Postoji ona opklada koju nije moguće dobiti: Ko se kladi na večnost – gubi. Ko se kladi na sadašnjost – gubi. Prikloni li se ukusu vremena, pesnik traje koliko i taj ukus, koliko i to vreme. Pokuša li svoje vreme da zaobiđe ili preskoči, da isisa iz jezika ukuse vremena u kojem živi, ostaje nedelotvoran, neplodan, apstraktan i svejedno umire s prolaskom mode. Uz to, problem je što večnost i sadašnjost nisu veličine koje stoje u ravnoteži. Ako za filozofiju važi da je svoje vreme zahvaćeno mislima, za pesništvo bi se, recimo, moglo reći da je svoje vreme zahvaćeno stihom. Bez korena koji poniru u sadašnjost pesmu spira i osrednja bujica. Utoliko se pesme Vladimira Skočajića kandžama (jezika) zarivaju najdublje što mogu u sadašnjost, toliko čak da se pitamo hoće li imena, događaji, simboli koji obeležavaju ono ovde i sada, uopšte značiti nešto onima koji dolaze posle nas? U pesmi “Božić”, recimo, pronalazimo ove stihove: “Danas je Božić / Jedini dan kada ne rade pumpe / Kad onaj nesrećnik nema konferenciju za štampu / Dan kada Tom Vejts peva o kurvi iz Mineapolisa / Dan kada su usamljeni još usamljeniji”.

Za Toma Vejtsa nema problema, ali onaj nesrećnik koji se, sada i ovde, napadno trudi da ostane u centru pažnje (te svi znamo o kom je nesrećniku reč), za koju će godinu da se vrati u ništavilo iz kojeg je i izronio i iz kojeg će ga, možda, vaditi po koji ambiciozni psihijatar, ali tada će ovaj stih biti savršeno nerazumljiv. Šta je, dakle, s tom i takvom referencom koja važi isključivo u ovom trenutku? Odgovor je mnogo lakši nego što se čini. Pesma ne tone u zaborav zbog onoga na šta upućuje izvan sebe – na nesrećnika, recimo – već zbog toga što joj izmiče jezička supstancija. I obratno. Dobra pesma opstaje zbog toga što spliće mrežu sačinjenu od bića, pojava i događaja koji se prilagođavaju ritmu jezika, zbog jezičke samosvesti koja pronalazi meru, koja računa na preokrete, ironiju, ili, naprosto, pesničku invenciju. Dobra pesma je uvek već samoreferencijalna. Ona, drugim rečima, svoju istinu ne duguje stvarnosti izvan sebe, već jezičkim odnosima u sebi samoj. Uostalom – ako ćemo tako – najveći broj likova Danteove Božanske komedije progutalo je vreme – koga briga za nekog pokvarenog firentinskog kardinala iz 13. ili 14. veka – a Komedija je, eto, živa da življom ne može biti. Drugim rečima, valjana pesma će se izboriti za nezavisnost od sadašnjosti ukoliko je, u trenutku nastanka, bila autonomna. Kao i onaj ko ju je pisao, uostalom. Otud i početak pesme “Danas je umro Žan-Pol Belmondo”: “Danas je umro Žan-Pol Belmondo / Čovek zbog kog se išlo u bioskop / Jer su mu filmovi mirisali na leto”. Manje je ovde važno znamo li ko je Belmondo. Taj stih traje zbog filmova koji mirišu na leto, jer ti filmovi tako mirišu samo u Skočajivećoj pesmi. Lepo ime “Belmondo” ulazi u ritam s mirisom leta, a to na šta ime upućuje, to na koga ono upućuje, gubi se u ritmu pesme i ostaje tek činjenica suva kao piškota. U pesmi “Vis” (ostrvo na Jadranskom moru) treća strofa počinje na sledeći način: “Nek drugi ostanu da čekaju u redovima / Svađaju se sa nepoznatima po internetu / Idu deset dana na more u avgustu / Besne na boga što im se posro u život / I misle da ljubav ko naša postoji samo u bajci / Nije naš problem”. Nije loše znati šta je ostrvo Vis značilo za generaciju rođenu u Jugoslaviji, kao što su svađe s nepoznatima po internetu obeležje doba u kojem pesma nastaje. Ali važnije od činjenica (suvih kao piškota) jesu prizivanje boga koji vrši nuždu ne mestu koje nije predviđeno za to, te odbijanje da se preuzme odgovornost za opšta mesta, čime se pripovedač/pesnik, sasvim neortodoksno, izmešta iz sadašnjosti na mesto univerzalnosti. (Svi, naime, znamo da bog obavlja veliku nuždu, jedino što se o tome, iz nekog razloga, ne govori otvoreno.)

Pesma, naravno, uvek priča priču, jedino što ona štedi jezik, te je u pesmi ono nerečeno jednako važno kao i napisano. Neizgovoreno je sastavni deo pesme, kao što su rupe konstitutivne za mrežu: svaka mreža ima mnogo više rupa nego niti. Pesma je priča u kojoj se ćutanju daje prostor da titra. Skočajićeve su pesme utoliko priče koje čitalac nastavlja onako kako ume i kako može. To, međutim, ne znači da je čitanje proizvoljna delatnost. Paradoks pesme je što istovremeno sužava broj tumačenja – nastavak pesme drugim sredstvima – i proširuje domet jezika. Ako se pesma, na primer, zove “Lekino brdo”, naslov pruža vrlo malo prostora za tumačenje. Ali u toj brzoj pesmi s puno upućivanja (autobus broj 26, Džervinov bistri sok, pekara “Kod Makedonca”, SKC) sve je u ritmu i bljeskovima, kao u stihovima koji kažu da autobus prolazi pokraj škole koja se zvala isto kao onaj ruski pisac “Kog se sada stide jer je Rus”. Sjajne su te poveznice sa sadašnjošću koja iskače iz prošlosti (ne da se zaboravu) i hvataju nas (nespremne?) za gušu. Jer, kako se iko može stideti velikog pisca zato što je Rus? Ta okolnost, tako vezana za sadašnjost, ostaje kao ožiljak, a pesma je tu da taj ožiljak neguje, da bdi nad njime i da budi nelagodu.

Najzad, mesto pripovedača, ili onog pesničkog “ja”, od presudne je važnosti za Skočajićevu zbirku. Čak i kada je sve ostalo sasvim u redu, ume to “ja” temeljito da upropasti čitav poduhvat ukoliko nije u stanju da se skrasi, da se izmakne kada treba, da ne smeta. Marginalno “ja” koje su još ukleti francuski pesnici veoma uspešno uveli u pesništvo, jednako uspešno ume da razori tkivo pesme samo ako čitalac, iza naizgled beskompromisnog tona, nasluti da je sve to samo predstava, te da se iza maske koja odbija sućut i poistovećivanje kriju zavist, nemoć i jad. Skočajićevo “ja” se, recimo to tako, ne gura u središte priče i bliže je rubovima nego nečemu što se prepoznaje kao suvereno “ja” koje vlada situacijom. Ali opisi koje to “ja” nudi nisu ni opravdanja ni izgovori. U “Lekinom brdu” to “ja” sudara se sa predstavom o sebi kao nepromenjenom (pa se malo kao i trgne), u “Kad su delili tebe” zdravo se iznenadi što se našao na pravom mestu i u pravo vreme, u “Budi moj Beograd” moli ženu da ga sačuva od sebe samog (ne bez ironije), u “Kada sam poslednji put video Anu” bol i rezignacija pretvaraju se u izvesnost za kojom ne vredi žaliti, u “Na biciklu” to “ja” je smotano, usamljeno i izgubljeno, ali i dovoljno prisebno da primeti kako, izgleda, mora tako, da bi to “ja” u vražju mater poslalo opšte mesto kad god mu se približi.

Uostalom, kako odoleti pesniku koji napiše da: Najveći paradoks / Leži u činjenici / Suvoj kao piškota, naime da će upravo ono što ga najviše čini svojim, da će baš to da mu dođe glave.