Momčilo Vučković iz sela Donja Budriga umro je u 43. godini, u utorak popodne, u Kliničkom centru u Prištini. Poslednja četiri dana svog života proveo je u komi. Operacija na mozgu nije pomogla. Bilo je prekasno.

Momčilov put u beskraj započeo je u četvrtak 25. maja, oko pola deset uveče. Otprilike tada je ušao u jedan od dva autobusa koja su se iz mesta Parteš kod Gnjilana uputila na miting Srpske napredne stranke u Beogradu pod nazivom “Srbija nade”.

U tim autobusima bile su i Momčilove kolege iz jedne Srednje škole u kojoj je radio kao domar, pola radnog vremena, na određeno, za manje od 20 hiljada dinara mesečno. Članovi porodice pokojnog Vučkovića za portal “Vremena” kažu da Momčilo nije bio ucenjivan da ide u Beograd, već da je mislio da se to mora.

“Pričalo se da se na miting mora. Ovde na Kosovu teško se živi, jedva smo zaposlili Momčila i to da radi pola radnog vremena. Nije osnovao svoju porodicu i značilo mu je da radi u kolektivu i da ima kolege. Život se ovde svede na jedno ili dva sela, niti imate gde da idete, niti mnogo šta da vidite. Postojao je strah kod ljudi da bi mogli izgubiti posao ukoliko ne odu da Vučiću pruže podršku. Momčilo je jako želeo da zadrži posao. Sam je odlučio da ide, čak nam je rekao ‘bar ću malo da vidim Beograd i da prošetam po velikom gradu’.”

Lokalni članovi Srpske liste koji su želeli da ostanu anonimni za “Vreme” takođe kažu da je Momčilo te noći sam doneo odluku da krene za Beograd.

“Kvote su već bile ispunjene. Vučković nije bio na spisku. Polazili su i autobusi iz Donje Budrige gde je živeo. Ipak, došao je do autobusa u Partešu i pre polaska rekao ‘s ovim autobusom mi idu sve kolege iz škole, neka i mene sa njima, neka vidimo malo šta ima po prestonici’.”

Put za Beograd

Putnicima su predstojale dve duge noći i dan. Planirano je da do jutra stignu u Beograd, da posle celog dana provedenog u srpskoj prestonici budu na skupu podrške predsedniku države Aleksandru Vučiću, a onda da se pod okriljem noći vrate, tamo odakle su došli, na Kosovo i Metohiju.

Iza dva autobusa iz Parteša išlo je i sanitetsko vozilo. Nekoliko lekara i medicinskih sestara takođe su krenuli na miting. Putnici su se osećali sigurnije, kada su čuli da su i lekari u blizini. Prema rečima jednog od putnika iz autobusa u kom je bio i Momčilo, njemu se učinilo da je on malo više popio kada se odlučio na taj put.

“Baš zbog toga jedan od muškaraca je rekao da bi bilo dobro da Momčilo u Nišu ode kod rodbine, znali smo da mu tamo živi ujak. Čovek koji je predložio da ostavimo kolegu u Nišu rekao je i da se plaši da neće uspeti da se naspava do Beograda, a da nam predstoji naporan dan.”

Pročitajte još Cena ljudskog života u Srbiji: Bezosećajnost i cinizam kaste na vlasti

Vučkovićev ujak iz Niša za “Vreme” je potvrdio da mu je oko dva ujutru zazvonio telefon.

“Pozvao me je poznanik sa Kosova i rekao mi da će mi uskoro javiti, kada autobus bude u Nišu, gde da dođem po sestrića.”

U narednim minutima dogodila se fatalna greška zbog koje će, kako kažu članovi Vučkovićeve porodice, pravdu portažiti na sudu.

Naime, prema tvrdnjama brojnih svedoka, autobusi su se zaustavili u Doljevcu, kod Niša, na obližnjoj benzinskoj pumpi, kako bi putnici popili kafu.

Fatalan pad

“Kafu je kupio i Momčilo. Izašao je na vazduh i krenuo da protegne noge. Sapleo se i svom silinom pao. Jako je udario potiljkom o asfalt. Od udarca se onesvestio. Brzo je došao k sebi, među putnicima je, međutim, nastala panika.”

Svedok koji ne želi da bude imenovan kaže da je u tom momentu na pumpi bio prisustan i direktor Doma zdravlja iz Pasjana, kao i najmanje troje lekara u sanitetu koji je išao za autobusom.

“Tu na benzinskoj pumpi pregledali su Momčila. Imao je malu posekotinu na glavi. Iako im je rečeno i da je pao na potiljak i da je bio izgubio svest, zaključili su da ‘nije ništa opasno’. Lekari su mu previli glavu i rekli da nema potrebe da ide u bolnicu, već da može da nastavi na miting. Jedan od prisutnih se usprotivio lekarima i rekao da to ne dolazi u obzir, da je nedopustivo da povređen čovek nastavlja put.”

Uskoro je Vučkovićevom ujaku ponovo zazvonio telefon. Kako kaže, opet ga je zvao poznanik, oko 2 sata i 15 minuta iza ponoći. Rečeno mu je da je Momčilo povređen i da će ga sanitetska kola dovesti do kružnog toka u blizini njegove kuće, te da ode da ga sačeka.

“Sanitetsko vozilo jurilo je pod rotacijom. Kada su se zaustavili preda mnom, vrata su se brzo otvorila i iz vozila je izašla jedna medicinska sestra sa mojim rođakom. Imao je zavoje na glavi. Zabrinuo sam se, međutim ona je rekla da je doktor poručio da je s Momčilom sve u redu da ‘nije to ništa’ i da oni moraju dalje. Žurno se vratila u vozilo,” kaže Vučkovićev rođak i nastavlja.

“Samo su ga ostavili za sobom. Eto, doktora nisam ni video. Zar mu je bilo teško i da izađe iz saniteta? Zašto ga nisu odvezli u bolnicu? Zašto mi nisu rekli da bi bilo dobro da snimi glavu, ja bih ga odvezao? Bolnica je blizu, samo da su pokazali jednu reč zabrinutosti moj rođak bi verovatno preživeo. Zašto su toliko žurili, a ja sam im verovao jer ‘rekao je doktor’.”

Pad u komu

Vučković je prenoćio u rođakovoj kući, a ujutru je tražio da se vrati na Kosovo. Momčilov ujak kaže za “Vreme” da se sa sestrićevim roditeljima dogovorio da se nađu na administrativnom prelazu “Bela zemlja”.

“Negde posle Bujanovca primetio sam da je Momčilu klonula glava. Delovao je da je zaspao. Nešto dalje, na administrativnom prelazu sreo sam se sa mojom sestrom, njegovom majkom. Nismo uspeli da ga razbudimo, preneli smo ga u njeno vozilo.”

Momčilo je zapravo pao u komu. Od tada se nije budio. Porodica ga je najpre odvezla u Dom zdravlja u Pasjanima, zatim u Gnjilane, odakle je kolima hitne pomoći prevezen u Prištinu. Tamošnji lekari odmah su ga uputili na skener. Utvrđeno je da ima unutrašnje krvarenje, zbog udarca glave o beton pukla su mu dva kapilara na mozgu. Šanse da preživi već su bile minimalne.

“Lekari u Prištini su nam rekli da je operacija trebalo da se uradi još tokom noći, da je izgubljeno dragoceno vreme. Operisali su ga. Davali su sve od sebe da pomognu, videli smo da se trude. Morali su da ga pored kome u koju je pao uvedu i u indukovanu komu. Međutim, nije preživeo. U utorak je umro.”

Zašto?

Zašto su lekari iz Zdravstvenog centra Gnjilane, koji su prema saznanjima novinara portala “Vremena”, bili u sanitetu koji je išao na miting i pregledali Vučkovića, tako postupili, odnosno nisu ga odvezli u najbližu bolnicu? Odgovor nismo uspeli da dobijemo do objave ovog teksta. Naime, u nekoliko navrata kontaktirajući Zdravstveni centar u kome rade rečeno nam je da su zauzeti i da pregledaju pacijente.

Momčilo Vučković je u sredu, u krugu porodice, prijatelja i kolega, koji su se u međuvremenu bili vratili sa mitinga SNS-a, sahranjen na seoskom groblju u Donjoj Budrigi.

Momčilo nije stigao da prošeta Beogradom i više nikada nije video Kosovo. Sve njegove želje i moranja bili su zauvek izgubljeni onog momenta, kada mu je kod administrativne linje samo klonula glava. Porodicu i prijatelje pokojnog muči pitanje zašto su lekari, koji su išli na miting, tek tako ostavili pacijenta za sobom. Da li im je zakletva političkim partijama postala važnija od Hipokratove? Da li su morali? I koje je to “moranje” važnije od života?

Stariji, koji su često viđali te tanke linije između života i smrti, umeju da kažu: “Ništa se u životu ne mora. Mora samo da se umre.”

Sada, pa zanavek… Tamo daleko… Momčilo više ništa ne mora.

 

 Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com