Profesorka popularne kulture i pesnikinja Dubravka Đurić ne pamti kada je poslednji put bila u bioskopu. Kako priča, od tada je prošlo nekih deset godina, a filmove radije gleda kod kuće.

"Izlazak iz kuće i učestvovanje u filmskom događaju na kojem publika postaje neka vrsta imaginarne zajednice, posebno ako se radi o angažovanom filmu, bojim se da je to retkost“, kaže profesorka Đurić.

Lek u doba post-istine

Tokom razgovora profesorka se setila da je davne 2011. godine gledala dokumentarac Mile Turajlić koji je na nju ostavio jak utisak.

"Svi su tada o njemu pričali, pa me zanimalo da vidim Cinema Komunisto. Da bi me nešto privuklo da odem u bioskop to mora da ima dokumentaristički i kritički pristup“, priča ona i kaže da je danas sve manje ovakvih pristupa te da ljudi odlaze u bioskope, čak i u ovim vremenima inflacije, radi zabave.

"Naravno i pitanje javne zabave nije zanemariljivo – otići u javni prostor, gledati film, opustiti se, nasmejati se, biti za trenutak daleko od svakodnevnih problema i neizvesnosti u ovom vremenu post-istine deluje lekovito“, dodaje profesorka.

Džentrifikacija bioskopa

Ali zabavu ne mogu priuštiti svi i to je suštinski razlog zašto bioskop gubi svoju društvenu ulogu.

Naš sagovornik, koji je želeo da ostane anoniman, prima minimalac. Priča nam da sve što želi jeste da kad dođe kući, nešto pojede i gleda dokumentarce na Diskaveriju.

Kada su se razvijale kulturne industrije posle Drugog svetskog rata, bioskop je bio sastavni deo izlaska u luna park, gde bi se ljudi, pre svega radnici koji su želeli da se razonode posle teškog rada, okupljali, šetali, jeli šećernu vunu i vozili se na ringišpilima. Posle toga bi otišli u bioskop da zaokruže ceo izlazak.

“Radnik danas ni ne pomišlja na izlazak u bioskop jer je cena koju bi morao da plati veća od dnevnice koju jedva zaradi”, priča naš sagovornik.

Istorijski gledano, bioskop je nastao tako da bude pristupačan najrazličitijim slojevima stanovništva i sa psihološkog stanovišta je dokazano da film ima zajedničko emocionalno i umetničko iskustvo. Po tome se suštinski razlikuje od televizije jer je neprocenjivo deliti filmsko iskustvo – ne samo sa prijateljima, već i sa strancima i, što je još važnije, u javnom prostoru koji bar ta dva-tri sata pripada svima.

"Sedeti kod kuće i gledati film ili TV seriju, to je ipak privatni prostor i privatni događaj iz kojeg je isključena ceremonijalnost, taj element svetkovine javnog događaja“, objašnjava profesorka Đurić i dodaje da je ovaj rast cena karata globalni trend koji nije zaobišao ni Srbiju.

O tome je naš portal pisao u tekstu "Izlazak u bioskop i pozorište: Put do bankrota“ gde je troje drugara ceo izlazak u bioskop koštao više od četiri hiljade dinara.

Šta će nam bioskopi?

Kontekst u kome nastaje ovaj problem isključivanja mnogo je važniji od puke informacije da su bioskopi danas skuplji nego ikada. Živimo u svetu velikih globalnih, političkih, ekonomskih i kulturalnih promena u kojima se celokupno polje, kako visoke, tako i popularne kulture, sasvim prestrukturiralo.

Profesorka Đurić navodi društvene mreže kao glavni razlog za ovu konfuziju.

"Društvene mreže su apsorbovale mnogo toga što je nekada pripadalo direktnoj javnoj sferi. One omogućavaju participativnost, koja je danas postavljena kao norma ne samo u političkoj i medijskoj sferi vec i u umetnosti. Govori se o kulturi u kojoj smo svi mi istovremeno i potrošaci i proizvođaci“, vidi ona kao problem.

Međutim, svi ovi procesi su se, prema njenom mišljenju, ubrzali nakon pandemije korone i brutalnih ratova, uključujući rat u Ukrajini, a svi ti događaji su dramatični kao na filmovima koje gledamo.

"Političke borbe su danas apsorbovale sve – celokupni javni prostor artikulisan je dramatizacijama koje smišljaju timovi ljudi, te bih rekla da je žudnja za dramom koju gledate na filmovima ili serijama ili u pozorištima, sada dostupna 24/7 u javnim prostorima u kojim eskalira svaka vrsta nasilja, od simboličkog do stvarnog – upravo smo svedoci veoma veoma dramatičnih događaja“, priča profesorka.

Ana Elez

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com