Masovna ubistva koja su potresla Srbiju u maju 2023. bila su okidač za najnoviju seriju protesta u Beogradu. Odgovor pozicije (tj. predstavnika vlasti, njihove propagandne mašinerije i njima naklonjenih intelektualaca) na masakre i proteste je bio koliko neprimeren toliko i štetan za samu vlast. Agresivnost i optužbe koje su dolazile iz pozicionih medija dovele su do eskalacije protesta i očiglednog pada popularnosti vladajuće garniture u Srbiji. Tražeći pragmatičan izlaz iz neočekivane situacije, pozicija se rešila za manevar kojim je nameravala razdvojiti navodno “nepolitičke” proteste na kojima se većinski okupljaju cool građani, od ne–cool građana i opozicionih političkih partija, koje samo pokušavaju da profitiraju na opravdanom buntu građana. Na taj način, uz dosta prethodnih pogrešnih poteza, vlast pokušava da, sa jedne strane, “preuzme” proteste, i time eliminiše njihov potencijal da se pretvore u neku ozbiljniju političku pretnju i, sa druge strane, da otupi njihovu oštricu, računajući na zamor i leto kao faktore koji će doprineti da protesti utihnu. Da situacija za vlast bude još nezgodnija, čini se da uticajni mediji i politički krugovi u SAD i na zapadu Evrope, koji su više od deset godina pokazivali prećutnu podršku režimu i pokazivali visok stepen tolerancije prema svim divljaštvima koja su dolazila od strane vlasti, počinju polako da menjaju svoju poziciju – svakako ne zato što im je na srcu dobrobit Srbije i njenih građana.

KUMULATIVNI EFEKAT

Protesti pod motom “Srbija protiv nasilja” mogu se razumeti kao odgovor velikog broja građana Srbije na višegodišnje i višedecenijsko nasilje, poniženost, ucenjenost, osiromašenje, i beznadežnost sa kojima se suočavaju. Protesti, dakle, svakako jesu politički u najdubljem smislu, iako nisu izvorno inicirani od političkih partija. Kako takve proteste prevesti u neko strukturisanije političko delovanje i kompleksnije političke procese koji mogu dovesti do realnih promena?

Tu su na scenu stupile neke od opozicionih partija i pokreta koordinirajući proteste i formulišući ciljeve protesta, poput zahteva za smenu članova saveta REM-a, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu nasilje, te smenu ministara Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina.

Neki predstavnici opozicije (gde pored opozicionih političkih stranaka ubrajam i medije i intelektualce koji se protive aktuelnom režimu i vladinim politikama) takođe iznose i druge, razumne i opravdane zahteve, poput onih o sređivanju biračkih spiskova (kako bi se sprečile izborne manipulacije), otvaranje medija, a posebno RTS-a za opozicione predstavnike i kritiku vlasti, obezbeđivanje fer i slobodnih izbora… Sve ovo je neophodno kako bi se zemlja izvela iz permanentnog vanrednog stanja u kome se nalazi.

Budući da aktuelna vlast počiva na medijskim manipulacijama i korumpiranju čitavog društva klijentelističkim sistemom, verovatnoća da će se složiti sa ovim uslovima je mala, osim ukoliko procene da nema drugog izlaza, što bi gotovo izvesno dovelo do urušavanja sadašnjeg sistema vlasti.

Opozicija trenutno ne deluje ni kadrovski ni organizaciono sposobna da obori režim, osim ukoliko ne dobije značajnu podršku iz inostranstva, što će se desiti kada zapadni centri moći procene da je Vučić postao ili neodbranjiv ili neupotrebljiv za njihove interese. Kumulativni efekat masovnih protesta, bolje organizacije i koordinacije među opozicionim strankama, kvalitetnije kadrovske politike, jasnih programskih ciljeva, povezivanja sa Vučiću nelojalnim strukturama unutar sadašnjeg sistema vlasti, te podrške “sa strane” (gde su pored političkih i finansijskih, ključne i medijske strukture), može rezultirati obaranjem aktuelnog režima.

Šta onda?

JEDNO ALI

Onda bi verovatno došli neki novi na vlast, osim ako se mnogi od starih ne bi prelili u novu vladajuću garnituru, kako je to običaj u srpskom višepartijskom sistemu, što je i gotovo neizbežno ukoliko se sa njima traži pakt iz taktičkih razloga, kako bi se oborio postojeći režim. Ukoliko, ipak, pretpostavimo da bi prevashodnu ulogu u novoj vlasti imala neka nova lica, koja se nisu razvijala u septičkoj jami tabloidnih medija, koja ne dolaze iz kriminalnih miljea i koja umeju da kažu nekoliko prostoproširenih rečenica koje neće sadržati banalnosti, uvrede ili očigledne kontradiktornosti, velika je verovatnoća da bi ti novi upristojili javni diskurs i da bi imali neke skrupule bar kada je reč o javnim nastupima. Ako bi pod tim novim javna sfera bila pristojnija a politički procesi nešto demokratičniji, to bi svakako bio korak napred i nešto za šta se vredi boriti.

Ipak, ima tu jedno “ali”. Podsetimo se da je autoritarni režim Slobodana Miloševića oboren 5. oktobra 2000. kao rezultat ogromnog napora, višegodišnjih protesta, veoma ozbiljnog opozicionog rada “na terenu”, ne zanemarujući pri tome ni pomoć iz inostranstva (finansijsku i logističku). Pritom je opozicija uz sebe imala i dosta ozbiljnih ljudi iza kojih je stajalo nešto što im je davalo moralnu snagu, a građanima ulivalo poverenje: znanje, lični integritet, godine disidentskog staža, rada, studija, provera…

Obaranje Miloševićevog režima bio je proklamovani cilj ujedinjene opozicije. Osim obaranja režima, stranački programi su većinom predlagali različite verzije uspostavljanja zamišljenog liberalno-demokratskog raja, jednom kada Miloševićev režim bude oboren, ali je već i tada bilo jasno da ti programi, koliko god bili korisni kao protivotrov autokratiji, nisu počivali na nekom ozbiljnijem promišljanju kako principa liberalizma (naročito ekonomskog), tako i posledica primene apstraktnih dogmi u konkretnom društvenom kontekstu, te real-političkih pritisaka iznutra i spolja kako bi političke odluke bile usmerene u određenom pravcu. Uz velikodušnu “pomoć” sa strane, i horde domaćih nezavisnih intelektualaca i medija, uvođene su tipične (neo)liberalno-kapitalističke politike, adaptirane za potrebe korumpiranih domaćih elita i inostranih aktera, afirmišući mediokritetstvo kao vrhunski intelektualni domet, dok god je to mediokritetstvo na ispravnoj “partijskoj” liniji.

Srbija je uvedena u postmiloševićevski period koji je, naravno, imao niz pozitivnih rezultata, ali je takođe bio i period divljih privatizacija, oštrog raslojavanja, razaranja domaćeg bankarskog sektora, zaduživanja, urušavanja zdravstvenog i obrazovnog sistema… Sve to dolazi kao kombinacija faktora, među kojima treba pomenuti nekompetentnost i odsustvo dubljih znanja o procesima koji se dešavaju (koji nisu samo lokalnog karaktera), ideološku zaslepljenost, odsustvo ozbiljnih strategija za razvoj društva, enormni pritisak zapadnih korporativno-političkih centara da se sprovedu određene politike, kao i poslovična koruptivnost domaćih političara i intelektualaca, čije se odustvo znanja i slobodne misli po pravilu kompenzuje viškom površnosti, karijerizmom, i sklonosti ka klanovskom i “burazerskom” završavanju stvari. Sve je to nastavljano, a dosta toga i pojačano pod aktuelnim režimom.

Rezultat više od deset godina “tranzicije” je za veliki broj građana bio osećaj besperspektivnosti, otuđenosti političkih elita i medija od svakodnevnog života građana, osiromašenje, urušavanje ključnih društvenih institucija… Ovi faktori, uz velikodušnu podršku “sa strane”, kada je procenjeno da narcisoidni i isprazni Tadićev režim nije više dovoljno “konstruktivan” po pitanju Kosova, doveli su na vlast bivše radikale. Kada kakva-takva demokratija izneveri, onda se demokratski potencijal građana često preliva u autokratski sistem (viđeno mnogo puta kroz istoriju) u kome se traži brz i jednostavan izlaz iz problema.

SPISKOVI LEPIH ŽELJA

Pitanja za one koji žele danas da artikulišu građansko nezadovoljstvo jeste kako ne samo oboriti postojeći režim već i osmisliti dugoročne i realistične strategije o tome kako se uhvatiti u koštac sa enormnim društvenim problemima, kako bi se izbegao rizik da se opet, za nekih desetak godina, ustoliči neki novi Milošević ili Vučić, koji će poslušnost prema spoljnim centrima moći balansirati ekspanzijom sopstvene moći unutar zemlje (dok god ta moć ne škodi interesima imperija)? Na koji način mobilisati sve postojeće potencijale kako bi se dobro promislilo šta su sve problemi, koji su ciljevi, šta su strategije a šta taktike, i koji su to ljudi na koje se može računati kako bi se došlo ne samo do promene režima već i do ozbiljne pripreme za realne, a ne fake politike koje će još jednom doneti preraspodelu političke i ekonomske moći među elitom? Ako se zaista želi nešto kvalitetno učiniti, onda je kobna greška pomešati marketinške fraze i jeftine efekte sa realnim sadržajem konkretnih politika.

Čini se da su neke od opozicionih političkih partija bar na nekom nivou svesne ovog problema i imaju želju da pokrenu kvalitetnu diskusiju na bazi koje bi bio osmišljen pravac kretanja i odgovor na najveće izazove. Tako se u dokumentu “Reforma političkog sistema” Pokreta slobodnih građana navodi da “ukoliko se zadovoljimo demokratijom kakvu smo imali pre 2012. godine, one će se sasvim sigurno vrlo brzo urušiti pod naletom nekog novog populizma i nezadovoljstva”. Međutim, većina javno dostupnih programa i principa opozicionih partija zvuče kao spisak lepih želja i jednostavnih fraza (možda zato što veruju da bi bilo šta što ima više sadržaja bilo nerazumljivo prosečnom građaninu-biraču). Iz karaktera tih spiskova želja da se naslutiti da principi i vrednosti koje ti programi donose počivaju na dobro poznatim (neo)liberalno-kapitalističkim pričama, koje ne predstavljaju nikakvo rešenje za nagomilane društvene probleme već problem po sebi.

Najveći broj opozicionih medija je uglavnom fanatično posvećen liberalno-kapitalističkoj priči, uz ne samo netačno već i banalno kontrastiranje “demokratskog” i “slobodnog Zapada” “autoritarnom Istoku”, čime se šalje suptilna poruka građanima – bolje je da budete kolonija Zapada, to je vaš maksimum, ako niste to, bićete zaostala istočnjačka despotija. Većina tih medija i horde intelektualaca koji učestvuju u kreiranju ovog propagandnog diskursa (s pravom) vide autokratiju u Rusiji ili Srbiji, ali su potpuno slepi za veoma realno odsustvo slobode i demokratije u, npr. Sjedinjenim Državama, kao i za rapidno urušavanje demokratskih načela i ljudskih prava širom tzv. Zapadnog sveta, do čega dolazi upravo daljom implementacijom istih (neo)liberalno-kapitalističkih principa nauštrb demokratije i poboljšanja uslova života siromašnijih slojeva društva.

ZAŠTO DA VAM VERUJEMO

Naravoučenije: I kada se jednom obori postojeći režim i njegov klijentelistički sistem, ako se i uspe smanjiti enormni stepen korupcije koji trenutno postoji u Srbiji i dalje će ostati neka velika pitanja na koja većina postojećih programa i opozicionih maskota ne nudi odgovor, niti vidim da postoji svest da je o njima uopšte potrebno razmišljati:

Šta je plan kako bi se postojeći ekonomski sistem, baziran na stranim investicijama (koje subvencionišu građani Srbije) i zaduživanju, promenio? Kako se planira izvesti ta promena, imajući u vidu ekonomske i političke pritiske sa Zapada kojima će biti izložena svaka vlast koja pokuša da nešto suštinski promeni u ovom pogledu?

Kako se planira poboljšanje položaja radnika (uključujući tu poljoprivrednike) bez značajnih korekcija radnog zakonodavstva u pravcu daleko veće zaštite radnika, kao i u pravcu zaštite domaće proizvodnje i njenog subvencionisanja?

Na čemu treba da bude bazirano poverenje građana da nova politička elita, zarad malo tapšanja po ramenu, ručka u nekoj pozlaćenoj palati, slikanja u nekom primetime terminu uticajnih američkih ili zapadno-evropskih mainstream medija (ili par miliona dolara ako je reč o krupnijim pitanjima), neće pristati na sve što su interesi uticajnih država i korporacija, bez obzira na negativne efekte po državu i građane?

Šta je to što građanima treba da ulije poverenje da nova vlast neće podleći korupciji ili ucenama, da neće po svoje mišljenje ići u ambasade uticajnih zemalja (pogotovu ako nova elita dođe na vlast uz pomoć istih tih uticajnih država i korporacija)? Da li je to njihov osvedočeni lični i intelektualni kredibilitet, prethodno ostvareni rezultati, njihovo veliko znanje i iskustvo?

Da li opozicija može da okupi dovoljan broj ozbiljnih, nekorumpiranih, posvećenih i pametnih ljudi, koji poseduju lični i intelektualni kredibilitet i koji imaju svoje mišljenje koje nije formirano na dogmatizmu neke “partijske linije”, na klanovskom “vjeruju” niti na par površnih (a pogrešnih) teza preuzetih sa nekog bloga ili, u boljem slučaju, iz nekog udžbenika?

Kakav je plan za ponovnu izgradnju smislenog i kvalitetnog obrazovnog i zdravstvenog sistema koji će služiti građanima i društvu u celini?

Kakav je plan za ponovnu izgradnju smislenog pravosudnog sistema?

Kakva će politika biti vođena prema Kini i Rusiji, koja će voditi računa o dugoročnim interesima Srbije, kao i o potrebi taktičkih poteza koji ne bi isprovocirali odmazdu zapadnih centara moći?

Odgovori na ova i mnoga druga pitanja zahtevaju znatno više od praznih fraza i ponavljanja naučenih mantri. Oni koji u ovom preispitivanju vide “čisto teorijska” (ergo nevažna) pitanja, obično afirmišu neko apstraktno “delovanje” nasuprot “teoriji”, kratkoročne (kvazi)dobiti nauštrb dugoročnih rezultata, otkrivajući time sopstveno neprijateljstvo prema kritičkom promišljanju i širenju sopstvenog znanja.

Važno je misliti, i to misliti slobodno, što znači misliti na neinstrumentalistički način, koji unapred definiše okvir i (poželjni) ishod mišljenja, u skladu sa zadatim dogmama i ciljevima bilo vođe, partije, profita ili sopstvenih karijernih interesa. Oni koji su u poziciji moći i privilegija, imaju privilegiju i da ne misle ako neće. Sistem radi za njih, a sa potrebom da nešto (o)smisle i saznaju biće suočeni kada počnu da ostaju bez poluga moći i privilegija, pod pritiskom onih ugnjetavanih. Zato je “prva dužnost revolucionara da bude obrazovan”, kako je govorio Če Gevara.

Ukoliko se ne misli o dubinskim procesima i uzrocima problema, ukoliko se ne zakopa dublje, mnogo dublje nego što se ima prilike čuti ili pročitati u javnom prostoru Srbije, dijagnoza problema će biti ili pogrešna ili površna, a u oba slučaja će terapija biti neadekvatna. Da – neophodno je raskrstiti sa režimom Aleksandra Vučića. Ali to nije dovoljno. Koliko god bio izvor mnogih problema, Vučićev režim je pre svega simptom stanja društva. Problem za Srbiju i njene građane nije samo postojeći režim niti samo klijentelističko-kriminalne strukture koje su interno uspostavljene, već problemi dolaze i spolja, od imperijalnih politika najmoćnijih država i na Istoku i na Zapadu, od pritisaka i interesa velikih korporacija, od enormnog prostora za korupciju i ucenu onih koji se prihvate vlasti, te medijskih manipulacija kojima mogu biti izloženi. Ako se ti problemi ne artikulišu, a njihovo rešavanje ne osmisli, jedan simptom će zameniti drugi, a društvo će ostati da se beznadežno vrti u lošoj beskonačnosti. Tako će i oni koji trenutno žele pozitivne promene, isprva nesvesno i nenamerno, postati deo problema.