Godine 2009, Srbija je uvela zakonske reforme koje su omogućile uvođenje inkluzivnog obrazovanja i, kao što obično biva, u teoriji je sve bilo dobro zamišljeno. Međutim, skoro deceniju i po kasnije, u praksi svedočimo različitim problemima kada je reč o uključivanju dece sa teškoćama u razvoju u redovan vaspitno-obrazovni sistem, ali i uopšte u društvo. Ovih se nedelja – nažalost, podstaknuto tragedijama – govori mnogo o solidarnosti i empatiji, o atmosferi u školskim klupama, o prihvatanju i odbacivanju… Dokle smo stigli sa inkluzivnim obrazovanjem?

Iskustva su različita, ima i istinski ohrabrujućih, ali i veoma zabrinjavajućih. Problem je što odviše toga zavisi od dobre volje pojedinca, što ne bi smelo da se događa kada je reč o poštovanju zakona.

(NE)PRIHVAĆENOST I DRUGI PROBLEMI

Pre koju godinu, Radunka Lazić, mama dečaka sa autizmom, želela je da odloži dečakov upis u redovnu školu. Tamo su je saslušali, a onda su joj kazali: “Gospođo, za vas je ustanova pored”, misleći na specijalnu školu.

Dario Rosi, otac mladića sa autizmom, navodi da je on sam doneo odluku da njegov sin ide u specijalnu školu. Naime, probali su i redovni i specijalni vrtić i shvatili da je on u redovnom vrtiću sve vreme bio skrajnut: “Svih tridesetoro ruča, dok on, pošto je bio na posebnom režimu ishrane, ruča sam u drugoj prostoriji. A mi smo ga upisali u redovan vrtić radi inkluzije i socijalizacije.” O kojoj se onda socijalizaciji radi?

Dodaje da su, nakon što su ga upisali u specijalni vrtić, videli da je njemu tamo bolje: “Njegova sreća i njegovo zadovoljstvo su nam jedini kriterijum.”

Još jedno lično iskustvo govori u prilog tome da škole umeju da budu i te kako nepripremljene.

Predsednica Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije (NORBS) Olivera Jovović kaže da je za njeno dete, koje je krenulo u školu prošle godine, polazak u prvi razred umesto najlepšeg, pretvoren u najružniji dan. Ukratko, umesto rampe dočekala ih je improvizovana daska, a učionica je bila na drugom spratu, iako je škola bila obaveštena da im dolazi dete koje koristi invalidska kolica.

Olivera Jovović dodaje da problem imaju i druge osobe sa retkim bolestima: “Takvo dete neće dočekati prilagođena klupa, stolica… A njemu ili njoj je svaki stepenik muka.”

Osim što to predstavlja nepotrebnu teškoću kada je reč o fizičkim izazovima, ta nepripremljenost škole može da ima i psihološki efekat.

Ivana Đurić, studenktinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koja radi kao lični pratilac, ističe: “Deci je neophodno da se osete da pripadaju tu gde su došla. Na kraju, svima nama je to potrebno. A možete misliti kako se osećaju kada ih dočekaju takve prepreke i kakvu to poruku šalje.”

Zatim, kako izgledaju prelasci iz jedne ustanove u drugu, recimo iz vrtića u školu, iz škole u drugu školu?

Pravilnikom o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan (IOP), njegovu primenu i vrednovanje, tačnije članom 6, propisano je da IOP može sadržati i plan tranzicije kao plan podrške detetu i učeniku pri uključivanju u obrazovanje, pri prelasku na drugi nivo obrazovanja ili pri prelasku u drugu obrazovnu ustanovu.

Radunka Lazić navodi da su oni to uradili kada je dečak prelazio iz vrtića u školu; njena prijateljica je tada bila dečakov lični pratilac, što je zapravo bila dobra volja prijateljice. “Škola nije pokazala zainteresovanost”, tvrdi Radunka Lazić i dodaje da, kada je dečak krenuo u školu, uopšte nije postojala komunikacija sa razrednim starešinom. Ovo odsustvo razgovora sa razrednim starešinom, odnosno, kako opisuje, njegovo odbijanje da komunicira sa njima, predstavljalo je početak mnogih problema u školi.

Dalje navodi da je dečak ušao u regresiju u drugom razredu jer su ga u jednom periodu svako malo izvodili iz učionice, umesto da mu daju dodatne materijale za rad: “Oni su ga non-stop šetali, kuvao je kafu sa tetkicama.”

NEDOSTATAK EDUKACIJE I/ILI VOLJE

Snežana Lazarević, saradnica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), kaže da nastavni kadar nakon 14 godina od uvođenja inkluzivnog obrazovanja i dalje govori o tome da nisu edukovani za rad sa decom sa smetnjama u razvoju: “Od 2009. godine je zakon na snazi, svi su mogli još po dva fakulteta da završe. Ljudi kažu: ‘Ja nisam obučen, ja to neću da radim’, bez ikakvih posledica. I šta onda?”

Ističući da je reč o individualnoj odluci nastavnika koliko će ili neće biti posvećen, Ivana Đurić, lični pratilac, pominje da ima divnih primera, nastavnika koji se veoma trude da priđu detetu i da rade s njim, da su neki od njih tražili konsultacije s njom kako bi to činili na što bolji način. “Međutim, ima i onih koji to aktivno odbijaju”, dodaje ona. I ne samo da nisu posvećeni tom detetu nego mu na izvestan način otežavaju: “Na primer, ako je dete slabovido, oni ga stave u zadnju klupu, zato što im je lakše da dete ne učestvuje u nastavi.”

Postoje seminari, edukacije za nastavnike koji traju po nekoliko dana. “Dva dana tvog života da saznaš kako da ulepšaš život nekom drugom, odnosno kako na najbolji način da mu pomogneš”, opisuje Ivana Đurić, uz zamerku da neki ta dva dana ne žele da izdvoje.

Na listi mučnih situacija u ovim relacijama, Snežana Lazarević navodi primer koji se nedavno dogodio, kada učiteljica nije želela da komunicira sa roditeljima već isključivo sa ličnim pratiocem. Dalje navodi da se veoma često dešava da lični pratilac i dete budu razred u razredu. Odnosno da dete sedi sa ličnim pratiocem u klupi, da se učitelj ili učiteljica ne obraćaju detetu već pratiocu ili da se odgovornost za obrazovanje prebacuje na ličnog pratioca, pa tako on sastavlja kontrolne i pokazuje detetu kako se piše. “Onda to nije inkluzivno obrazovanje, već specijalno odeljenje u okviru redovnog odeljenja”, kaže Snežana Lazarević.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković upozorava da probleme mogu izazvati i roditelji druge dece, dece koja nemaju teškoće u razvoju: “Imali smo pritužbu protiv jedne majke koja je na roditeljskom sastanku zahtevala od direktorke škole da dečaka sa smetnjama u razvoju koji ide u razred sa njenim detetom izmesti u drugu školu ili posebnu prostoriju, rekavši: ‘Zašto trpate takvu decu u ovu školu?’”

LIČNI PRATILAC I USLOVI RADA

Brankica Janković takođe naglašava da je od izuzetnog značaja uspostavljanje i kontinuirano pružanje usluge ličnog pratioca i to bez selektivnosti u omogućavanju usluge i bez obzira na nivo razvijenosti određene lokalne samouprave: “U preporukama mera koje smo uputili svim gradovima i opštinama u Srbiji ukazali smo da nije dovoljno da ovaj vid podrške bude samo propisan aktom jedinice lokalne samouprave, već je potrebno da bude praktično obezbeđen u kontinuitetu, kako jednom dostignut nivo standarda ne bi bio urušen.”

Poverenica kaže i da su pritužbe na osnovu invaliditeta među najbrojnijima, a od onih koji se odnose na diskriminaciju dece najčešće su pritužbe koje podnose roditelji dece sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, a kojima škole, jedinice lokalne samouprave ili centri za socijalni rad nisu obezbedili odgovarajuće usluge podrške, pre svega uslugu ličnog pratioca. Tokom prošle godine primljeno je 11 pritužbi po tom osnovu, a u toku je i strateška parnica protiv jedne opštine i lokalnog centra za socijalni rad zbog neredovnog pružanja usluge ličnog pratioca.

Ivana Đurić kaže da je premalo dostupnih pratilaca, da mnogo dece čeka na njih, a da neki njeni prijatelji koji hoće to da rade nikako da dobiju posao.

I kada je reč o poslu pratioca, i tu postoje dodatne začkoljice. Pa tako, ukoliko dete ne ide u školu, pratilac tog dana nije plaćen.

“Ako moj sin ne ide u školu, asistent automatski ne dobija novac za taj period i naravno da će neko sutra otići i naći posao na kome će imati sigurnu platu”, objašnjava Olivera Jovović, i dodaje da je neophodno stimulisati ljude da budu pratioci i asistenti time što bi se njihova satnica povećala jer ono što oni dobijaju u ovom trenutku zaista nije zadovoljavajuće.

A ukoliko pratilac ne može da dođe sa detetom, tih dana, prema rečima naših sagovornica, njihovo dete najverovatnije neće ići u školu.

Radunka Lazić objašnjava: “Ja sam u saradnji sa Centrom za socijalni rad, od prvog razreda, pokušavala da nađem rešenje sa školom u vezi s tim – da li ja smem da ostavim dete u školi ukoliko lični pratilac nije tu. Oni su rekli da ukoliko ja smatram da dete to može, to je za pohvalu, ali škola ipak odbija.”

Da podsetimo, svrha angažovanja ličnog pratioca jeste pružanje detetu odgovarajuće individualne praktične podrške radi uključivanja u redovno školovanje i aktivnosti u zajednici, kao i radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti.

“Zar nije sada trenutak da probamo da on povremeno boravi sam, da se osnažuje, da se oslanja na svoje kapacitete uz drugare i da stasava uz njih, vođen njihovim primerom?”, naglašava Radunka Lazić.

Ona dodaje da su vršnjaci divni i da je boravak sa njima veoma podsticajan za njeno dete – slušajući njih, on indirektno uči. “Od prvog razreda ima druga koji smišlja igre u kojima i on može da učestvuje, a devojčice su jako tople, privržene i on stvarno uživa u njihovom društvu.”

Dalje kaže: “Da bismo pomogli deci kojima je potrebna dodatna podrška, moramo imati čvrstu saradnju svih nas aktera uključenih u obrazovanje. Ako to nemamo, mi nemamo ništa.”

IGNORISANJE RODITELJA

Radunka Lazić je imala i problema sa školom jer nije htela da potpiše IOP (Individualni obrazovani plan), zato što nije bila sa tim planom saglasna, odnosno što nije ostavljena mogućnost da njeno dete boravi u školi kada mu je odsutan lični pratilac.

Još jedan deo propisan Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jeste IOP, a član 76 ovog zakona propisao je ko čini tim za izradu IOP-a. Između ostalog, deo tima je i roditelj.

Međutim, naši sagovornici navode da se neretko dešava da su roditelji izuzeti iz celog procesa, a IOP im se donese samo na potpis.

“Roditelj je obavezan član školskog tima koji piše individualni obrazovni plan, međutim oni to ne rade tako, već daju roditelju da na kraju to potpiše”, kaže Snežana Lazarević.

Brankica Janković navodi da su u praksi poverenika imali više pritužbi koje su se odnosile na to.

“U jednom od slučajeva pritužba je podneta protiv osnovne škole zato što IOP nije bio izrađen za učenicu koja ima poteškoće u razvoju, otežano usvaja školsko gradivo i potrebna joj je dodatna podrška u nastavi. U postupku je utvrđeno da je škola stavila učenicu u nepovoljniji položaj tako što je preduzimala mere podrške koje su bile periodične i nedovoljne, dok aktivnosti plana obrazovno-vaspitnog rada nisu bile konkretizovane, čime su povređene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.”

Radunka Lazić dodaje da poznaje dosta roditelja koji, slušajući o problemima sa kojima se ona susreće od početka, odluče da ne upisuju dete u redovnu školu jer su procenili da nemaju kapacitete da se nose s tim i da je to poražavajuće.

I ŠTA POTOM?

Važno je istaći da od kvalitetnog inkluzivnog obrazovanja koristi imaju svi, jer se deca uče da prihvataju različitosti, da pomažu jedni drugima i razvijaju empatiju, da učvršćuju svoja znanja i veštine.

“Često navodim primer iz Paraćina: učiteljica je u periodu pre uvođenja inkluzivnog obrazovanja imala dete sa poteškoćama u razvoju. Ona je njega, i pored otpora kolega, izgurala kroz celu osnovnu školu zajedno sa drugom decom. Od njih je stvorila tim. Na nekoj proslavi mature, posle dvadesetak godina, ispostavilo se da su oni najuspešnija generacija. Na pitanje kako, konstatovali su da im je u tome pomogao njihov drug”, kaže Radunka Lazić.

Na kraju se postavlja pitanje: a šta dalje? Šta nakon obrazovanja u redovnoj ili specijalnoj školi?

“Sa 18, 19 ili 20 godina ti ispadaš iz sistema obrazovanja. Obrazovanje te je ispljunulo, kao što je ispljunulo mog sina koji je diplomirani knjigovezac. On sa tim zanatom ne može nigde da se zaposli. On je sada u sistemu socijalne zaštite i prima tuđu negu i pomoć. Više se niko ne bavi njime. Država je oprala ruke od njega, a on ima 20 godina”, zaključuje Dario Rosi.

Razmišljamo li, kao društvo, o tome? Ili su roditelji i deca i u ovome sami?