I mene je uznemirio "Utisak nedelje“, ali me nije uznemirila samo priča i emocije dva oca koji su na tako strašan način izgubili decu. Uznemirili su me i komentari gledalaca i neke od poslatih poruka.

Igor Jurič i ja smo već nekoliko puta sarađivali jer delimo potrebu da kroz neka javne aktivnosti podržimo ljude koji prolaze kroz ovakva strašna iskustva, a i da skrenemo pažnju na to šta kao društvo moramo da uradimo kako bismo stvarno prevenirali nasilje. Sedeli smo pred kamerama i 1 na 1 i delili njegovu priču. Nazvala sam taj serijal "Heroji traume“ jer on, Anne Mrie Alves-Ćurčić  i moji ostali sagovornici i jesu heroji.

Heroj je svako ko posle gubitka deteta "ostane na nogama", a poseban je heroj onaj ko nakon toga nađe snage i da radi za dobro svih nas, nanovo i nanovo se suočavajući sa svojim bolom. Nanovo i nanovo otvarajući rane koje bole i krvare i posle 5 i posle 55 godina.

Priča Slobodana Negića

U tom smislu i na sličan način poštujem i gospodina Negića. Posebno cenim to što je svoju priču podelio na način na koji je podelio – ljudski toplo i bez razjarenosti i nipodaštavanja onih koji misle ili rade drugačije. Cenim i što je više puta rekao da je ovo njegova priča i da ne zastupa stav niti neke određene grupe niti svih roditelja.

Upravo taj deo mi je falio u kasnijim pričama, uključenju i nekim postovima. Taj deo mi jako fali u našem javnom i svakom drugom diskursu. Skroz razumem da je to uobičajeni odgovor na traumatski događaj – da uđemo u fajt mod iz koga lako procenimo (ili bolje reći precenimo) da nas neko ugrožava i vidimo ga kao neprijatelja. Mod u kome emocije "mute razum" i umesto racionalnog mišljenja koristimo kognitivne greške tipa "sve, ništa, crno belo", generalizujemo, skačemo na zaključak, sa sigurnošću tvrdimo da je motiv ljudi da nešto urade taj i taj i sl. Mod u kome smo 100% sigurni da smo u pravu i kada realno ne znamo sve činjenice (i nismo pitali sve ljude) i kada logika radi po principu "ako ja to mislim onda je to tako".

Tenzije treba da se spuštaju

Sve to razumem ali mi ipak smeta zato što diže tenziju u momentu kada tenzije treba da se spuštaju, a resursi jačaju. Smeta mi jer povređuje, a posebno jer povređuje one koji su već povređeni i koji jedva drže glavu iznad vode.

Zato apelujem da mi ne budemo ti koji povređuju i da se podsetimo da su ljudska iskustva i potrebe različite. Da ne sudimo ljudima u čijoj koži nismo bili, da ne budemo sigurni da bismo mi tako i tako sve dok nismo bili u poziciji da to i iskusimo i sl.

Da, ima mnogo toga ljudskog i zajedničkog u našim reakcijama na traumatske događaje, ali ima i toliko toga individualnog. Prvo, niti je sam događaj isti za sve, niti je predistorija i ranije (traumatsko) iskustvo isto za sve, niti su resursi i trenutne okolnosti isti za sve. Zato ništa i ne smemo sa sigurnošću da predviđamo i tvrdimo. Posebno ne, kako će neko koga ni ne poznajemo reagovati i šta će njemu biti ili neće biti teško ili lako.

Ne smemo da budemo pametniji od dece

Ovo su me naučile decenije bavljenja traumom. Dvonedeljni rad u "Ribnikaru“ samo mi je to potvrdio. Deca, roditelji i nastavnici imaju različita iskustva i potrebe.

Roditelji učenika iz odeljenja VII/2 beogradske Osnovne škole "Vladislav Ribnikar“, koje je pretrpelo najveće posledice tragične pucnjave 3. maja reklo je šta je njima potrebno, nema potreba da mi dalje debatujemo jer ne možemo i ne smemo da budemo pametniji za to od njih.

Oni u svom dopisu kažu: "mišljenja smo da programe rada, kao i odnos prema svakoj smeni, razredu i odeljenju u Školi treba prilagoditi njihovim specifičnim potrebama jer se radi o različitim interesima učenika i roditelja, a ne razmatrati ih na način da se primenjuje jedno rešenje za sve".

Nema  nikog ko je neempatičan

Dakle, hajde da pustimo da svako ima pravo da proceni šta mu treba i šta može i da se potrudimo da im to i damo. Nisam (toliki) idealista i znam da neće svako tu dobiti baš sve što mu treba, ali verujem da ćemo na ovaj način najmanje pogrešiti. Hajde da čujemo i podržimo svačije potrebe i izbore, a da ne namećemo svoje, koji god da su i ko god da smo. To samo dodatno uznemirava i destabilizuje. Sve nas!

Hajde i da ne zaključujemo da nekome jeste ili nije teško zato što radi ovo ili ono. Svako ima svoj način nošenja sa bolom. Bila sam u školi i tamo, a i van nje, pričala sa dosta roditelja, nastavnika i đaka škole. Pričala sam i sa tetkicama i sa upravom škole i sa policajcima koji tamo dežuraju. Među svim tim ljudima nisam videla nikoga ko je neempatičan, ko je samo nastavio dalje i ko samo misli o ocenama. Ne tvrdim da nema i takvih jer nisam pričala sa svima, ali sa mnogima jesam i među njima nije bilo nikog takvog. Zato su mi i smetali komentari gledalaca. Znam da ih boli, znam da se boje, znam da teško u svemu tome vide druge perspektive, ali nije ok.

Svako ima pravo da živi

Roditelji koji su poslali decu u školu ne treba da se stide! Deca koja su otišla u školu ne treba da se stide! Kao što ne treba da se stide ni oni/ona koja nisu! Svako radi ono šta može i kako može da nekako ustane i nastavi da živi. A svako ima pravo da živi. Svaki roditelj i svako dete! Svaki nastavnik i svako od nas! Nastaviti živeti nakon traumatskog događaja ne znači živeti i uživati, već znači nastaviti živeti sa bolom. Naći načina da u sebe, spakuješ i život i smrt, i radost i tugu (i milion drugih emocija), i sećanja i ono što se nikada više ne može desiti i što nikada neće postati sećanje.

Nekome ko je nekoga izgubio ne treba škola ili bilo šta drugo da ga podseti da se to desilo, on sa time živi noć i dan, on je u toj školi ili na mestu gde mu je draga osoba stradala i kada nije tamo.

Apropo toga i škole… Da, neki ne mogu da zamisle da uđu u školu, trigeruje ih i sama misao, ali neki uprkos ogromnom bolu žele da budu baš tu jer se baš tu osećaju najpovezanije sa drugarima koje su izgubili. Neki žele da ulaze na glavni ulaz baš zato što misle da to neguje uspomene na Dragana i njegov osmeh. Neki roditelji i deca smatraju da je negiranje njihovog gubitka i bola upravo potreba da niko više tu ne ulazi/prolazi, da se škola sruši… Da je baš to poruka da treba da zaboravimo i nastavimo dalje.

Jer da, iako za mnoge "Ribnikar“ sada jeste stratište, za mnoge je i dalje škola. Njihova škola i njihova druga kuća. A ne Olja, ne selimo se svi i ne menjamo svi kuću kada neko u njoj umre. Neki ostaju, da čuvaju uspomenu na život te osobe.

Naše je da reformišemo ovo društvo

Dakle, opet ponavljam, ne misle svi isto i ne osećaju svi isto. Naše je da ih pitamo kako su, šta im treba i da im pomognemo da to dobiju. Naše nije da pametujemo, osuđujemo, krivimo… Ni decu, ni roditelje, ni školu, ni jedni druge.

Naše je i da reformišemo ovo društvo i da reagujemo na svaki vid nasilja i zato sam zahvalna što nas je Ugor Jurić  na to jasno podsetio.

Najtragičniji ishod svega ovoga biće da se međusobno delimo oko ovih tema i stvari, a da zaboravimo širu sliku i većeg krivca. To je još jedna stvar koja mi je u "Utisku“ zasmetala. Stalno pričamo o jednim istim faktorima (npr. povratak u školu, učenje i sl.) koji potencijalno retraumatizuju ovu decu i ok je što pričamo, ali zašto ne pričamo o drugima koji skoro pa sigurno retraumatizuju (što i sama deca kažu). Zašto nedovoljno pričamo o spisku koji je objavljen? Zašto ne pričamo o objavljivanju slika i profila dece, po medijima? Zašto glasnije ne tražimo smene i kazne za one koji su to uradili? Zašto ne usmerimo bes tu? Kako to da smo potpuno izignorisali ovaj deo dopisa roditelja VII/2:

"Posebno moramo da istaknemo da nam deca konstantno dobijaju pretnje i uvrede preko društvenih mreža na internetu i da smo izuzetno zabrinuti jer postoji realan rizik da deca mogu da budu izložena različitim oblicima fizičkog i psihičkog nasilja. Strahovito zapanjuje beskrupuloznost pojedinih objava uvreda i pretnji gde se pominju njihovi tragično nastradali školski drugovi, bez saosećanja i saučešća u bolu i tuzi njihovih roditelja, rodbine, prijatelja i školskih drugova. U borbi protiv takvih dela, izražavamo našu snažnu podršku i spremnost na punu saradnju sa nadležnim organima".

Hajde da i mi sarađujemo i da se i mi borimo protiv takvih dela, a ne jedni sa drugima. Hajde da podržavamo jedni druge, da spuštamo tenziju, da negujemo pravu empatiju, podršku i solidarnost jer to je faktor koji najviše utiče na zalečenje posle traumatskih događaja.

Zajedništvo u široj društvenoj zajednici

Kontaktirala sam strane kolege koji su radili na pucnjavama u školama u nekoliko zemalja i pitala sam ih šta je pomoglo. Odgovori su bili razni ali se jedno stalnom ponavljalo: "zajedništvo, posebno zajedništvo u široj društvenoj zajednici".

Dakle, ako hoćemo da pomognemo…znamo šta nam je činiti: razumevanje, podrška, empatija, zagrljaji, šetnja i svaka druga borba protiv nasilja. Nasilja u svakom smislu (uključujući i verbalno) i prema bilo kojoj grupi (uključujući i one koje ne simpatišemo i sa kojima se ne slažemo)!

Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja