Marksistički filozof Georgij Valentinovič Plehanov, koji je bio dvdesetak godina stariji od njega, napisao je knjigu O ulozi ličnosti u istoriji. Plehanov je neko vreme sarađivao sa Lenjinom, kasnije je prešao na drugu stranu, postao menševik.

Lenjin je pred kraj života napisao pismo rukovodstvu Partije i države poznato kao “Lenjinov testament”. U njemu predlaže da se Staljin smeni sa pozicije generalnog sekretara Komunističke partije SSSR. Nisu poslušali njegov savet.

Oslanjajući se na Plehanova, pitam se šta bi se dogodilo, kako bi se razvijao Sovjetski Savez, kako završio Drugi svetski rat, da je na čelu države, koja je sebe zvala “prvom zemljom socijalizma”, stajala neka druga ličnost – Trocki na primer, ili Kamenjev, Buharin, Zinovjev, sve je njih Lenjin pominjao kao svoje moguće naslednike, samo Staljina nikako.

Kada sam početkom marta 1953. pročito vest o Staljinovoj smrti, zapisao sam u svom neuredno vođenom dnevniku da je to “…nova duboka cezura za nas svakako, za SSSR i istočni blok posebno, a ja mislim i za celi međunarodni radnički pokret, pa čak i za celi svet. Josip Visarionovič Džugašvili, koga su retki intimniji drugovi zvali Koba, njegov narod iz milošte hazjajin – domaćin – nosio je partijski pseudonim Staljin – Čelični – ali to ime je postalo pojam nečeg lošeg, sinonim za komunizam, pa sam zbog toga zaključio da je pravoj komunističkoj ideji Staljin za svoga života, pa sve do danas, i mrtav naškodio više nego svi neprijatelji te ideje zajedno. Što s pravom reče Lenjin: sa neprijateljima ćemo lako izaći na kraj, glave će nas stajati mangupi iz sopstvenih redova, a Staljin ne samo da je bio ‘iz sopstvenih redova’, nego sam vrh ‘mangupa’.”

Kao mladi novinar, tada nisam imao pojma šta se događa u državnom i partijskom rukovodstvu Jugoslavije, nije me mnogo ni zanimalo. Za mene je bilo “OK” što je diktator najzad sišao sa scene i gotovo. Kad je Staljin umro, imao sam 24 godine, stigao da objavim tri sveščice poezije, prvi roman, da prevodim Rozu Luksemburg, bavim se novinarskim poslom, pišem za list “Omladina” reportaže, komentare, intervjuišem uglavnom “predstavnike radnog naroda”, putujem po Srbiji, bio sam već, ponovo, i u Nemačkoj, nisam mnogo razmišljao o prelomu u istoriji koji je izazvao Staljinov život, delo, a sada i njegova smrt. Pomislio sam otprilike: “Fino. Jedan problem manje. Šta se to mene tiče?”

Naravno da sam za proteklih sedamdeset godina mnogo toga pročitao, naučio, menjao ili dopunjavao svoje znanje, mišljenje i stavove, ali kao neizlečivi levičar tvrdim da je pogrešno nazivati komunizmom ono što je propovedao i praktikovao Staljin, ja to nazivam staljinizmom. Onaj “bauk” o kome su pisali Marks i Engels pre 176 godina, “bauk komunizma”, koji je u njihovo vreme “kružio Evropom”, nikako ne treba stavljati u isti koš sa staljinizmom.

SMRT KAKVA ODGOVARA KARAKTERU

Koja je uloga u istoriji Musolinija, Staljina i Hitlera? Navodim ih po redosledu kojim su ti diktatori, vođe svojih nacija, došli na vlast.

Nemački književnik Emil Ludvig bio je kao autor veoma popularan dvadesetih godina prošlog veka, pre svega zahvaljujući svojim biografskim knjigama o Napoleonu, Linkolnu, Bizmarku, Staljinu i Geteu koje su prevođene na dvadesetak jezika. Musolini je pristao da ga taj nemačko-jevrejski pisac prati na gotovo svim javnim nastupima od 23. marta do 4. aprila 1932, svaki dan je razgovarao s njim po sat. Predsednik italijanske vlade postao je 1. novembra 1922, imao je, dakle, već desetogodišnje iskustvo kao duče, vođa italijanskog naroda. Tako je nastala knjiga pod naslovom Musolinijevi razgovori sa Emilom Ludvigom. Pri kraju knjige Ludvig kaže Musoliniju:

“Neki dan sam pročitao zapis na jednom zidu Oltre il destino.” (Druga destinacija, smisao je, potraži drugu destinaciju, drugi put, drugačiju sudbinu.)

“Ne prihvatam to za sebe”, reče Musolini. “Niko ne sme dva puta da izazove sudbinu. Uostalom, svako umire smrću koja odgovara njegovom karakteru.”

Benito Musolini i njegova ljubavnica Klara Petači pali su u ruke partizana 28. aprila 1945. kraj jezera Komo, izmasakrirani su, streljani i obešeni za noge. Ja mislim da njegova smrt potpuno odgovara njegovom karakteru.

Znamo i kako je Adolf Hitler bedno proživeo poslednje mesece svog života poluparalisan u bunkeru u Berlinu, davao naređenja nepostojećim korpusima i divizijama. Smogao je snage da se još formalno venča, pa onda ubije svog voljenog psa i ženu, ali nije uspeo sebe da ubije, morao je da zamoli vernog telohranitelja da to učini za njega. I u njegovom slučaju, način na koji je skončao oslikava njegov karakter.

LOV NA LEKARE

Sada je, međutim, reč o Staljinu.

Lekari su utvrdili već početkom 1952. da je njegovo zdravlje posle dva lakša srčana udara narušeno. Savetovali su ga da se malo povuče, da se više odmara. Staljin je na to otpuštao lekare, počeo da ih optužuje za antisovjetsku rabotu, strani mediji su tada pisali o “lovu na lekare”, pre svega jevrejske.

Čini se da ih je ipak delimično poslušao jer je sve više vremena provodio u svojoj dači u Kunčarevu, u podmoskovskom reonu. Bio je depresivan, teško je podnosio samoću. Redovno je pozivao na večeru i na gledanje filmova najbliže saradnike – svog glavnog pomoćnika kao generalnog sekretara Partije Georgija Maljenkova, ministra odbrane Nikolaja Bulganjina, šefa tajnih službi Lavrentija Beriju i Nikitu Hruščova, uprkos tome – ili upravo zbog toga – što su ga smatrali za seljačinu i sprdali se na njegov račun. Te zabave bi potrajale do pet, pola šest ujutro, obično ih je kao domaćin ljubazno otpratio do vrata, pa se povlačio na spavanje. Potom za poslugu i telohranitelje nije bio dostupan, niko nije smeo da mu smeta dok se ne probudi.

PUSTITE GA, PIJAN JE

Ta četvorka je i 27. februara 1953. kao i obično bila kod njega, nisu zapazili ništa čudno u njegovom ponašanju, ispratio ih je oko četiri ujutro. Posluga je sutradan očekivala da će ih gazda, kao inače, oko podne pozvati i narediti šta da mu spreme za doručak. Nije ovog puta to učinio. Čudili su se. Pitali telohranitelje da li da zakucaju na vrata, ali se nisu usuđivali, naređenje je bilo jasno.

Tek u deset uveče se jedan od telohranitelja usudio da uđe u sobu. Zatekao je Staljina kako u pidžami nepomičan leži na tepihu u sopstvenoj mokraći. Disao je hropćući. Momak se nije usudio ni da ga dodirne, nego je telefonom pozvao svog šefa Beriju. Ne znamo da li je Staljin bio svestan u kakvom se položaju nalazi: nepokretan, bespomoćan, nije mogao ni u pomoć da zove.

Zbog toga kakav je bio ne čudi što je protekao gotovo celi dan, a da nije otkriveno da je diktator doživeo moždani udar. Ostavili su ga nepokretnog u smradu i urinu sve dok nisu stigli članovi politbiroa.

Najzad je stigao Berija u pratnji Maljenkova, Bulganjina i Hruščova. Hruščov je kasnije pričao da je Berija prišao Staljinu, nagnuo se nad njim, pa rekao:

“Šta ste se uspaničili? Pa čovek hrče, pijan je…”

Najzad su odlučili da pozovu ministra zdravlja, on je sa sobom poveo lekare.

DRUG STALJIN JE UMRO

Tek 4. marta ujutro u 6 sati Radio Moskva iznenada je prekinuo program, nastala je duboka tišina, a u 6.30 je pročitana izjava Centralnog komiteta KP SSSR da se drug Staljin razboleo i lekarski bilten da je u noći između 1. i 2. marta doživeo infarkt mozga koji je pogodio životno bitne centre, da je izgubio svest; da su desna ruka i noga paralisani, da ne može da govori, konstatovane su smetnje rada srca i disanja. Javnost je, dakle, o svemu obaveštena sa 40 sati zakašnjenja. Sigurno je najuže rukovodstvo za to vreme diskutovalo šta da rade, pa je objavljeno da drug Staljin privremeno neće učestvovati u rukovođenju partijom i državom. Inostranstvo i veći deo sovjetske javnosti to su shvatili kao vest o skoroj smrti.

U 15 sati istog dana Radio Moskva je opet prekinuo program, da bi u 15.18 počeo da emituje ozbiljnu muziku.

U četvrtak 5. marta, opet u rano jutro, u 4.35, objavljen je drugi lekarski bilten u kome je obznanjeno da se zdravstveno stanje druga Staljina pogoršava. U 18.30 novi bilten: akutne smetnje kardiovaskularnog sistema, veoma otežano disanje, stanje zdravlja druga Staljina je veoma ozbiljno.

Uvodnik lista “Pravda” istoga dana obaveštavao je “o velikom jedinstvu Partije i naroda”, a pored Lenjina i Staljina pomenut je samo Maljenkov. To se moglo shvatiti kao siguran znak ko će zauzeti prvo mesto u SSSR.

Emisija Radio Moskve 6. marta počela je bubnjevima, zatim je odsvirana himna, najzad je pročitano dugačko obaveštenje Centralnog komiteta Partije, Vlade i Predsedništva Vrhovng sovjeta (parlamenta) “svim članovima Partije, svim radnim ljudima Sovjetskog Saveza, dragim drugovima i prijateljima” da je Staljin umro 5. marta u 21.50. Naravno, sve to je kićeno bezbrojnim frazama o veličini pokojnika.

KAO JE HRUŠČOV SVE NADMUDRIO

U međuvremenu su nastavljene svađe oko vođenja države o kojima još uvek ne znamo dovoljno. Činilo se da Maljenkov preuzima vodeće mesto, Bulganjin vojsku, Berija unutrašnje službe. A Hruščov? A Molotov, koji je zapravo dugo, dugo, decenijama bio najbliži Staljinov saradnik? Jedna važna ličnost je u prvom trenutku izostala iz diskusija o vođenju države, niko nije pozivao legendarnog maršala Žukova, ljubimca vojske, stvarnog pobednika u Drugom svetskom ratu, druga američkog predsednika Ajzenhauera. Njega se i Staljin pribojavao, premeštao na nevažne položaje pa ga penzionisao, maršal je to vojnički disciplinovano prihvatio.

Lukavi Hruščov se obratio Žukovu. Njih dvojica su se dogovorili o svemu. Znalo se da će armija slušati Žukova, a ona je bila država u državi. Sve je sad išlo veoma brzo. Žukov je uhapsio Beriju i tako obezglavio moćnu, sveprisutnu tajnu službu, koja je takođe bila jedna od vladujićih struktura u zemlji. Hruščov je na sledećem sastanku rukovodstva prosto seo u fotelju vođe, niko to više nije osporavao, izabran je za generalnog sekretara Partije, ubrzo zatim i za predsednika vlade. Berija je streljan, Molotov poslat za ambasadora u Mongoliju.

Sve to je bio tek uvod u “destaljinizaciju”. Ona je stvarno počela tek na XX Kongresu Komunističke partije od 14. do 25. februara 1956, na kome je Hruščov u svom “tajnom govoru” kritikovao Staljinov kult ličnosti, zapravo raskrinkao njegovu strahovladu. “Tajnost” je postojala samo kobajagi, Moskva se pobrinula da ona odmah “procuri”. “Seljačina” Hruščov pokazao se ne samo kao najmudriji političar, nego i kao izvrstan taktičar. Nije se žurio. U poljoprivredu se stvarno razumeo, znao je da žito treba da sazri pre nego što može da počne žetva.

POKAJANJE HRUŠČOVA PRED TITOM

Pre toga je usledio jedan neočekivani, senzacionalni korak. Hruščov je 26. maja 1955. stigao u Beograd na čelu delegacije u kojoj su bili i Bulganjin i Mikojan. Izjavio je: “Iskreno nam je žao zbog onoga što se dogodilo…” Pokajnički se osvrnuo na ponašanje SSSR prema Jugoslaviji, izvinjavao se Jugoslaviji i Titu, za sve krivio Beriju: “Berija i Avakumov su bili agenti imperijalizma koji su se infiltrirali u naše redove i organizovali stravičnu zaveru protiv jugoslovenskih drugova”.

To je, naravno, bilo koješta. Hruščov je bio vidno nervozan, nosio je loše skrojeno tamno odelo, na grudima razno ordenje, u ruci držao izgužvani šešir.

Tito je slušao sa rukama na leđima. Odgovorio je veoma hladno. Imao je beli sako, neko je zabeležio da je “izgledao kao američki milijarder koji prima nekog starog ratnika”.

Na kraju posete ipak je potpisana zajednička “Beogradska deklaracija” kojom su utvrđeni principi poštovanja suvereniteta, nezavisnosti, integriteta i ravnopravnosti između država i vlada. Iako nije izričito pomenuto, to je podrazumevalo ukidanje ideje o vodećoj ulozi Sovjetskog Saveza u svetu komunizma i socijalizma. Sve je to važilo samo za odnose Beograda i Moskve, nikako za komandovanje SSSR ostalim istočnoevropskim zemljama.

KAKO SU U BEOGRADU SAZNALI ZA STALJINOVU SMRT

Sukob između Socijalističke Jugoslavije, skraćeno, između Tita i Staljina, rezolucija Informbiroa, prava anatema, nazivanje Tita “fašističkim psom puštenim sa lanca” u vodećim medijima istočnoevropskih zemalja, posledice svega toga, uključujući pozivanja “zdravih snaga” da obore “Titovu kliku” i kao preterani odgovor osnivanje “Golog otoka” zaslužuje posebnu obradu na osnovu više od stotinu već objavljenih naučnih radova i knjiga na tu temu. Ovde nema mesta za to, osvrnućemo se na jugoslovensku reakciju na Staljinovu smrt, o čemu najviše saznajemo iz knjige Vladimira Dedijera Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina objavljene 1978. godine.

U sredu 4. marta u pet ujutro zazvonio je telefon Vladimira Dedijera; javio se britanski list “Dejli ekspres”: “Staljin je teško bolestan, verovatno je umro, šta imate da izjavite za nas?”

Dedijer je, navodno, odgovorio: “Vest je interesantna, ali sad mi se spava. Hvala na dobroj vesti. No comment.”

Posle se javio Milovanu Đilasu. On nije imao pojma, ali rekao je da će se odmah povezati sa Kardeljem i Titom. Tanjug je u međuvremenu javio vest. UDBA i jugoslovenska ambasada u Moskvi su zatajili, nisu imali pojma niočemu. Dedijer je od Đilasa tražio muštuluk što mu je prvi javio za Staljina, a dobio je zlatan sat koji je svojevremeno Tito darovo Đilasu sa ugraviranim rečima: “Vladu za radosnu vest Đido”. Đilas je Dedijera, Veljka Vlahovića i Veljka Mićunovića pozvao na ručak i rekao: “Ovo je daća za Staljina”.

Dedijer tvrdi da se kod nas slavila Staljinova smrt: “Svuda po Beogradu sijaju lica. Jeste neukusno radovati se bolesti velikog i krvnog protivnika, ali mu narod ne zaboravlja kako nas je uvredio…”

Kao što rekoh, ja ništa slično nisam primetio, meni se činilo da je “narod” ravnodušan, baš ga briga za Staljina. Nije nelogično da različito opisujemo isto, za Đilasove i Dedijerove krugove “narod” je bio nešto drugo, a ne jednostavni sugrađani koje sam ja poznavao.

ŠTA BI BILO KAD BI BILO

Po mom mišljenju, pojedine vanserijske ličnosti, pozitivne ili negativne, kako sa čijeg gledišta, bitno utiču na tok istorije. Ne slažem se sa Plehanovim. Uticaj društvenog stanja na velike figure postoji, marksizam insistira na tome. Uvek se može diskutovati, ali dela koja su nastala voljom pojedinaca nisu na isti način diskutabilna, ona su nesumnjiva stvarnost.

Uzaludna je igra zamisliti šta bi bilo da je na mestu Tita, Staljina, Hruščova stajao neko drugi, to može biti tema samo za fikciju.

A šta bi se desilo da je oktobra 1962. u toku kubanske krize neko drugi, a ne Kenedi, neko drugi, a ne opet Hruščov, odlučivao o tome šta će raditi sile kojima su komandovali? Da li bi to dovelo do atomskog rata, do smaka sveta? A danas, pred svetskom pretnjom koju predstavlja rat u Ukrajini, da je neko drugi, a ne enkavedeovac Vladimir Vladimirovič Putin, neko drugi, a ne komičar u ulozi Šekspirovih heroja Volodmir Zelenski, neko drugi, a ne bolesni, senilni Džo Bajden za komandnim pultovima svojih zemalja?

Farsa je zamišljati ko bi iz trenutnog srpskog rukovodstva mogao da sedi u fotelji Aleksandra Vučića, ali zar spolja gledano naša zemlja nije farsa?