neće biti sledećeg amoka u školi ili drugde.
Robert Štajnhojzer jeste izbačen iz škole, najurila ga je 2001. gimnazija u Erfurtu u centralnoj Nemačkoj. Navodno je falsifikovao lekarska opravdanja i tako izbijao sa nastave. Štajnhojzer (19) se naredne godine vratio u gimnaziju – da ubija. Sa fantomkom na glavi, pucajući iz oružja koje je legalno posedovao, pobio je trinaest nastavnika i članova osoblja, dvoje učenika i policajca, a onda je sebi oduzeo život.
Bio je to najkrvaviji amok u nemačkim školama, a bilo ih je još desetak do danas. Amok, reč malajskog porekla, i u nemačkom jeziku se koristi da opiše zločine u besu i gnevu, kada počinilac gleda da ubije ili povredi što više ljudi u kratkom vremenu.
KO DA KONTROLIŠE TOLIKO ORUŽJE?
Erfurt je bio šok za Nemačku, i od tada se ponešto promenilo u pravilima za posedovanje oružja i samim školama. Odmah je uvedeno obavezno psihološko testiranje za mlađe od 25 godina koji žele da poseduju oružje. Sportski strelci mogu da ga nabave tek kad navrše 21 godinu (ranije 18), a lovci sa 18 (ranije 16).
Pa opet, i danas Nemci poseduju pet miliona legalnih komada oružja i pitanje je kakva je kontrola uopšte moguća na taj broj.
Početkom marta ove godine, Filip F. (35) u centru Jehovinih svedoka u Hamburgu usmrtio je sedam osoba, uključujući i nerođenu bebu, a potom oduzeo sebi život. Taj čovek je ranije bio deo zajednice Jehovinih svedoka i nije se s njima rastao prijateljski. U napadu je koristio pištolj koji je legalno posedovao.
Prethodno je, u januaru, hamburška služba za izdavanje dozvola za oružje dobila anonimno pismo u kojem neko tvrdi da je F. psihički bolestan i da bi mu trebalo oduzeti pištolj. Službenici su ga nenajavljeno posetili i naveli da se ponašao normalno. To je bio kraj provera.
U pripremi je zakon koji bi predvideo psihološke procene svih koji žele oružje, kao i zabranu još nekih tipova naoružanja.
Ali, štampa se zapitala šta će bilo kojem civilu – pa makar bio strastven strelac ili lovac – pištolj hekler&koh P30 s magacinom od 15 metaka koji mogu da se ispale za par sekundi? “Koliko još ljudi mora da umre kako bi političari konačno shvatili da ubojito oružje nije za civile”, pisalo je u tekstu magazina “Štern”.
KONCEPTI ZA AMOK
Posle pokolja u erfurtskoj gimnaziji, takođe se pričalo o reakciji policije – pravilo je bilo da pri amoku ili talačkim krizama mora da se čeka specijalna jedinica. Specijalci su, nakon pucnjave u Erfurtu, pretraživali svaku prostoriju škole zbog pogrešne pretpostavke da postoji još jedan počinilac. To je mnogo koštalo – hitna pomoć nije mogla na vreme do ranjenih.
Danas je policijska taktika da i obični policajci koji prvi stignu na lice mesta upadaju i odmah kreću na napadača. Otada i hitna pomoć na ta mesta stiže opremljena kao da je rat – sa specijalnim zavojima koji treba da zaustave krvarenje.
Škole su razvile koncepte za situacije amoka. Obično postoji snimljeno obaveštenje koje se pušta preko školskih zvučnika, nastavnici bi tada trebalo da zaključaju vrata i sklone decu od prozora učionica. Trebalo bi da postoje i građevinske mere – recimo da škola ima jasno definisane ulaze, posebne brave sa automatskim zaključavanjem i slično. Ali i to funkcioniše kako gde.
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju.
Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika.
“NEDELO SE MOŽE SPREČITI”
Doduše, osoblje po školama je bolje upoznato sa temom, postoje krizni timovi sa obučenim nastavnicima, a u njima su i učenici. “Senzibilisani smo za samotnjake”, rekla je jedna nastavnica iz Erfurta. “Kada imamo osećaj da preti opasnost, uključujemo školske psihologe.”
Klaus Hurelman, jedan od najpriznatijih nemačkih stručnjaka za obrazovanje i prevenciju nasilja u školama, kaže da je dobra vest što se budući počinioci mogu prepoznati na vreme. “Takva nedela se dugo spremaju, sazrevaju u mladom biću postepeno i u jednom trenutku pada odluka. Ali mi znamo da osoba usput ostavlja niz tragova. Da, nedelo se može sprečiti. Može se prići počiniocu, pojmiti njegova teška situacija i on se može odgovoriti od dela. To je moguće, prevencija je izvodljiva”, kaže on, tvrdeći da se u nemačkim školama mnogo obazrivije pristupa tematici nego pre Erfurta.
Hurelman naglašava još jednu stvar – izveštavanje medija, a tu je između Nemačke i Srbije razlika ogromna. Hurelman navodi da je stavljanje počinioca u žižu garancija idućem zločincu da će i on dospeti u centar pažnje, što je često i cilj. “Tokom trajanja zločina, on je svemoćan, upravlja svime, svi ga se plaše. To je bolestan, opijajući osećaj.”
Izvesno je i da u Nemačkoj nikome nije palo na pamet da šalje policiju u škole niti da podiže žičane ograde. Potpisnik ovih redova, kad treba, ulazi u školu svoje ćerke u Bonu bez ikakvih problema ili poprekih pogleda.
NEMA ČAROBNOG ŠTAPIĆA
Nemačka je inače skupila pozamašno iskustvo sa amokom, od kojih su neki bili mešavina ludila i desničarskih motiva.
Poznat je napad koji je 2020. u Hanauu počinio Tobijas R., kada je ubio devet osoba migrantskih korena, svoju majku i sebe. On je u napadu koristio dugu devetku, isti kalibar koji je korišćen u masakru na Vračaru.
Tobijas R. je pisao manifest u kojem je ostavio utisak psihički poremećene osobe, koja ima iluzije i maniju gonjenja. Ali, njegovo nedelo bilo je inspirisano i rasizmom – mnoge narode smatrao je manje vrednim, a žrtve je potražio u lokalnim šiša-barovima.
U Minhenu je 2016. jedan 18-godišnji Nemac iranskog porekla, takođe sa psihičkim problemima, porukama preko četa privukao decu i mlade mahom migrantskog porekla u tržni centar. Pobio je njih devetoro iz vatrenog oružja pre nego što je izvršio samoubistvo, kad ga je opkolila policija. Taj amok je definisan kao desničarski.
Posle takvih nedela, uvek se ističe da se pametnim pristupom rizici mogu smanjiti, ali da nema čarobnog štapića. Ništa ne garantuje da neće biti sledećeg amoka u školi ili drugde.
