Kultura
Festivali – Beldocs 2023 (prvi deo)
Naturalizam kao transgeneracijski bumerang
Sva dokumentarna ostvarenja su u svojoj biti i na jasnom tragu svog usmerenja u nužnoj vezi sa (naravno, na ovaj ili onaj način shvaćenim, obrađenim ili korišćenim) naturalizmom, a koji može da nam, na prvom mestu u onim najvaljanijim slučajevima, posluži i kao orijentir za kontemplaciju na temu sveta u kome živimo
U odličnoj studiji Potrošeni socijalizam – Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950–1974), objavljenoj u izdanju Fabrike knjiga, Branislav Dimitrijević je, predočavajući kontekst pojave čuvenog crnog filma u srpskim i jugoslovenskim okvirima, ukazao i na sledeće: “Ponavljanje socrealističke osude ‘naturalizma’ u jugoslovenskom filmu krajem šezdesetih, dakle, osude kakvu su tridesetih izrekli Gorki i Ždanov, imalo je i jedan dodatni, veoma važan ton. Kritičar Vladimir Jovičić, pokretač političke hajke na ‘crni film’ i autor samog termina, povezao je kritiku ‘nekomunikativnosti’ ovih filmova ne samo s uobičajenim frazama socrealista nego i u tezama o negativnom uticaju tih filmova na razvoj i lukrativnost filmske industrije, to jest na samo tržišno poslovanje; on je ove filmove smatrao odgovornima za finansijsku krizu jugoslovenske filmske industrije. Takav brak socrealističke retorike i tržišne logike važan je simptom građenja kulturnog konsenzusa kome su ovi filmovi efektivno smetali”. Upravo navedeno možemo da iskoristimo kao uvod u ovaj zbirni kritičarski okvir nekoliko filmova predstavljenih u sklopu segmenta Srpski takmičarski program aktuelnog izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u Beogradu; spona je time ubedljivija ako iz vida ne izgubimo jednostavnu istinu – sva dokumentarna ostvarenja su u svojoj biti i na jasnom tragu svog usmerenja u nužnoj vezi sa (naravno, na ovaj ili onaj način shvaćenim, obrađenim ili korišćenim) naturalizmom, a koji može da nam, na prvom mestu u onim najvaljanijim slučajevima, posluži i kao orijentir za kontemplaciju na temu sveta u kome živimo, a koji dokumentarci nastoje da obično što istinoljubivije oslikaju.
Na početku Beldocsa prikazan je film Još jedno proleće (Another Spring) autora Mladena Kovačevića, reditelja koji se, reklo bi se, u potpunosti posvetio dokumentaristici u okviru sedme umetnosti. Još jedno proleće već prilikom uvida u kratak sinopsis otkriva evidentnu vezu sa našom izrazito friškom prošlošću – u žiži je podsećanje na pojavu, eksploziju i hitru borbu protiv variole vere u SFRJ početkom 1972. godine, što, gle čuda, brzo tvori analogiju sa okolnostima i zbivanjima koje su i kod nas i u planetarnom smislu pratile pandemiju i dalje prisutne korone. Kovačević se, na sreću, ni jednog trena ne bavi (pre)naglašavanjem očiglednih podudarnosti i još brojnijih razmimoilaženja između prilika i delovanja društva onda i sada, te se ovaj film dosta brzo ukoreni u autorskoj nameri da se stvori detaljistički postavljena hronika jedne uzbudljive borbe sve do, recimo, sredine trećeg čina neizvesne i napete (treći čin, dabome, predstavlja čin masovne vakcinacije stanovništva, vakcinacije koja je, da podsetimo, obuhvatila oko 20 miliona ljudi na ovim prostorima) priče. Kovačević je u tom prikazu temeljan, usredsređen, fokusiran na počesto za gledanje neprijatan detaljizam, a bez zalaženja u eksplikacijska pojednostavljivanja. Film je u potpunosti sačinjen od očigledno bogate arhivske građe, uz naglasak da je bilo manipulacije istom – snimci su neretko usporavani bezmalo do krajnjih granica (čime se postiže hipnotički efekat na gledaoca), izvesni detalji su ukrupnjivani, a u nekoliko mahova posezalo se i za dodatnom koloracijom. Na to se nadovezuje ritmičko, razložno i u pravoj meri stručno pripovedanje doktora Zorana Radovanovića, čime Još jedno proleće, pored očiglednog arthaus profila, dobija i na učinkovitosti filma koji se može gledati i kao (doduše, atipična) reportaža na precizno omeđenu temu. Film krase i raznovrsni montažerski zahvati i postupci, te znalački iznijansiran dizajn zvuka, što svakako doprinosi povoljnom utisku o ovom delu, koje u znatnoj meri biva superiorno u odnosu na 4 godine u 10 minuta, slično ustrojen raniji film istog autora. Mora se istaći da Kovačević u samom finišu, onom koji prikazuje slet u čast rođendana voljenog autokrate (tog doba), neočekivano i nepotrebno stupa na teritoriju ambivalentne i pomalo zbunjujuće metaforičnosti, koju onda svaki od gledalaca ima da uporedi sa vlastitim svetonazorom i ubeđenjima o toj epohi.
Svakako najbolji film prikazan u prvom delu festivala, a u istoj programskoj selekciji, jeste izvrstan rad Prizvan i pozvan reditelja Luke Papića i Srđe Vuče – on se takođe prihvatio arhivske građe i minulih a očito i do dana današnjeg uticajnih dana (uz svedočanstva nekih od aktera sa pozicije sadašnjosti i povremeno naknadne pameti kao neizbežne pratnje i na mikro i na makronivoima). Njegova tema su prvi višestranački izbori u Srbiji 1990. godine, sa naglaskom na neporecivo koloritne predsedničke i ostale kandidate koji su u tu nimalo neizvesnu trku stigli ponajpre sa boka i margine (egzistencijalne, ekonomske, kulturne i supkulturne, fatumske…), a čije učešće i sadašnja interpretacija iznimno mnogo toga ilustrativnog, zanimljivog i relevantnog govori o tom trenutku kada se promena činila kao realno moguća opcija, a kada zapravo i nije bilo previše prostora za iole racionalniju veru u srećan ishod po tom pitanju. Kao u prethodnim njegovim filmovima (Čovek od dima, Bez…), Papiću (a sada, eto, i njegovom saradniku od ranije Srđi Vuči) srce bije na strani alternativnijih životnih izbora i nakana, a toplina sa kojom prikazuje poprilično disperzivnu grupu hrabrih jurišnika u toj trci poznatog ishoda naprosto pulsira sa ekrana. Baš kao što očarava i iskrenost kojom plene akteri, iskrenost koju smo možda još pre par decenija uludo trampili za uvek jalovi i toksični cinizam onih koji uvek sve znaju, koji imaju decidna i munjevita mišljenja koje god pitanje da se pokrene, koji su oduvek bili u pravu… Prizvan i pozvan (engleski naziv glasi The Invoked) film je koji može da se podiči i, nazovimo to tako, organskim i u širu sliku udenutim i krajnje viralnim humorom, a na svojoj strani ima i pripovedanje koje ne beži od nužne digresivnosti, sa kojom ključni autori ovog filma tačno znaju šta i kako; uz to, ovo ostvarenje odlikuje i gotovo pa vratolomna i pogibeljna montažerska razbokorenost, te nenametljiva, a uravnoteženo plasirana estetizacija, koja svojim prirodnim ritmom stiže do cilja – naturalističkog prikaza jedne krajnje živopisne ere. Ako je uopšte potrebno jasno i glasno reći, Papić i Vučo su se ovim svojim združenim delom probili u sam vrh srpske dokumentaristike u poslednjih, recimo, deset godina.
Ukoliko se ukaže prilika, znatiželjni svakako treba da obrate pažnju na još dva filma iz tog segmenta – na kratki film A Istok reka teče Jelene Radenović, u kome autorka posle tridesetak godina odlazi u očev zavičaj, na Kosovo i Metohiju, u potrazi za svojim korenima ali i sećanjem na nekadašnju (detinju) bezbrižnost. Ovaj film je naglašeno lirski obojen, u sebi nosi jasan zametak iskrene i dovoljno ubedljive poetičnosti, što je jasno potcrtano snimateljskim pristupom direktora fotografije Pabla Fera Živanovića (gde je snimateljska ambicija u znatno većoj meri usklađena nego u, na primer, Zidu smrti… ranijem filmu gorepominjanog Mladena Kovačevića).
Nevolja ovog nesporno uz iskrene pobude zamišljenog i u delo sprovedenog filma Jelene Radenović u tome je što kulminaciju doseže već u prvim minutima, u emotivno upečatljivom segmentu u kome gledamo ruke i slušamo glas pripadnika starije generacije te porodice dok detaljistički i smireno crta izgled i sadržaj nekadašnjeg porodičnog imanja od kojeg, kako ćemo kasnije saznati, nije ostao ni kamen na kamenu.
Druga preporuka tiče se takođe prilično lirski intoniranog filma Aurorin san gotovo pa kompletne autorke Dragane Jovanović, koja se odvažila da u 62 minuta preispituje tanku liniju koja razdvaja svesno i nesvesno, odnosno javu i san, sa snažnim naglaskom na magiju onog oniričkog, pri čemu na desetine mlađih ljudi (mahom umetnika različitih potprofila) u snimcima očigledno DIY izrade prepričavaju neke od svojih živopisnijih i/ili upečatljivijih snova. Ovaj film, osim toga, čitavim tokom titra na samoj razmeđi između dokumentarnog i eksperimentalnog izraza, što svakako doprinosi njegovoj osobenosti unutar ponude ne samo Beldocsa, a implicitno daje naznake/konture portreta jedne generacije u krupnom raskoraku. U tom smislu, Aurorin san može biti shvaćen i posmatran i kao ljubavno pismo milenijalcima ili barem nekima od njihove potfele, što je posebno zanimljivo imajući u vidu da se te generacije u ovom trenutku nalaze u dubini tunela uvek varljive a neumitne zrelosti, na pragu pete decenije života, sa kojim se ne može tek tako izaći na kraj i sa kojim ipak nešto smisleno treba uraditi.
Na početku Beldocsa prikazan je film Još jedno proleće (Another Spring) autora Mladena Kovačevića, reditelja koji se, reklo bi se, u potpunosti posvetio dokumentaristici u okviru sedme umetnosti. Još jedno proleće već prilikom uvida u kratak sinopsis otkriva evidentnu vezu sa našom izrazito friškom prošlošću – u žiži je podsećanje na pojavu, eksploziju i hitru borbu protiv variole vere u SFRJ početkom 1972. godine, što, gle čuda, brzo tvori analogiju sa okolnostima i zbivanjima koje su i kod nas i u planetarnom smislu pratile pandemiju i dalje prisutne korone. Kovačević se, na sreću, ni jednog trena ne bavi (pre)naglašavanjem očiglednih podudarnosti i još brojnijih razmimoilaženja između prilika i delovanja društva onda i sada, te se ovaj film dosta brzo ukoreni u autorskoj nameri da se stvori detaljistički postavljena hronika jedne uzbudljive borbe sve do, recimo, sredine trećeg čina neizvesne i napete (treći čin, dabome, predstavlja čin masovne vakcinacije stanovništva, vakcinacije koja je, da podsetimo, obuhvatila oko 20 miliona ljudi na ovim prostorima) priče. Kovačević je u tom prikazu temeljan, usredsređen, fokusiran na počesto za gledanje neprijatan detaljizam, a bez zalaženja u eksplikacijska pojednostavljivanja. Film je u potpunosti sačinjen od očigledno bogate arhivske građe, uz naglasak da je bilo manipulacije istom – snimci su neretko usporavani bezmalo do krajnjih granica (čime se postiže hipnotički efekat na gledaoca), izvesni detalji su ukrupnjivani, a u nekoliko mahova posezalo se i za dodatnom koloracijom. Na to se nadovezuje ritmičko, razložno i u pravoj meri stručno pripovedanje doktora Zorana Radovanovića, čime Još jedno proleće, pored očiglednog arthaus profila, dobija i na učinkovitosti filma koji se može gledati i kao (doduše, atipična) reportaža na precizno omeđenu temu. Film krase i raznovrsni montažerski zahvati i postupci, te znalački iznijansiran dizajn zvuka, što svakako doprinosi povoljnom utisku o ovom delu, koje u znatnoj meri biva superiorno u odnosu na 4 godine u 10 minuta, slično ustrojen raniji film istog autora. Mora se istaći da Kovačević u samom finišu, onom koji prikazuje slet u čast rođendana voljenog autokrate (tog doba), neočekivano i nepotrebno stupa na teritoriju ambivalentne i pomalo zbunjujuće metaforičnosti, koju onda svaki od gledalaca ima da uporedi sa vlastitim svetonazorom i ubeđenjima o toj epohi.
Svakako najbolji film prikazan u prvom delu festivala, a u istoj programskoj selekciji, jeste izvrstan rad Prizvan i pozvan reditelja Luke Papića i Srđe Vuče – on se takođe prihvatio arhivske građe i minulih a očito i do dana današnjeg uticajnih dana (uz svedočanstva nekih od aktera sa pozicije sadašnjosti i povremeno naknadne pameti kao neizbežne pratnje i na mikro i na makronivoima). Njegova tema su prvi višestranački izbori u Srbiji 1990. godine, sa naglaskom na neporecivo koloritne predsedničke i ostale kandidate koji su u tu nimalo neizvesnu trku stigli ponajpre sa boka i margine (egzistencijalne, ekonomske, kulturne i supkulturne, fatumske…), a čije učešće i sadašnja interpretacija iznimno mnogo toga ilustrativnog, zanimljivog i relevantnog govori o tom trenutku kada se promena činila kao realno moguća opcija, a kada zapravo i nije bilo previše prostora za iole racionalniju veru u srećan ishod po tom pitanju. Kao u prethodnim njegovim filmovima (Čovek od dima, Bez…), Papiću (a sada, eto, i njegovom saradniku od ranije Srđi Vuči) srce bije na strani alternativnijih životnih izbora i nakana, a toplina sa kojom prikazuje poprilično disperzivnu grupu hrabrih jurišnika u toj trci poznatog ishoda naprosto pulsira sa ekrana. Baš kao što očarava i iskrenost kojom plene akteri, iskrenost koju smo možda još pre par decenija uludo trampili za uvek jalovi i toksični cinizam onih koji uvek sve znaju, koji imaju decidna i munjevita mišljenja koje god pitanje da se pokrene, koji su oduvek bili u pravu… Prizvan i pozvan (engleski naziv glasi The Invoked) film je koji može da se podiči i, nazovimo to tako, organskim i u širu sliku udenutim i krajnje viralnim humorom, a na svojoj strani ima i pripovedanje koje ne beži od nužne digresivnosti, sa kojom ključni autori ovog filma tačno znaju šta i kako; uz to, ovo ostvarenje odlikuje i gotovo pa vratolomna i pogibeljna montažerska razbokorenost, te nenametljiva, a uravnoteženo plasirana estetizacija, koja svojim prirodnim ritmom stiže do cilja – naturalističkog prikaza jedne krajnje živopisne ere. Ako je uopšte potrebno jasno i glasno reći, Papić i Vučo su se ovim svojim združenim delom probili u sam vrh srpske dokumentaristike u poslednjih, recimo, deset godina.
Ukoliko se ukaže prilika, znatiželjni svakako treba da obrate pažnju na još dva filma iz tog segmenta – na kratki film A Istok reka teče Jelene Radenović, u kome autorka posle tridesetak godina odlazi u očev zavičaj, na Kosovo i Metohiju, u potrazi za svojim korenima ali i sećanjem na nekadašnju (detinju) bezbrižnost. Ovaj film je naglašeno lirski obojen, u sebi nosi jasan zametak iskrene i dovoljno ubedljive poetičnosti, što je jasno potcrtano snimateljskim pristupom direktora fotografije Pabla Fera Živanovića (gde je snimateljska ambicija u znatno većoj meri usklađena nego u, na primer, Zidu smrti… ranijem filmu gorepominjanog Mladena Kovačevića).
Nevolja ovog nesporno uz iskrene pobude zamišljenog i u delo sprovedenog filma Jelene Radenović u tome je što kulminaciju doseže već u prvim minutima, u emotivno upečatljivom segmentu u kome gledamo ruke i slušamo glas pripadnika starije generacije te porodice dok detaljistički i smireno crta izgled i sadržaj nekadašnjeg porodičnog imanja od kojeg, kako ćemo kasnije saznati, nije ostao ni kamen na kamenu.
Druga preporuka tiče se takođe prilično lirski intoniranog filma Aurorin san gotovo pa kompletne autorke Dragane Jovanović, koja se odvažila da u 62 minuta preispituje tanku liniju koja razdvaja svesno i nesvesno, odnosno javu i san, sa snažnim naglaskom na magiju onog oniričkog, pri čemu na desetine mlađih ljudi (mahom umetnika različitih potprofila) u snimcima očigledno DIY izrade prepričavaju neke od svojih živopisnijih i/ili upečatljivijih snova. Ovaj film, osim toga, čitavim tokom titra na samoj razmeđi između dokumentarnog i eksperimentalnog izraza, što svakako doprinosi njegovoj osobenosti unutar ponude ne samo Beldocsa, a implicitno daje naznake/konture portreta jedne generacije u krupnom raskoraku. U tom smislu, Aurorin san može biti shvaćen i posmatran i kao ljubavno pismo milenijalcima ili barem nekima od njihove potfele, što je posebno zanimljivo imajući u vidu da se te generacije u ovom trenutku nalaze u dubini tunela uvek varljive a neumitne zrelosti, na pragu pete decenije života, sa kojim se ne može tek tako izaći na kraj i sa kojim ipak nešto smisleno treba uraditi.