Za vreme Miloševićeve vladavine opoziciji je bilo potrebno otprilike 12 godina da sazri i porazi diktatora. Aleksandar Vučić gura jedanaestu godinu na vlasti, a opozicija, tek s majskim građanskim protestima, počinje da daje znake sazrevanja.

Politički procesi nisu stvar puke racionalnosti i slični su organskim procesima: potrebno im je vreme zrenja. Rana ne zarasta odmah, naročito ako se, neprestano, zagađuje sa strane, ako se krasta koja pokazuje sazrevanje rane stalno skida i rana tako iznova povređuje: u svojoj žudnji za apsolutnom ličnom vlašću, bez i najmanje pomisli da bi trebalo išta učiniti za zajednicu koja mu je dala mandat, Vučić je neumorno razarao opoziciju, neprestano je, namerno, svesno, sa sadističkim uživanjem, nezakonito koristeći državne resurse, povređivao i razarao opoziciono tkivo, kao da ono ne pripada organizmu kojem pripada i on sam.

Pročitajte još “Srbija protiv nasilja” vs. “Srbija nade”: Za kim pištaljka pišti

Vučić nikada nije shvatio, ili, što je još gore, nikada nije hteo da shvati, da je institucionalizovana opozicija jedan od najveličanstvenijih izuma modernog doba, izum koji je javnu (političku) slobodu, a s njom, posledično, i privatnu slobodu, doveo na najviši nivo u istoriji čovečanstva. Institucionalizovana opozicija isto je što i institucionalizovana kritika: smeš, imaš pravo, čak i moraš kritikovati vlast, a da su, pri tome, kritičarima (opoziciji, opozicionim medijima, građanima koji ne podržavaju vlast) zajemčeni sigurnost i sloboda. Takav, institucionalni aranžman, u Srbiji je, u čitavoj njenoj istoriji koja poznaje samo doba kraljevstava i diktature – komunisitčku, nacionalističku i populističku diktaturu – postojao samo dvanaest godina, od pada Miloševića do dolaska Vučića na vlast.

Ko sa kime

Šta znači sazrevanje u političkom smislu? Umeće da se sopstvena ideološka pozicija prilagodi ideološkim pozicijama drugih političkih aktera. (Pravednici u politici, oni koji znaju da su posednici istine, te, kao takvi, svoju istinu ne dele ni sa kim, jednako su opasni kao i kompulsivni lažovi.) Do sada se nije dogodilo da se srpska politička scena, od 2012. godine, ovako jasno profiliše.

Političke organizacije s leve strane političkog spektra ("Moramo“, "Zajedno“, "Pokret slobodnih građana“, "Demokratska stranka“), jedna koja pripada desnom centru ("Stranka slobode i pravde“) i jedna koja se koleba između umereno i ekstremno konzervativnog pola ("Narodna stranka“), preuzele su odgovornost organizovanja građana koji su, budući da su im institucije sistema zatvorene, izašli na ulicu. U ovoj ekipi najviše odskače "Narodna stranka“ sa svojim (ne)shvatljivim ispadima koji se ni po čemu ne razlikuju od retorike vlasti ili ekstremno desničarskih organizacija, te se njena vidljivost oslanja pre svega na odvažno delovanje Miroslava Aleksića. Dodamo li tome organizacije poput "Kreni, pokreni“, kao i nevladine organizacije koje su odolele pritisku vlasti, može se (zapravo se mora) razmišljati o delovanju unutar zajedničkog fronta

Pročitajte još Veliki fijasko Aleksandra Vučića: Mokri i smoreni u autobusu

Dosadašnji se pokušaji nisu pokazali delotvornim jer rečene političke organizacije nisu bile sazrele za zajedničko delovanje. Sazrevanje, naime, ne znači samo korigovati sopstvenu ideološku poziciju, već je, u toj korekciji, i sačuvati. Drugim rečima, odbiti saradnju s ekstremno desničarskim organizacijama.

Politički protesti

Zbog svega ovoga nipošto ne trabe bežati od toga da su ovi protesti čisto političke prirode. Neka su njihov povod tragedije od 3.i 4. maja – njihov je uzrok dublji i savršeno je politički. Skupovi protiv nasilja jasan su i čist poziv da se sadašnji organizatori političkog života povuku (budući da se promeniti ne mogu) jer su jasno pokazali da nisu u stanju da organizuju život u ovoj zajednici. Kada dovoljan broj građana postane svestan toga i svoju svest iznese, zajedno sa svojim telom, na ulice – jer su im kritičke institucije sistema zatvorene – to je znak političkog sazrevanja. Zadatak opozicije, dakle zadatak ljudi koji su odlučili da preuzmu odgovornost, jeste da artikulišu zahteve građana i da, zajedno s njima, promene one koji nisu u stanju da vode zemlju. Kako, dabome, ovima koji su vlast zloupotrebili na svaki zamislivi način, ne pada na pamet da se povuku, na građanima je i opoziciji da ih ubede u nužnost povlačenja. Sredstva ubeđivanja, razume se, zavise jedino, isključivo od vlasti.

Na pomenutim političkim organizacijama je, dakle, da stvore zajednički front koji će ohrabriti ne samo građane Beograda. Njihovo usklađeno delovanje, za sada, znak je da je to moguće. Urade li to pokazaće stotinama hiljada ljudi koji su četiri puta izašli na ulicu, da politički sazrevaju.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com