Redžep Tajip Erdogan, turski moćnik već 20 godina, mogao bi da ode, piše londonski “Ekonomist” koji je, uz oslonac na netačne izborne prognoze, s priželjkivanjem pisao da bi izborni gubitak za Erdogana označio ne samo kraj jedne ere, već da bi to pokrenulo ogroman preokret u Turskoj, sa glasnim odjekom u regionu i širom sveta.

Zapadni mediji su turske izbore opisivali kao test sposobnosti ujedinjene šarolike opozicije koju predvodi Kemal Kiličdaroglu da vrati kemalistički sekularizam u Turskoj i da smeni Erdogana, koji je koncentrisao skoro sve državne moći u svojim rukama i koji se pred poslednji miting molio u Aja Sofiji, koja je od 1934. bila muzej sve dok je on nije ponovo pretvorio u džamiju.

Erdogan je političku karijeru započeo kao borbeni vernik. U decembru 1997. godine bio je pod istragom po strogom članu 312 Krivičnog zakonika (“podsticanje na nasilje i versku ili rasnu mržnju”) i izgubio funkciju gradonačelnika Istanbula, na koju je izabran u martu 1994. kao kandidat Partije blagostanja. Kako je u to vreme pisao “Atlantik”, povod su bili citati pan-turskog pesnika Zije Gukalpa koje je izgovorio na mitingu u istočnoj provinciji Sirt: “Džamije su naše kasarne, kupole naši šlemovi, minareti naši bajoneti, a vernici naši vojnici…”

Erdogan je ove redove uključio i u prethodne govore. Ali, tada su isprovocirali sekularne vojne vođe Turske i civilnu elitu. U martu 1999. sud je Erdogana osudio na deset meseci robije, a hiljade pristalica su ga otpratile u zatvor. Robijao je četiri meseca i izašao iz zatvora naizgled kao promenjen čovek, posvećen više demokratiji zapadnog tipa nego islamizmu, pisao je tada “Atlantik”. Pričao je tada “Njujork tajmsu” kako je naučio je da je “neophodno uhvatiti korak sa razvojem, modernim dobom”.

Pošto je Partija blagostanja januara 1998. godine zabranjena zbog vojnog udara, Erdogan se pridružio Partiji vrline (kasnije takođe zabranjenoj zbog poziva na islamizaciju zemlje), pa je 2001. godine osnovao i vodio Partiju pravde i razvoja, koja je u novembru 2002. dobila 34,3 odsto glasova na parlamentarnim izborima.

Erdogan je postao poslanik tek u martu 2003. godine kada je ukinuta zabrana izbora u parlament ranije osuđenih. Odmah potom ga je parlament imenovao za premijera. Na toj funkciji je bio do 10. avgusta 2014. kada je pobedio na prvim direktnim predsedničkim izborima sa 51,8 odsto glasova, nakon što je u oktobru 2007. prelazak sa parlamentarnog na predsednički sistem odobren na referendumu.

Turska vojska je 15. jula 2016. pokrenula neuspešan pokušaj državnog udara, što u novijoj istoriji Turske nije bio njen prvi izlazak iz kasarni – srušila je četiri izabrane vlade: državnim udarima 1960. i 1980. i vojnim memorandumima 1971. i 1997, a takođe ranije zabranjivala nekoliko velikih političkih partija. Nakon tog neuspelog puča uvedeno je vanredno stanje koje je trajalo do 19. jula 2018.

Za organizovanje državnog udara u sudskom procesu je okrivljen i propovednik Fetulah Gulen, nekadašnji Erdoganov saveznik, koji živi u egzilu u Americi. Turska provladina štampa njegov pokret naziva FETO – Fejzulahistička teroristička organizacija – i opisuje ga kao dvoličan: vidljivo lice je nekonfrontacijsko, dobrotvorno, obrazovno, a tamnije lice je tajnovita, visoko hijerarhijska, antidemokratska, samozvana verska formacija oko Fetulaha Gulena, kao “imama univerzuma” i “Izabranog”, čiji pripadnici se tiho infiltriraju u državni aparat, školstvo i društvene institucije. Ukupno je uhapšeno oko 30 hiljada ljudi.

Erdogan je 24. juna 2018. ponovo izabran za drugi predsednički mandat sa 52,59 odsto glasova.

PUT KA EKONOMSKOM OPORAVKU

Učvrstio se na vlasti koju je preuzeo 2003. godine, dok su ga za petama sledile inflatorna spirala i bankarska kriza koja je pogazila ekonomiju. Erdogan, koji je inače diplomirao 1981. poslovni menadžment na Univerzitetu Marmara, ima i malo neposrednog privrednog iskustva. Kada su u periodu 1980-1982. nakon vojnog udara u Turskoj političke partije i sindikati bili zabranjeni, radio je kao menadžer u privatnim preduzećima.

U poslednjih 20 godina turska realna ekonomija je bila uspešna uprkos nedavnim neizvesnostima usled pandemije kovida 19, ratova u regionu, finansijskih špekulacija, regionalnih sukoba, energetskih i prehrambenih kriza, trgovinskih ratova i pokušaja državnog udara. Kada je došao na vlast 2003, BDP Turske je iznosio 314,59 milijardi dolara, BDP po glavi stanovnika 4.705 dolara, stopa rasta bila je 5,76 odsto. Godine 2021. BDP od 819,04 milijardi dolara premašio je gornji srednji prag dohotka Svetske banke u poslednjih 20 godina, BDP po glavi stanovnika bio je 9.661 dolara, stopa rasta 11,35 odsto, a Turska je ostvarila rast od 5,6 odsto i u 2022. (Videti tabelu)

Transformaciji turske ekonomije pomogle su strateške infrastrukturne investicije u transport, logistiku, zdravstvo, obrazovanje, odbrambenu industriju, nacionalnu tehnološku inicijativu, kao i regeneraciju industrije. Turska je takođe rešila svoju preveliku zavisnost od spoljnih izvora za potrebe odbrane i vojne opreme.

Samo tokom prošlog meseca, Erdogan je otvorio prvu nuklearnu elektranu u zemlji, proslavio otvaranje velikog gasnog polja u Crnom moru, skočio za volan prvog turskog električnog automobila i predstavio svoj prvi nosač aviona. Najavio je podsticaje za visokotehnološki sektor i novi kurs jačanja ekonomije tokom Veka Turske, kako to vole da zovu zvaničnici. Poruka koju takvi projekti treba da prenesu jeste da Erdogan prkosi Zapadu, da transformiše Tursku u svetsku silu. Taj govor o veličini i u Veku Turske je odgovor na pitanje zašto i posle 20 godina vlasti on još uvek ima više od 40 odsto podrške, kaže analitičar Galip Dalej.

Turska je jedanaesta najveća ekonomija na svetu čiji, je BDP, nakon prilagođavanja troškova života, ispred Kanade, Italije i Južne Koreje, priznaje “Ekonomist” koji, međutim, konstatuje da će Turska ili porasti kao mnogo moćniji regionalni ekonomski i globalni politički centar gravitacije, ili će se suočiti sa još jednom finansijskom krizom.

Razlog što uprkos toj Erdoganovoj promociji grandioznosti neki listovi opisuju Tursku starim izrazom “Bolesnik sa Bosfora” jeste inflacija koju je Erdogan suzbio kada je došao na vlast, a sada se vratila na velika vrata i dostigla 86 odsto godišnje prošle jeseni, a sada ostaje na nivou preko 40 odsto. I pošto niske kamatne stope kredite čine smešno jeftinim (glavna kreditna stopa centralne banke je više od 35 procentnih poena ispod stope inflacije), ona mora da se reguliše kroz vladine propise. Kritičari to vide kao recept za kronizam.

Kiličdaroglu je obećao povratak “ortodoksnoj ekonomskoj politici”, što valjda znači bolne reforme radi suzbijanja inflacije i povećanje kamata. On je, inače, 1971. diplomirao na Akademiji ekonomskih i komercijalnih nauka u Ankari, usavršavao se u Francuskoj, pa preuzimao značajne dužnosti u Ministarstvu finansija Turske. Nakon penzionisanja 1999. predavao je na Univerzitetu Hačitepe u Ankari i bio član komisije za borbu protiv sive ekonomije.

ZEMLJOTRES

Turska je uzdrmana posledicama snažnog zemljotresa koji je u februaru izazvao razaranja u 11 južnih i istočnih provincija. Erdoganova vlada je kritikovana zbog odloženog i neadekvatnog odgovora na katastrofu, kao i zbog slabe primene građevinskih propisa koji su pogoršali žrtve i bedu, piše “Ekonomist”.

Reporter RTS-a Stevan Kostić piše na podsajtu Oko kako sada nije bilo nezaobilaznog predizbornog političkog folklora na turskim izborima, automobila koji trube u pokretu, nose partijske zastave i glasno puštaju muziku, jer je ta zemlja još u žalosti zbog katastrofalne serije zemljotresa koji su odneli više od 50 hiljada života.

Izgleda da su glasači poverovali da je oporavak i revitalizacija nakon zemljotresa jedan od fokusa vlasti, Erdogan je pobedio u devet od 11 okruga pogođenih zemljotresom.

Stevan Kostić piše kako je u jednom istanbulskom kvartu zatekao moderno obučenog momka sa minđušama u ušima koji ne govori samo turski i engleski, Anila Basaraja Bašića, čiji su roditelji došli iz Novog Pazara 1965. godine, a koji je na štandu opozicione Republikanske narodne partije puštao marš nastao na desetogodišnjicu osnivanja Republike. Ali na štandu do Anilovog, gde su pristalice Erdoganove Partije pravde i razvoja, zvučnik je bio pojačan i ništa se nije čulo od njihove pesme “Redžep Tajip Erdogan”. “On je glas potlačenih, on je glas nemog sveta, on snagu dobija od svojih ljudi – on je Redžep Tajip Erdogan”, oduševljeno su pevale pesmu Erdoganove pristalice iz čitave Evrope i u sarajevskoj hali “Zetra” pre pet godina, kada je reporter RTS-a tu pesmu prvi put čuo. Tada nemačke vlasti nisu dozvolile Erdoganovu kampanju u Nemačkoj, u kojoj živi najveći broj Turaka van matice, pa je on izabrao Sarajevo.

Erdogan je na ovim izborima u prvom krugu u dijaspori ostvario bolje rezultate nego u Turskoj, gde ima 30-40 odsto sigurnih tradicionalnih birača u ruralnim područjima i u malim gradovima, malim preduzećima (koja čine osnovu turske ekonomije) i među vernicima koji se izjašnjavaju kao muslimani. Broj mladih koji se izjašnjavaju kao pobožni je, inače, opao sa 55 odsto 2008. godine na 51 odsto 2018. Takođe, duplirao se broj onih koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti, opao je i broj mladih ljudi koji poste i koji sebe smatraju religijski konzervativnim.

Opozicioni birači su sada bili locirani pre svega duž mediteranske obale Turske, u velikim gradovima poput Istanbula, Izmira i Antalije.

Erdogan je ranije kontrolisao Istanbul u kome je jedno vreme bio čak i gradonačelnik, jer je tamo rođen. Na lokalnim izborima 2019. godine pobedio je, po nekim hroničarima, možda najpopularniji turski opozicionar Ekrem Imamoglu, kome krivični postupak onemogućuje da se kandiduje za predsednika. Sada je u prvom krugu u Istanbulu kemalista Kiličaroglu, koji je ranije gubio izbore u tom gradu, sakupio više glasova nego Erdogan.

Opozicija pobeđuje i na jugoistoku Turske gde živi znatan broj Kurda koji čine oko 15 odsto stanovništva. Bilo je perioda kada se Erdogan oslanjao na Kurde, ali sada ih opisuje kao terorističke marionete, a njihove stranke kao paravan u Turskoj progonjene levičarske kurdske partije PKK.

ŠIK HIDŽABI

Erdogan je, prema pisanju “Ekonomista”, “vešt u razgaranju podela unutar turskog društva”. On izbore karakteriše kao nadmetanje između ponosno pobožnih i nacionalističkih Turaka i gomile bezbožnih elitista koji srkuću viski, kurdskih separatista i seksualnih devijanata, koji svi ropski žele da prihvate uvezene zapadne vrednosti. On je vređao opozicionog takmaca zbog toga što je podržao LGBT populaciju.

Kako na sajtu talas.rs piše Miodrag Pavlović iz Evropske konferencije sindikata, u tekstu pod naslovom “Dubine podela – Erdoganova Turska u vrtlogu modernizacije”, uočava se da vlast pitanje prava žena i njihovog sekularnog obrazovanja doživljava kao jednu od najvećih pretnji viziji religiozne, nove Turske kao naslednice Osmanlijskog carstva, što on povezuje s činjenicom da se natalitet u Turskoj od 2014 do 2020. smanjio za skoro jednu petinu, da bi prošle godine prvi put stopa fertiliteta, odnosno broj dece po ženi, pala ispod nivoa Francuske u kojoj je 1,8 i iznosi 1,76 (za prosto obnavljanje stanovništva je neophodno 2,1). U provincijama u kojima etnički Turci čine većinu stanovništva, broj dece po ženi kreće se negde oko 1,5 ili malo više, što je otprilike na nivou ili niže od Srbije i Nemačke. U pojedinim provincijama na zapadu zemlje ovaj broj se spustio do nivoa Italije, Španije i Grčke sa stopom fertiliteta od 1,3 ili niže. U Istanbulu gde živi skoro četvrtina stanovništva Turske, fertilitet je sa 1,89 u 2014. godini pao na 1,47 u 2020.

Po stilu života, nije “vesternizovana” samo sekularistička omladina. Turski akademik Volkana Ertita je za novu, nominalno religioznu generaciju u svojoj knjizi iz 2016. Doba anksioznih konzervativaca: Turska koja napušta religiju skovao naziv “šik hidžabi”.To su, prema njegovom pisanju, mlađe žene iz religioznih porodica koje će maramu nositi više kao modni detalj, slično velikom krstu na lančiću u zapadnim zemljama ili Srbiji. One će istovremeno pohađati koncerte, odlaziti u kafiće, imati veze, koristiti aplikacije za upoznavanje, slobodno se razvoditi i odlučiti o broju dece koje će roditi.

Udeo mladih od 25 godina do 34 godine koji su pohađali neki oblik univerzitetskog obrazovanja je skočio sa oko 15 odsto 2008. na 33 odsto u 2019, a prvi put u istoriji više žena je studiralo od muškaraca. Erdoganova vlada je uložila i ogromna sredstva u razvoj obrazovanja, naročito kroz opismenjavanje žena, otvaranje novih univerziteta i konačno omogućavanje da studiraju ženama koje nose maramu. Zabrana nošenja marama se smatrala jednim od tabua sekularne Turske.

FAVORIT ALEVITA

Prema podacima Svetske banke, procenat srednje klase u ukupnom stanovništvu se duplirao, pa je sa 18 odsto 1993. porastao na više od 40 odsto 2012, slično Brazilu u istom periodu. Njima se obraća Kemal Kiličdaroglu koga zovu Gandi Kemal, zbog fizičke sličnosti sa indijskim borcem za ljudska prava Mahatmom Gandijem i nekonfliktnog karaktera. Kada ga je jednom prilikom neki ekstremista udario, on je mirno rekao da na demokratskom putu ima mnogo prepreka.

Tokom kampanje, Kiličdaroglu je objavio da po rođenju pripada alevitima da bi izbegao izborne manipulacije. Rođen je 1948. u gradu Tundželi na istoku zemlje, u porodici manjinskih alevitskih muslimana, čiji je moralni sistem pravila koncentrisan u formuli “eline, diline, beline sahip olmak”, što u prevodu znači “budi gospodar svojih ruku, svog jezika i svog struka”, tj. ne kradi, ne laži i ne čini preljubu.

Turski aleviti, koje ne treba poistovetiti sa sirijskim alavitima mada među njima ima sličnosti, tumače Kuran na fleksibilan način; na primer, ne upražnjavaju dnevne molitve, post tokom meseca Ramazana, hodočašće u Meku, ne praktikuju razdvajanje polova tokom molitvi i njihove žene se ne pokrivaju, u verskim ritualima koriste vino i sveće, nemaju džamije nego narodne domove. Kako piše “Juropien tajms”, i pored toga što su postali sastavni deo muslimanske tradicije, mnogi Turci teško se rastaju od svojih starih verskih ideja, pozajmljenih iz šamanizma i drugih religijskih sistema sa kojima su dolazili u kontakt (budizam, zoroastrizam, maniheizam, mazdakizam).

Reč “alevi” neki povezuju sa opisom alevita kao “crvenoglavih”, zbog crvenih kapa koje su nekada nosili. Zovu ih i bektaši i kizbaši, mada se ti nazivi tiču užih verskih grupa. Reč alevit pre upućuje na “potomak Alija ibn Abu Taliba”, koji je bio zet i prvi pratilac proroka Muhameda, ali tokom istorije tu grupu su i šiiti i suniti često proglašavali za šizmatičku.

David Zidan sa Univerziteta Kolumbija piše da su aleviti dugo bili marginalizovani i diskriminisani pod Osmanlijama, a izloženi su nasilju i u savremeno doba. Tokom 1976. u sukobima između alevita i sunita u Kahramanmarašu stotinak osoba je poginulo. Do sukoba je došlo i 1978. u gradu Čorumu, a isto tako je u sukobima 1979. i 1980. stradalo najmanje 200 ljudi. Fanatici su 2. jula 1993. godine zapalili hotel u Sivasu gde se bila okupila elita turske inteligencije. U Sivasu je, inače, Ataturk 1919. godine postavio temelje turske republike, koja je postala stvarnost četiri godine kasnije.

Dvanaestog marta 1995. u jednom terorističkom napadu na kafiće u Gazi Osman mahali, evropskom delu Istanbula gde prvenstveno žive aleviti, poginulo je dvoje ljudi, a 15 ranjeno. Istog dana, posle samo nekoliko sati, stotine demonstranata je izašlo na ulice Istanbula. Demonstracije su se proširile i na druge velike gradove Turske, prvenstveno u Ankari. Alevitski Kurdi su takođe bili na meti. I zabranjena kurdska gerilska organizacija PKK proklamovala je u Atini da će se osvetiti za masakr alevita u Istanbulu. U isto vreme, nova proislamska uprava Istanbula odlučila je da sruši jedan narodni dom alevita, koji nemaju džamije već se okupljaju u takozvanim narodnim domovima.

Tokom političke karijere Kiličdaroglu je i sam bio meta napada. U avgustu 2016. u provinciji Artvin došlo je do oružanog napada navodno kurdskih militanata na kolonu Kemala Kiličdaroglua. A u julu 2017, tokom Marša za pravdu, pripadnik Islamske države pokušao je da ga ubije, navodno po nalogu tadašnjeg vođe ID Abu Bakr al Bagdadija.

Od pedesetih godina ovog veka inače pretežno ruralni aleviti su se selili iz sela u gradove kao radna snaga. Tada su počeli i aktivno da se uključuju u levičarske pokrete. Prilikom svakog progona levičarskih snaga obično su aleviti najviše stradali.

Nakon što je u maju 2010. godine izabran za predsednika Republikanske narodne partije, koju je osnovao prvi predsednik Turske Mustafa Kemal Ataturk, Kiličdaroglu je počeo, kako kaže jedan hroničar da “kemalističkog fosila pretvara u modernu socijaldemokratsku partiju, koja mu je pomogla da postane prijatniji i za kurdske glasače”.

Sociolozi koji su istraživali odnos između vere, nacije i nove zajednice, odnosno alevitskog identiteta u savremenoj Turskoj, zapažaju kako su današnji aleviti ponosni na činjenicu da su njihovi lideri bili pristalice mladoturske ideologije Kemala Ataturka, koja je naglašavala nacionalizam evropskog tipa kao osnovu državnog jedinstva i sekularizam kao garanciju modernizacije i napretka. Savremeni aleviti sebe i dalje vide kao zaštitnike kemalizma, turcizma i demokratije u Turskoj.

POLITIKA KILIČDAROGLUA

Kiličdaroglu se protivio promeni turskog ustava i promeni oblika vlasti iz parlamentarnog u predsednički i zalagao se za vraćanje parlamentarnog sistema podele vlasti. Međutim, pitanje je da li je to izvodljivo s obzirom da je Erdoganova Narodna alijansa, koju čine njegova partija s koalicionim partnerima Nacionalističkim pokretom, Partijom velikog sindikata i Nove partiju blagostanja, izašla kao pobednik na izborima dobivši 50 odsto glasova i obezbedivši 322 od 600 mesta u parlamentu, za koja su se borile 24 partije i 1250 samostalnih kandidata.

Kılıčdaroglu je obećao da će u slučaju da pobedi za potpredsednike imenovati lidere svih pet partija, koje su bile uključene u veoma šarolik opozicioni blok Narodni savez. Burhanetin Duran, profesor na Univerzitetu društvenih nauka u Ankari i član Saveta za bezbednost i spoljnu politiku, u tekstu za turski list na engleskom jeziku “Dejli sabat”, međutim, o toj toleranciji piše bez naklonosti: “Poznat po nedostatku interesa da bude koherentan, Kiličdaroglu uspeva da istovremeno igra levičara, nacionalistu, poštenog religioznog čoveka i prozapadnog liberala. Glavni razlog iza te moguće reakcije bio bi konsolidacija narodne frustracije zbog tanko prikrivenog podržavanja Kiličdaroglua od strane PKK i Gulenističke terorističke grupe (FETO). Štaviše, pro-PKK Narodna demokratska partija postavlja dodatne zahteve jer veruje da ima šansu da postane glavni igrač na levici. Konkretno, eskalirali su ionako radikalne zahteve kurdskih levičarskih nacionalista do nivoa puštanja iz zatvora Abdulaha Odžalana (na doživotnu robiju osuđenog lidera Kurdistanske radničke partije – PKK). Zajedno sa pozivima zapadnih medija za Erdoganovo svrgavanje, sve više birača Kiličdaroglua vidi kao zapadnjaka koji izdaje nacionalizam…”

Uprkos obećanju da će, ako pobedi, odmah ponovo pokrenuti pregovore o članstvu u EU i uskladiti unutrašnju politiku Turske sa politikom zapadnog bloka, Kiličdaroglu je, međutim, najavio da će deportovati milione sirijskih i avganistanskih izbeglica, što se baš ne uklapa u obećanje da će “poštovati evropske vrednosti”. Na takve primedbe Kiličdaroglu je odgovarao da to nikako nije rasizam jer će on o toj temi razgovarati sa administracijom u Siriji, i da očekuje podršku EU i Ujedinjenih nacija. Izbeglice iz Sirije su u početku u Turskoj dočekivane sa empatijom, ali izgleda da su kasnije počele da se pojavljuju tenzije jer su mnogi izbegli Sirijci u proseku obrazovaniji i poslovno preduzimljiviji od domicilnog stanovništva.

Prema mišljenju profesora Durana, pitanje ko je pravi nacionalista je važno jer se predsednik Redžep Tajip Erdogan i Kemal Kiličdaroglu takmiče oko turskih nacionalista među biračima. Štaviše, neki nacionalisti iz redova Republikanske narodne partije i Dobre stranke mogli bi na kraju glasati za Erdogana, stvarajući političku osnovu u korist aktuelnog predsednika.

“KINGMEJKER” IZ TURANA

U prvom krugu predsedničkih izbora Redžep Tajip Erdogan osvojio je 49,54 procenta (27.088.36 glasova), a opozicioni kandidat Kemal Kiličdaroglu 44,88 odsto (24.568.196 glasova).

U drugom krugu 28. maja, “kingmejker” bi mogao biti kandidat desničarske Koalicije Ata Sinan Ogan (5,17 odsto ili 2.829.634 glasova), koji je rođen 1967. godine u turskom gradu Igdiru, u porodici etničkih Azerbejdžanaca. Diplomirao je 1989. na Fakultetu za ekonomiju i poslovnu administraciju Univerziteta Marmara.

Od 1993. do 2000. živeo je u Azerbejdžanu gde je bio predavač, a potom i zamenik dekana Azerbejdžanskog državnog ekonomskog univerziteta. U periodu 1994–1998. bio je i na čelu azerbejdžanske kancelarije Turske državne agencije za saradnju i koordinaciju (TIKA). Azerbejdžan je, inače, deo tzv. Turana, turkofonskog područja u kome Erdoganova vlada ima uticaj.

Taj koncept je izgleda zamenio raniji koncept neoosmanizma, po kome interesna oblast Turske obuhvata prostor Zakavkazja, Centralne Azije, Bliskog istoka i jugoistočne Evrope, odnosno Balkanskog poluostrva. Taj koncept je zastupao svojevremeni ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu, autor knjige Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske (2001).

Sinan Ogan je nakon 2000. godine radio u turskom Evroazijskom centru za strateške studije. Specijalizovao se u Rusiji i Ukrajini, 2004. godine osnovao je i vodio Centar za međunarodne odnose i stratešku analizu TURKSAM. Kao njen vođa, prisustvovao je sastancima Valdajskog kluba u Petrogradu. Godine 2009. odbranio je doktorsku disertaciju na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (tema rada je “Uticaj domaćih političkih faktora na formiranje ruskog pravca u turskoj spoljnoj politici u kontekstu globalizacije”). Godine 2011. izabran je na listi Partije nacionalističkog pokreta u turski parlament, u kome je bio član “grupa prijateljstva” Turska-Albanija, Turska-Niger i Turska-Azerbejdžan.

GEOPOLITIKA, GEOPOLITIKA

Nisu uticajni svetski mediji turske izbore nazvali najvažnijim na svetu zbog složene sociološke slike turskog društva, nego zbog geopolitike. Zapadnim medijima je sumnjivo Erdoganovo prijateljstvo s ruskim predsednikom Putinom, a i to što se ponekad svađa sa Amerikom i EU. Ignorisao je upozorenja Brisela da bi njegove ustavne reforme iz 2017. ugrozile nastojanja zemlje da se pridruži bloku. Pod Erdoganom, pregovori Turske o članstvu u EU su zaustavljeni od 2016. godine. Shvatio je da ga Evropa neće. On, inače, kaže da je prijatelj i sa Rusijom, i sa Amerikom, i sa onima koji mrze Zapad.

Rusi su, opet zazirali od neke “cvetne revolucije” u Turskoj. Petr Akopov, komentator agencije RIA Novosti, piše da SAD i Evropa već dugo godina ne kriju svoje nezadovoljstvo Erdoganom i postoje dobri razlozi da se veruje kako su bar bili svesni pokušaja njegovog svrgavanja u leto 2016. godine.

Ambasador SAD se tokom kampanje sastao sa Kiličdarogluom, što je razbesnelo Erdogana, a vodeći zapadni mediji otvoreno žele da turski predsednik izgubi. “Njega, kao i svakog nepoželjnog političara, nazivaju ‘drugim Putinom’, misleći time da ga diskredituju u očima građana. Ali, ni za zapadnu javnost takvo poređenje više ne funkcioniše baš najbolje, a u Turskoj bi, na primer, pre bio kompliment za Erdogana”, kaže Akopov.

Akopov piše kako Vladimir Putin ne krije da poštuje turskog predsednika i da bi želeo da radi sa njim dalje, ali da nema smisla da se Rusija meša u izbore u susednoj zemlji zato što računa na jaku i nezavisnu Tursku, koja vodi politiku koja odgovara njenim nacionalnim interesima. “Upravo sa ovom Turskom Rusija želi da gradi strateške odnose uprkos svim velikim nesuglasicama i protivrečnostima, regionalnim i istorijskim. A upravo je Redžep Erdogan za 20 godina svoje vladavine dokazao da upravo takvu Tursku gradi i da sa njim možete da se nosite, on drži reč…”

U drugim analizama RIA Novosti se kaže da će, ukoliko Erdogan izađe kao pobednik, Turska verovatno ostati na svom sadašnjem putu relativne geopolitičke nezavisnosti. Iako je Turska članica NATO-a, Erdogan je produbio trgovinske i diplomatske odnose sa Rusijom odbijajući da sankcioniše Moskvu zbog njene vojne operacije u Ukrajini.

Rusi Kiličdaroglua vide kao zapadnjaka, uz bojažljivo verovanje da će ekonomski interesi usloviti da se odnosi Turske s Rusijom i u slučaju pobede opozicije ne promene bitno, mada neki, kao Fjodor Lukjanov, upozoravaju da to nije bio slučaj s Nemačkom.

U analizi RIA Novosti se podseća kako je Kiličdaroglu obećao da će popraviti zategnute veze svoje zemlje sa saveznicima iz NATO-a i da će se pridržavati sankcija SAD Rusiji. Iako je rekao da će održavati ekonomske veze sa Rusijom i da će biti otvoren za održavanje mirovnih pregovora između Moskve i Kijeva, nedavno je rekao da će “takođe podsetiti Rusiju da je Turska članica NATO”.

Prema pisanju “Ekonomista”, gubitak za Erdogana ne bi bio samo kraj jedne ere. To bi pokrenulo ogroman preokret u Turskoj, sa glasnim odjekom u regionu i širom sveta. Turska je, na kraju krajeva, ključna i nezgodna članica NATO-a, blizu prve linije rata u Ukrajini, a opet, zabrinjavajuće prijateljuje sa režimom Vladimira Putina, ruskog predsednika. Nalazi se između Evrope i haosa na Bliskom istoku i igra ključnu ulogu u ublažavanju priliva izbeglica u EU. To je takođe jedna od retkih istinskih demokratija u muslimanskom svetu iako Erdogan podriva turske institucije već deceniju ili više.

Muhitin Ataman, profesor na Odseku za međunarodne odnose na Univerzitetu društvenih nauka u Ankari, pak, piše: “Sve u svemu, verujem da će povećana svest turskog naroda, posebno posle neuspelog pokušaja državnog udara od 15. jula 2016. godine, ‘ispratiti’ sve ove spoljne pokušaje. U stvari, većina zapadnih intervencija u unutrašnje poslove Turske je kontraproduktivna. Prvo, mešanje Zapada u izbore u Turskoj dodatno će povećati antizapadna osećanja u zemlji. Drugo, zapadne intervencije će osnažiti ciljanu stranu, nacionalni i nezavisni blok, vođstvo Erdogana i glasove Narodne alijanse…”