Za “Vreme” iz Njujorka

Natpis na lokalnoj crkvi o poklanjanju odeće pored koga zastaju stanovnici Avenela, jednog od onih idiličnih predgrađa Njujorka koja se prostiru na teritoriji Nju Džersija, jasno govori šta znači kada u budžetu nema dovoljno novca. Sudbinu ovih ljudi, za koje se, zbog luksuznih kola parkiranih na ulicama, kuća sa besprekornim travnjacima i prepunih prodavnica u obližnjim šoping-molovima, nikada ne bi pomislilo da ih zanima besplatna odeća, deli i sama država Amerika koja je u poslednjem trenutku izbegla bankrot. Predsednik Džozef Bajden upravo je stavio potpis na zakon o privremenom ukidanju limita dozvoljenog zaduživanja, tako da će SAD nastaviti da troše i novac koji nemaju na vojsku, penzije, škole, zdravstvene ustanove… Ili na plate onih koji rade u državnim službama. Kako građanima tako i njihovoj zemlji, bar u ovome nema razlike između vašingtonske elite i onih koji čekaju da se otvore vrata ormana sa polovnom garderobom u predvorju Prve prezviterijanske crkve u Vudbridž aveniji, dok njena elektronska zvona odjekuju tihim gradskim kvartovima.

DUŽNI DO KRAJA ŽIVOTA

Možda će zvučati čudno za najbogatiju zemlju na svetu, ali je zaduživanje deo načina života.

Jedna od prvih stvari koje se nauče u Americi jeste da se sve plaća kreditnim karticama. Debitne služe jedino za podizanje keša na bankomatima kojim se kupuje ono što ne košta više od, recimo, par desetina dolara. Naravno, gotovinom može da se plati i ono što je više od tog iznosa, ali onda obično sledi prodavčevo sumnjičavo opipavanje banknota i njihovo podizanje prema svetlu da bi se utvrdila ispravnost. U Njujorku proveravaju i novčanice od pedeset dolara, ali se tu sve radi na posve osoben način. Oni koji ovde žive, to mesto jednostavno zovu – grad. Gledajući formalno, gradovi su i Zapadni Njujork koji se nalazi odmah preko puta Menhetna, ili susedni Junion siti zajedno sa obližnjim Vihokenom, Hobekenom, Džersi sitijem, Njuvarkom, Hadsonom, Vudbridžom… Ili pomenuti Avenel, ali je ova reč rezervisana samo za jedno mesto. Jedan je grad. Njujork.

Bilo da se kupuje u gradu i njegovim predgrađima, stalnim plaćanjem kreditnim karticama pravi se lična kreditna istorija, na osnovu koje se dobijaju nove kartice i odobravaju krediti za kola, stan, kuću… Tako da ih svi koriste i imaju po nekoliko, a onda petkom, kada obično stiže plata, prebacuju deo zarade na račun sa koga se prethodnih dana trošilo. Zaduženost je čak nešto poželjno, banke najviše vole one koji troše više od onoga što imaju pod pretpostavkom da svakog meseca uplaćuju minimalni iznos koji zavisi od visine duga i kamate. Ceni se zaduženost, ali ne i prezaduženost klijenata.

Problemi nastaju ako je nedeljna zarada manja od onoga što je potrošeno, što je više nego dobro znano milionima stanovnika ove zemlje. Tada se dug bankama postepeno, ali sigurno povećava, a ono što može da se plati petkom svodi se na otplaćivanje kamate koja, zbog inflacije, sada često iznosi četvrtinu ukupnog duga. Najnoviji podaci bankrate.com pokazuju da skoro 46 odsto građana prenosi dugovanja iz jednog u naredni mesec, što je za sedam procenata više u odnosu na prošlu godinu. Ispitivanje koje su sproveli agencija AP i Centar za istraživanje javnog mnjenja NORK otkriva da 35 procenata odraslih građana Amerike ima veći dug u svom domaćinstvu nego pre godinu dana.

Kada se ove hladne brojke pretvore u životne priče poznanika, prijatelja ili bliskih osoba, često se vidi da ljudi sa fakultetskim diplomama, koji već dugi niz godina rade pristojne poslove i ne rasipaju novac, imaju i po nekoliko hiljada dolara duga na kreditnim karticama. Kada im dozvoljeni minus nije dovoljan da bi kupili sve ono što im je neophodno, traže od banke da im podigne taj limit, što se lako i jednostavno obavlja preko mobilne aplikacije; nekog od službenika ionako nećete lako dobiti preko telefona, čak i ako se uspešno savladaju sva ona uobičajena pitanja govornih automata, koji savršeno dobro razumeju sve što pitate, vodeći vas kroz beskrajni lavirint opcija koje se završavaju savetom da se ode na zvaničnu veb-stranicu, pa onda sve od početka. Neki duguju bankama i više od 10.000, što znači da mesečno moraju da plaćaju par stotina dolara da se dug ne bi povećavao, da bi banka bila zadovoljna, a oni pošteđeni pretećih poziva o pokretanju sudskih postupaka za prinudnu naplatu. Osim kartica, tu su i studentski dugovi koji se često otplaćuju do kraja radnog veka, a oni hrabriji su tome dodali i kredit za kuću u kojoj žive, tako da je nemali broj građana zadužen do kraja života po različitim osnovama.

DEFICIT IZ GODINE U GODINU

Pojednostavljeno govoreći, to isto radi i sama država. S obzirom na to da od poreza građana nema u budžetu onoliko koliko troši, a vlada SAD je poznata kao najveći potrošač na svetu, Amerika se neprekidno zadužuje tako što izdaje i prodaje vrednosne papire ili menice koje kupuju raznorazni – od stranih zemalja sa kojima nije u prevelikoj ljubavi, poput Kine ili Saudijske Arabije, do najvećih svetskih banaka, korporacija, kompanija, bogataša, biznismena… Ali i običnih ljudi, jer im najmoćnija država sveta garantuje da će, nakon dogovorenog perioda, dobiti svoj novac natrag uvećan za odgovarajuću kamatu koja nije mala.

Nacionalni dug SAD čine, između ostalog, iznosi tih obveznica i kamata koje su SAD dužne onima koji su ih kupili, a predsednik Bajden sada je potpisao zakon koji dozvoljava da se do 1. januara 2025. može pozajmiti i više od dosadašnjih 31,4 biliona dolara, jer ovo nije dovoljno da država ispunjava svoje obaveze koje (možda to liči na neku jurnjavu u zatvorenom krugu) uključuju i vraćanje novca onima koji su kupili hartije od vrednosti i kamata svima koji su uložili novac. Stoga SAD svake godine imaju deficit, a iz godine u godinu državni dug raste.

Šta bi se tačno dogodilo da se republikanci i demokrate nisu dogovorili o podizanju granice zaduživanja SAD, može samo da se nagađa, ali čak i onima koji ne znaju ništa o ekonomiji jasno je da bi se država našla u istom položaju kao bilo ko od građana koji nisu u stanju da plate ono što moraju. Stručnjaci koji poznaju ekonomske mehanizme upozoravali su danima u svim medijima da bi došlo do kataklizme na Volstritu, potpunog finansijskog haosa koji bi uvukao Ameriku u recesiju, što bi prouzrokovalo masovna otpuštanja, drastično povećanje inflacije i kolaps u sistemu isplata penzija i plata zaposlenih u državnoj administraciji, uz blokadu zdravstvenog osiguranja za starije Mediker i teškoće u radu čitavog niza medicinskih ustanova i javnih škola.

Dženet Jelen, sekretarka za finansije, rekla je da bi izostanak odluke o podizanju granice zaduživanja mogao da izazove čak i slom svetske ekonomije, jer bi to stvorilo nepoverenje kod onih koji ulažu novac u hartije od vrednosti koje izdaju SAD kao najjača svetska ekonomija.

BOLJI OD SAMIH SEBE

Toga su bili veoma svesni predsedavajući Predstavničkog doma Kevin Makarti i predsednik Džozef Bajden, koji je dugo odbijao da se razgovora o ograničenju državne potrošnje, što je bio glavni republikanski zahtev za glasanje o ukidanju granice zaduženosti, sve dok se nije sasvim primakao 5. jun, kada je vlada mogla potpuno da ostane bez finansija. To bi bio prvi put u istoriji ove zemlje da ona ne bi bila u stanju da ispunjava svoje obaveze. Uz otpore radikalnog krila Republikanske stranke, kojima je važnije podrivanje Bajdena nego to što je Agencija za ocenu kreditnog rejtinga “Fič rejtings” počela da preispituje monetarnu likvidnost SAD i nekih progresivnih članova Demokratske stranke zbog planiranih smanjenja izdvajanja za najugroženije, na kraju je ipak postignuta saglasnost da se tokom naredne fiskalne godine, koja počinje u oktobru, ne troši više nego sada, a da se nakon 12 meseci državni budžet poveća za jedan procenat. S obzirom na rekordnu inflaciju u prethodnom periodu, koja se trenutno stabilizovala na pet procenata, to znači da će biti manje novca za sve ono što se plaća iz državnog budžeta.

Naravno, dogovor nije prošao bez Makartijevih zajedljivih opaski kako je Bajden “traćio vreme i mesecima odbijao da pregovara” i predsednikovog isticanja da je ovim sporazumom zaštićen “teško stečeni ekonomski napredak koji smo postigli”, ali su se obe političke partije pokazale boljim nego što jesu. Prvi put nakon dugo vremena postignut je suštinski dvostranački dogovor o nečemu izuzetno važnom za zemlju i to ne tako što bi par poslanika jedne partije glasao za neki predlog druge stranke. Zakon je dobio ubedljivu većinu u oba doma Kongresa, što je još jedna lekcija ostatku sveta kako je dobrobit onih koji biraju na izborima važnija od partijskih interesa izabranih.

Tako će SAD nastaviti da se zadužuju, kao što narod troši ono što nema, jer se ljudi teško odriču navika da iz Targeta, Volmarta ili Pabliksa guraju kolica u kojima su desetine kilograma hrane i pića, mada izgleda da je nekima jasnije da se ne može tako u nedogled.

Bez obzira na to što ima i prava, bronzana zvona, kakva odjekuju širom sveta, crkva u Avenelu koristi zvučnike sakrivene negde ispod krova. Možda je samo lakše programirati plejer na kompjuteru nego se penjati na zvonik i vući konopce, mada nije isključeno da se radi i o štedljivosti. Zvučnici su toliko jeftini da za njih i ne treba kreditna kartica, dok nova crkvena zvona u Njujorku i njegovoj okolini sigurno nije baš lako naći. Stvari ne mogu da se troše a da beskrajno traju, a tu jednostavnu zakonitost svetovne realnosti izgleda da bolje shvataju oni koji se bave svetim stvarima nego oni koji uživaju u blagodetima konzumentskog društva.