Posle stravičnih ubistava 3. i 4. maja 2023. u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca, stradalo je 18 i ranjeno 20 nedužnih uglavnom učenika i mladih ljudi. Građani su ustali i krenuli u protestnu šetnju “Stop nasilju!”, koja je nezapamćena po odlučnosti, brojnosti, mirnom i nenasilnom karakteru (svake sedmice od 8. maja). Protesti nisu ni “obojena revolucija”, ni “zloupotreba nesreće”, ni “lešinarenje”, već pobuna i protest u potrazi za normalnošću, otpor nasilju i nepristajanje na agresiju. To je revolt neglasača i apstinenata, građana i onih koji to žele da budu. To je glas slobodnih i oslobođenih, nepristajanje i nepripadanje svetu laži i prevara, to su “mreže revolta i nade” (Kastels) i vesnici novog optimizma.

Kao odgovor na zahteve protesta nude se izbori ali po istim uslovima. U kompetitivno-konkurentske izbore ne može se ići bez otvaranja medija, jer bi se malo toga promenilo. Bez TV duela i debate izbori su kao trka sa jednim konjem. Zašto su mediji važni? Da bi se građani na izborima opredelili i iskazali svoje prioritete i preferencije, potrebno je da budu obavešteni i informisani. Kada građani imaju blagovremene, tačne, istinite i objektivne informacije, na osnovu njih će lakše i bolje oceniti izbornu ponudu i ishode politika. Dobro upravljanje zamenjeno je upravljanjem utiscima. Mediji u Srbiji oblikovali su publiku i njen ukus. Birači, naizgled, sve drže u svojim rukama, ali su izgubili moć. Selektivni populizam nas čini izlišnim. Umberto Eko u svom tekstu “Večni fašizam” piše: “Pošto su izgubili sposobnost delegiranja, građani ne reaguju, oni su samo pozvani kada treba da igraju ulogu Naroda.” Nekada su mediji igrali važnu ulogu u povećanju mobilizacije i izlaznosti građana na izborima. Danas igraju opasnu igru, zbog koje preti opasnost da se politika ogadi građanima i da upadnu u političku apatiju. Građani zahtevaju sve više participacije jer je zakazala reprezentacija.

Izvorno i inicijalno mediji su imali ulogu da objektivno, blagovremeno i istinito informišu građane i da pomognu u kontroli vlasti i sprečavanju zloupotrebe. Danas medije kontrolišu vlasnici, od kojih su mnogi od njih u dosluhu sa onima na vlasti. Političari imaju večnu težnju da zagospodare medijima i usavršavaju načine da ih instrumentalizuju. To se postiže uz kontrolu resursa (osnivači ili vlasnici), kroz politiku oglašavanja i političke pritiske i uticaje.

Političari i njihovi timovi u konkurentskoj i takmičarskoj borbi, u borbi za značenja, u borbi da prevlada njihov “diskurs i narativ, u težnji da pridobiju i kreiraju javno mnjenje, koriste niz veština i tehnika, kao što su: propaganda, spinovanje, frejmovanje, otvaranje i/ili zatvaranje informativnih kapija, usmeravanje javnog mnjenja u željenom pravcu, hiperpojednostavljivanje, diskreditovanje rivala, odvraćanje pažnje, “rat percepcija”, spektakularizacija, senzacionalizam, postojanja zvanične i nezvanične istine, dezinformisanje, nadzor i kontrola dobrovoljno predatih ličnih podataka društvenim medijima. Promovisanje politike kao da je postalo važnije od njenog sprovođenja. Najvažnije je da lažem i da se hvalim. Mediji i političari doveli su do toga da živimo u svetu lažnih vesti, u doba dezinformacija, postistine. Oni koji su na vlasti ne žele građanima da otvore oči, već da ih zatvore. Pre se opredeljuju za držanje u zabludi nego za osvešćivanje i obrazovanje. Ne žele da ih podanici kritikuju, već da ih hvale. Ne žele da građani misle, već da slušaju. Ne žele da građani pričaju, već da ćute. U takvim okolnostima građani su najčešće nezreli i lakoverni. Onim nedozrelim, neuspravljenim, neprobuđenim, potrebna je reč koja će ih zavesti i ruka koja će ih povesti i voditi (rukovoditi).

U odnosu na, u istoriji poznate razne tehnike i veštine, danas je na delu organizovano laganje u politici. Od vremena Platonove “plemenite” laži u antici, kojom bi se služili lažnim rečima kao nekakvim korisnim lekom da bi odvratili neprijatelja ili oni koji pokušavaju da nam pričine zlo, u XX veku i naročito početkom XXI veka, laž je u politici postala “zloćudna” i zadobila neslućene razmere. U lažnom svetu, razvija se “prevarologija” (ili “lažologija”), emituju se lažne vesti, zadovoljavaju se lažne potrebe, ispunjavaju se lažne želje, delimo lažna zadovoljstva, konzumiramo lažne sadržaje, formira se lažna slika i oblikuje se lažna svest. Nismo sigurni da li se dešava ono o čemu mediji izveštavaju i da li nas uopšte izveštavaju o onome što se dešava. Kao posledica, obožavaju se oni koji tu lažnu svest otelotvoruju.

Imajući navedeno u vidu, televizije sa nacionalnom pokrivenošću su važne jer vizuelizacija govori o prevlasti slike nad sadržajem. Kako poentira Manuel Kastels, “najjasnija poruka je slika”. Slika treba da proizvede javne emocije, a politika je sve manje racionalna, razložna, a sve više emocionalna i interesna delatnost. Ljudi imaju utisak, ali nemaju stav. Imaju sve jače emocije, a sve slabije racionalno rasuđivanje. Kada se pomešaju “piplmetri” ružičastih televizija, “tiraži” tabloida i “kvaziistraživanja” javnog mnjenja, dobijamo naduvane rejtinge, političke glumce, folirante i manipulatore. Imamo partije bez sprovodljivih programa, političare bez ideje i karaktera, bez politike i bez sadržaja. Umesto političkog marketinga imamo – propagandu, umesto izbornih kampanja imamo lažna obećanja i manipulaciju, umesto političkih programa nude nam demagogiju, umesto kandidata dobijamo megafone i eksponente posednika sumnjivog novca. Reč je o tihom medijsko-marketinškom ubistvu politike.

Očigledan je nesklad između onoga što nam mediji i političari serviraju i onoga što rade “u naše ime” (u ime demokratije), “u našem interesu” (javni i naš interes oni bolje znaju od nas), “našim glasovima” koje oni broje, “našim parama” (kao potrošača i poreskih obveznika) koje oni troše, “za naše dobro” (oni su pozvani da tumače šta je javno dobro), ali s našim pristankom koji su oni proizveli. Nerealna nadanja suočila su se sa izneverenim očekivanjima. Bez slobodne i kritičke javnosti građani teško mogu da budu informisani i adekvatno obavešteni o izbornoj ponudi, ne mogu da učestvuju u raspravama, debatama, deliberaciji, u iskazivanju potreba i oblikovanju javne politike. Uloga i značaj medija vremenom raste, ali slabi poverenje u demokratske institucije i procese.

Vlast ima koristi od stalnih podela i konfrontacija koje rasipaju energiju s pogrešnim protivnicima i služe kao izduvni ventil za pražnjenje nezadovoljstva. Ako prepoznajemo i dijagnostifikujemo o čemu se radi na dobrom smo putu da odlučimo šta da se radi. Zahtev za drugačijim mišljenjem, drugačijom istinom i drugačijim poretkom, menjali su društvo nabolje i vukli napred. Može se krenuti u dva pravca: u pravcu “eskapizma” (escape – bekstvo) ili exita (traženjem izlaza). Albert O. Hirschman u svojoj knjizi Izlaz, glas i lojalnost ukazao je na tri opcije koje su primerene Srbiji danas. Vlast nagrađuje i želi samo lojalnost, i nagrađuje klijentelu i botove. To su uglavnom podanici.

Građani imaju dve mogućnosti: izlaz (odlazak) ili glas (aktivizam, protest i otpor). Onima bez znanja i obrazovanja najviše odgovara lojalnost, da ćute, da se ne bune, da navijaju. Za one koji znaju i razumeju, vlast tvrdi – nisu “naši glasači”. Onima koji imaju znanje i obrazovanje preostaju dve mogućnosti, da traže izlaz u odlasku (van zemlje) ili da iskažu svoj glas, svoj revolt i protest, da pruže otpor. Prvi menjaju zemlju odlazeći iz nje, a drugi ostajući u njoj. Oni koji odlaze nisu rukovođeni (samo) ekonomskim razlozima, već ne pristaju i ne mogu da podnesu “ubijanje u pojam”, ispiranje mozga i zaglupljivanje. Medijsko izluđivanje u tabloidskoj atmosferi senzacionalizma karakterišu laž, primitivizam, vulgarnost, kič i šund, agresija i nasilje. Javni prostor rezervisan je za botove i laskavce, one koji se klanjaju i aplaudiraju vođi. Bez tolerancije, bez dijaloga, bez pluralizma, bez prostora slobode i mogućnosti da se ostvari bilo koja razlika koja je izvan predviđenog kalupa lojalnosti – nema napretka.

Ima nade pre nego što “robovi zavole sopstvenu neslobodu”, držanjem u medijskoj izolaciji i odsustvom uvida da je moguće bolje i drugačije. Ako nismo zadovoljni svetom u kojem živimo, dominantnim diskursom i narativom, preostaje nam mogućnost neslaganja, jer i “istorija čovečanstva je istorija neslaganja” (Dijego Fuzaro, Misliti drugačije). Neslaganje ima oblike odbijanja autoriteta (demagoga, populiste) ili njegovog dovođenja u pitanje. Neslaganje nije uvek lako i jednostavno. Ono se sankcioniše raznim oblicima “demonizujućeg ostrakizma”. Svako ko ukazuje na ključne probleme društva i sveta biva ućutkivan, obasipan klevetama i uvaljan u tabloidno blato. Svako ko progovori drugačije, slobodno i kritički, dobije botovsku reakciju, tabloidni bič i medijsku satanizaciju. Prljavi igrači ne dozvoljavaju čiste biografije, niti moralne ličnosti sa ugledom, reputacijom i autoritetom struke.

Danas postoje televizijski “tužioci”, “televizijska suđenja” i “televizijska pravda”. Oni koji drže “džojstike” kojima upravljaju medijima, žele da nas “drže u mraku”. U ušuškanom komforu “infoteimenta” uživamo u konceptu “hleba i igara” koji se sada zove “industrija sreće”. Da li se nekad upitaju da li i mi imamo decu i kako ona reaguju kada nas prozivaju ili satanizuju?

Nije dobro kada se vladar izjednači sa državom. On hoće da bude jedan za sve i da dâ sve za tog jednog. Nuditi ostavku premijerke koja ga oslovljava sa “šefe”, više ne znači ništa, kao i nuđenje izbora bez otvaranja medija, bez sistema kontrole, bez stranih posmatrača. Izbori imaju smisla bez pretnji i ucena, bez snimanja glasačkih listića, bugarskog voza, bez kapilarnih glasova, bez nasilja na biračkim mestima, bez preseljenja na gradske adrese po potrebi glasanja i izbora. Kada ne dozvoljavate da se oblikuje politička alternativa i da se politički proces učini kompetitivnim i konkurentnim, onda preostaju strategija i glasanje “protiv”. Promena svesti i promena raspoloženja samo su pretpostavke da se “demokratija ulice” vrati u institucije.