Indijana Džons se, posle duge, jedno i po decenijske pauze, vratio na velika platna. Imajući u vidu da se neosporno radi o voljenom serijalu koji je obeležio mnoge mladosti i detinjstva, ulog je bio veliki. Hoće li novi film moći da parira izvornoj trilogiji? Kako će nova priča fercerati sada kad nema kreativnog upliva Stivena Spilberga i Džordža Lukasa? Da li će Harison Ford, u vreme snimanja u poznim sedamdesetim, biti u stanju da na svojim vremešnim plećima iznese još jednu opasnu i vratolomnu avanturu?

Nakon nezadovoljavajućeg četvrtog dela koji su proželi i potopili zamori svih vrsta, delovalo je da su izgledi za “povratak u formu” prilično mali. Ipak, reditelj i koscenarista Džejms Mengold, reditelj izvanrednog Logana (2017) i veoma dobrog trkačkog biopika Le Man ‘66: Slavna 24 sata (2019), uspeo je da nam podari pristojnu i – u preovlađujućoj meri – zadovoljavajuću “labudovu pesmu” avanturiste koga smo voleli, koga volimo i koga ćemo uvek voleti.

Da se podsetimo. Film Indijana Džons i otimači izgubljenog kovčega, (izvorni naslov: Indiana Jones and the Raiders of the Lost Ark), na jugoslovenskom tržištu distribuiran kao Otimači izgubljenog kovčega, napravio je veliku senzaciju davne 1981. i pokrenuo serijal koji je živ i voljen do današnjeg dana. Lukas i Spilberg, uz ključnu pomoć vrsnog scenariste Lorensa Kasdana, pogodili su tada pravu razmeru avanture, spektakla, horora i romanse oduševivši publiku širom sveta. Doktor Henri “Indijana” Džons, u tumačenju Harisona Forda, postao je fenomen i favorit mnogih.

Nakon velikog uspeha prvenca, tokom 80-ih snimljena su i dva nastavka koji su zaokružili trilogiju. Indijana Džouns i ukleti hram (Indiana Jones and the Temple of Doom, 1984) je zapravo prednastavak, jer je radnja ove avanture smeštena u 1935. godinu (prvi se dešavao 1936), dok je Indijana Džons i poslednji krstaški pohod (Indiana Jones and the Last Crusade, 1989) produbio lik glavnog junaka osvrnuvši se na njegovu mladost i odnos sa ocem (u tumačenju besmrtnog Šona Konerija) i stavio tačku (zapravo: tačku sa zapetom) na Džonsovu priču, i to 1938. godine – u sam osvit Drugog svetskog rata.

Usledila je TV-serija Hronike mladog Indijane Džonsa (1992–1996), koja je danas uglavnom zaboravljena, te brojne video-igre, ali novog bioskopskog filma nije bilo gotovo dve decenije. Naravno, Holivud je čuven po “podgrevanju” voljenih serijala i unovčavanju nostalgije, tako da se 2008. godine dogodilo možda i neminovno – Spilberg je režirao svoj četvrti film, ubedljivo najslabiji deo u serijalu. Iako je Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje (Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull) postao bioskopski hit, konsenzus je bio da Indi nije trebalo da se vraća iz “penzije”.

Petnaest godina nakon četvrtog dela stigao je i peti – navodno – definitivno poslednji deo serijala. Ono što prvo “upada u oči” jeste da film nije režirao Spilberg, te da Lukas i Spilberg u kreativnom smislu više nemaju ništa sa serijalom (obojica imaju “samo” titulu “izvršnog producenta”). Imajući u vidu da je Dizni kupio Lukas film, ovo je ujedno i prvi Indijana Džons koji ne distribuira Paramaunt. Imajući sve navedeno u vidu, nije slutilo na dobro – izgledalo je kako nas očekuje još jedan holivudski pokušaj unovčavanja stare slave, što svakako delimično i jeste slučaj, ali, u celini gledano, ispostavilo se da je Indijana Džons i artefakt sudbine (Indiana Jones and the Dial of Destiny, 2023) ono što je “Kristalna lobanja” obećavala da će biti – odgovarajuće zaokruženje i zadovoljavajuća konačnica voljenog serijala.

Nemojte očekivati čudo. Artefakt sudbine nije na nivou izvorne trilogije. Prošlo je toliko godina i Ford sada ima okruglo 80 – vitlanje bičem i veranje po gudurama više nije za njega. Ipak, lepo ga je ponovo videti u dobroj glumačkoj formi. Proteklih godina i decenija Ford sve ređe snima, a i kad radi, uglavnom je mrzovoljan, nezaintersovan i nedovoljno iskoriščen (kao što je bio slučaj sa još dva okasnela nastavka – filmovima Star Wars: Buđenje sile i Blejd raner 2049). U Artefaktu sudbine se od početka do kraja vidi koliko mu Indi znači i da je spreman da pruži svoj maksimum. Ima tu još one stare čarolije, očekivano okrnjene neumitnom protokom vremena, što Forda nije sprečilo da se i u ovom filmu – kao nekada – pojavi nag do pasa. Tu su i drugi dobro poznati likovi: Džon Ris Dejvis kao verni Salah i Karen Alen kao Merion Rejvenvud, ali i brojna pojačanja…

Britanska komičarka Fibi Voler-Bridž glumi Helenu Šo, Indijevu vragolastu kumicu, koja je – tako se čini – došla na mesto koje je trebalo da zauzme Indijev nasledink Mat Vilijams (scenaristi i producenti su se pobrinuli da problematični glumac Šaja Labaf – koji je u Kristalnoj lobanji tumačio Indijevog i Merioninog sina, bude odstranjen iz serijala – koliko su to elegantno uspeli da izvedu podložno je diskusiji). Glavne negativce glume Mads Mikelsen i Bojd Holbruk – dva odlična i pojavna glumca – ovde donekle sputana nedovoljno nadahnuto napisanim ulogama. Tu su i drugi: Tobi Džons, Antonio Banderas, Tomas Krečman, Šonet Rene Vilson… Ipak… Zna se. Ford je glavna zvezda, baš kao što i treba da bude.

Svi filmovi iz serijala su trajali oko dva sata. Artefakt sudbine traje oko pola sata duže – a taj “višak” otpada na dug prolog smešten u 1944. godinu, u samu završnicu Drugog svetskog rata. Harison Ford je za tu priliku podmlađen četvrt veka uz pomoć kompjuterskih efekata i to podmlađivanje je izvedeno zaista besprekorno – toliko je uverljivo da holivudski majstori za specijalne efekte zaslužuju duboki naklon. Rađeno je slično i ranije, ali nikada ovako dosledno i na toliko dugo. Prolog je krcat akcijom, a od koristi je da bi se uveli likovi koji će biti važni u daljem toku priče – pre svih nacista Jirgen Foler (Mikelsen), ali i Bazil Šo, Indijev pajtaš i saradnik čija će ćerka postati jedan od glavnih likova, i koji je svojevrsna zamena za lik koji je tumačio Denholm Eliot (1922–1992).

Radnja filma se zatim premešta na sam kraj šezdesetih, u 1969. godinu. Doktor Džons je pred penzijom, živi u neurednom njujorškom stanu, otuđen od svoje voljene supruge nakon porodične tragedije. Tada mu na vrata zakuca njegova kumica Helena Šo koju nije video godinama, avanturistkinja koja želi da se dokopa drevnog brojčanika što bi mogao da promeni tok istorije. Za “artefaktom sudbine” traga i Jirgen Foler, naučnik iz NASA-e i bivši nacista, što – očekivano – dovodi do brojnih komplikacija… Nakon zaista spektakularne potere njujorškim ulicama, junaci odlaze u Maroko, u Grčku, pa konačno u Italiju – u kojoj je smeštena velika završnica.

Da, scenario jeste rađen po formuli, koriste se “trikovi” iz svih prethodnih filmova i variraju ranije postavke, s tim što to u ovom konkretnom slučaju ne smeta, čak je i donekle prigodno. Artefakt sudbine je neka vrsta “najbolje od” kompilacije svega onoga što smo voleli u prethodnim delovima, ali obojena neizmeničnim snažnim i lepo tempiranim uplivima nostalgije. Istovremeno, priča ide dalje, ima tu dosta duha “novog vremena”, što postavci daje određenu svežinu. Kalkulisalo se, ali sa ljubavlju i merom.

Ništa više ne može da prizove natrag “slatku pticu mladosti”, ali Indijana Džons i artefakt sudbine uspeva da “odsvira odgovarajuće note”, a uz to da donese i par dobrodošlijh iznenađenja. U skupini poznih nastavaka voljenih serijala, ovo je svakako jedan od boljih – donosi nam zadovoljavajući epilog i omogućava odgovarajući rastanak od voljenog junaka. Indijana Džons je zaslužio rastanak “na nivou”, a Mengold i ekipa su mu upravo to i omogućili: dostojanstvo u starosti. Priča je sada ispričana do kraja, tačka je konačna, pa u ovom novouspostavljenom nizu sada čak i Kraljevstvo kristalne lobanje ima malo više smisla. Najpoznatiji filmski avanturista će iz mraka bioskopskih sala preći tamo gde mu je i mesto – u istoriju. A to je ono čemu je tokom čitavog svog celuloidnog života i težio. ¶