Slučajevi ekstremnog nasilja, ubistva desetina dece i mladih ljudi u Srbiji pokrenuli su proteste građana i doveli do ozbiljnih političkih implikacija. Ovde to takođe znači i pritisak na vlast da se promeni medijska slika, naročito kada su u pitanju mediji sa nacionalnom pokrivenošću. Noseći majice sa natpisima “Pink” i “Happy” na mitingu podrške Aleksandru Vučiću, vlast se praktično identifikovala sa ova dva komercijalna kanala i slikom sveta koju oni emituju.

Dramatičnost događaja dovela je do zaoštravanja retorike u medijima i senzacionalizma koji je sad teško kontrolisati. Buknule su polemike u Skupštini oko rada REM-a kao nezavisnog regulatornog tela i njegovog izveštaja, pa smo mogli steći utisak da je kontrola nad REM-om za vlast značajnija od ministara ili direktora BIA. Ogoljen je mehanizam kojim se vlast služi pri manipulaciji građana, a on se praktično zasniva na strogoj kontroli medija. Sada je, posle kratkog perioda žalosti, u medijima i društvu prisutna ekstremna dramatizacija, mašina za dim je ponovo uključena.

Najekstremniji primer su izjave Predsednika u kojima se neprestano pominje opasnost od njegovog ubistva. Vučić sada uporno pokušava da sebe prikaže kao žrtvu, što je očigledna paralela sa Miloševićevim izjavama na kraju njegove vladavine. To je očekivano u situaciji gde se u političkoj sferi sudbina Srbije upravo i pogrešno izjednačava sa političkom karijerom Vođe.

Vučić u medijima ide i korak dalje u tom nekrofilnom narativu, uz podršku sledbenika koji njegov život smatraju ugroženim još od Drugog svetskog rata i pokolja ustaša nad Srbima. Nadalje, on u toj ulozi žrtve proširuje spisak meta na sve članove svoje porodice, sve do najmlađeg deteta. Ni ovaj politički folklor nije redak na prostoru Balkana, naročito posle ratova devedesetih gde se između zakrvljenih naroda vodila neprekidna rasprava o težini žrtava, bilo da se prebrojavaju “naši” i “njihovi” mrtvi ili se meri surovost ubica. Gledaocima se neprekidno servira slika životne ugroženosti Predsednika, u vreme senzibilnosti zbog masakra u “Ribnikaru” i Mladenovcu. Ova opasna igra se odvija u zemlji u kojoj je zaista ubijen premijer zbog svojih političkih stavova, pa se svaka pretnja mora uzeti ozbiljno, baš kao što policija mora da ispita i proveri svaku dojavu o postavljenoj bombi. Vučić danas na identičan način crpi emocionalne resurse svojih birača plašeći ih smrću sebe i svoje porodice.

Mediji sa majica pristalica ovu sliku samo amplifikuju i dodaju nove morbidne elemente.

Što se dostupnih činjenica tiče, na dosadašnjim opozicionim protestima protiv nasilja pojavila su se dva lika sa ekstremnim porukama: jedan je opskurni urednik tabloida, a drugi izvesni “novinar” koji je nosio lutku sa likom Vučića, obešenu. Gle čuda, obojica su nekakvi novinari ili ih tako oslovljavaju u medijima. Gnušam se oba ova idiota, mislim da oni predstavljaju antipod stavova svih ljudi koji su bili u protestnim šetnjama. Užasno mi je što propagiraju nasilje, a užasno mi je i što sebe smatraju novinarima.

Ova dva idiota svakako treba ispitati i procesuirati, ali mi se čini da oni nisu pretnja za bezbednost Predsednika. Ne pada mi na pamet da procenjujem opasnost, ali je evidentna razlika u snazi pretnji dve sumnjive individue i masovnog medijskog odgovora. Ono što bi bilo veoma opasno jeste percepcija stvarnosti, koju vlast vidi kao smrtonosno opasnu. To nije dobro za celo društvo jer može postati alibi za totalitarizam. Svi populistički režimi vole grandioznost i dramatiku.

Na drugoj strani, moć medija potvrđena je na primeru naglog skraćenja školske godine. Iako je obećano ukidanje rijalitija na Pinku, ostaće zabeleženo kako je “Zadruga 6” puna dva dana nadživela školsku godinu i simbolično pobedila. Da bizarnost bude veća, po rečima vlasnika i vlasnice Pinka, šou se praktično nastavlja letnjom metadonskom rijaliti terapijom “Narod pita”. Sve vaše starlete i starletani biće sa vama do neke nove sezone, ne brinite, prostakluka neće nedostajati.

Drugi primer snage medija ujedno je i najveće poniženje za sve prosvetne radnike u Srbiji. Naime, odluku o skraćenju školske godine, po sopstvenom priznanju, Vlada i nadležno ministarstvo prvo su dostavili medijima, a tek zatim školama, upravama i prosvetnim radnicima. Mnogo njih mi je reklo da su od svojih učenika, uglavnom obradovanih odlukom, saznali ono što bi trebalo da znaju i oni saopšte deci. U velikom poretku stvari u Srbiji, očigledno su svi mediji, uključujući one koji su izazvali odijum kod građana, važniji od učitelja i nastavnika. Može se polemisati oko dobrih ili loših strana odluke Vlade, školska godina je svakako bila pri kraju, nastavnicima se mogla najaviti pa bi bolje organizovali zaključivanje ocena, ali sam, u stvari, razmišljao o radosti sa kojom je ona dočekana. OK, sva deca vole da se škola završi, da raspust traje što duže, to je razumljivo i nema veze sa nedostatkom empatije. Nekada su deca skandirala ministru Gaši Kneževiću: “Gašo, care, ne daj pare!” kada je pregovarao sa sindikatima, a škole su bile u štrajku. Nažalost, ovo skraćenje nije takvo jer je posledica užasnog masakra i nespremnosti sistema da na njega funkcionalno reaguje i u izvesnoj meri je priznanje poraza, mora se i to reći.

Kraj školske godine je mračno priznanje da je ubica ne samo oduzeo živote deci, već je i zatvorio školu. Na koji način ćemo onda na kraju godine objasniti deci i učenicima da ubice nisu pobedile? Biće to težak i strašan zadatak za sve nas tokom ovog raspusta.