Osećaj je kao da vam neko prisloni vrelu peglu na kožu! Tako izgleda susret sa meduzama u vodama Jonskog mora na plaži ispred hotela “Lido Mediterranee” u Taormini.

U Taorminu, mitski gradić na Siciliji, koji je poslednje dve godine svetski popularan zato što je u njemu snimana druga sezona kultne serije Beli lotos, došli smo posle sedam godina, i u njemu zatekli Taormina Film Fest i nekoliko stotina glumaca, filmadžija i novinara iz celog sveta.

Nakon “vatrenog krštenja” sa meduzama, odlučio sam se da narednih dana moj obred 45-minutnog plivanja u moru nakon svakog obroka izvodim u majici. Dok sam mazao opekotinu kremom koju su mi spremno dodali konobari bara na plaži, zamišljao sam Karavađovu Meduzu iz Galerije Ufici u Firenci. Ali za razliku od Perseja, ja nisam imao nikakvo oružje protiv ovih napasti iz morskih voda.

Hotel “Lido Mediterranee” sagrađen je 1968. i čini se da od tada na njemu ništa nije promenjeno. Fascinantno je kako su Italijani (opravdano) samozaljubljeni u lepotu svoje obale i tradiciju ovdašnjeg turizma i ne smatraju da bilo šta treba da ušminkavaju ili doteruju tehnološkim inovacijama. Uz nekoliko časnih izuzetaka, i osoblje u hotelima i restoranima ponaša se kao da treba da vam je čast što vas baš oni služe. Za razliku od Hrvatske i Crne Gore, u kojima godinama unazad rade prilično ljubazni i uhodani konobari iz Srbije – ovde je uposlen lokalni staf kome mentalitet (slično Crnogorcima i Dalmatincima) očigledno nameće neke druge društvene standarde. U jednom restoranu morao sam toliko da podignem glas da je puna bašta preneraženih američkih turista iščekivala šta će sledeće da se dogodi.

Ako želite potpuni White Lotus ugođaj i možete sebi da ga priuštite, idite u “San Domenico Palace Hotel” u kojem je sniman najveći deo scena druge sezone serije – to će vas koštati 21.718 evra za 7 dana od 21. do 28. jula, na primer. Minimalni broj noćenja koji možete da rezervišete je – šest. Poređenja radi, četvorokrevetna soba u našem hotelu je bila 1.000 evra za četiri noćenja sa doručkom.

Smešten na steni u nekadašnjem dominikanskom samostanu, “San Domenico Palace Hotel” otvoren je 1896. Odmah je postao enormno popularan jer je veliki broj evropskih umetnika, aristokrata i bogataša u to vreme upražnjavao “Grand Tour” – veliku turu mediteranskim metropolama sa bogatom istorijom i prirodnim lepotama. Ulicama Taormine i hodnicima hotela tih godina muvali su se Oskar Vajld, Gi de Mopasan, H. L. Lorens, Gabriele d’Anuncio, Rihard Vagner, Edvard VII, baron Rotšild, Vilijam II…

Tokom Drugog svetskog rata u hotelu je bila smeštena komanda nemačke vojske, a nakon bombardovanja 1943. bio je zatvoren sve do 1946. kada ponovo počinje da privlači svetski džet-set: Gretu Garbo, Marlenu Ditrih, Ingrid Bergman, Odri Hepbern, Elizabet Tajlor, Ribarda Bartona, Helmuta Bergera, Lukina Viskontija, Marčela Mastrojanija, Sofiju Loren, Henrija Milera, Mariju Kalas, Igora Stravinskog i ostale. Samit G17 je 2017. održan u ovom hotelu.

Svuda u Taormini, kao i širom Sicilije, videćete saksije za cveće u obliku ljudske glave za koje se vezuje posebna legenda, a serija Beli lotos proslavila je globalno tu priču.

Legenda kaže da je u vreme mavarske vlasti nad ostrvom (827–902) u delu Palerma koji se zove Kalsa živela prelepa devojka. Jednog dana tu je prošao mavarski mornar i rodila se ljubav. Kada je lepa Sicilijanka shvatila da se njen mavarski ljubavnik uskoro vraća u rodni kraj gde ga čekaju žena i deca, zaposeo je “zelenooki monstrum”. Luda od ljubomore, ubila je svog ljubavnika dok je spavao, odsekla mu glavu i u nju zasadila bosiljak. Prema predanju, zalivala ga je suzama i on je brzo porastao do impresivnih dimenzija što je izazvalo ljubomoru devojaka iz komšiluka, koje su odmah naručile keramičke vaze sa istim motivom – mavarske glave. Tako je pre jednog milenijuma započela tradicija koja postoji i danas.

Prema drugoj legendi, mavarska glava predstavlja nemoguću ljubav između hrišćanke plemenite krvi i muslimana, zbog čega su devojčini roditelji oboje kaznili odsecanjem glave, pa se na nekim balkonima vide i motivi saksija u obliku ženske glave.

Prvi susret sa restoranima u Taormini otkriva još jednu istinu, sličnu onoj u koju smo se uverili ovog proleća u Malagi: cene hrane i vina su identične sa onima pre sedam godina. Inflacija koja je u Evropi, prema poslednjim statistikama, pogodila najviše Tursku, Mađarsku i Srbiju, tri zemlje koje imaju “najviše problema” sa EU, očigledno je zaobišla najprometnije turističke destinacije Mediterana. To u prevodu znači da se cene pića u restoranima u centru Taormine kreću od 7 do 12 evra, a boca pristojnog crvenog vina se može dobiti od 22 do 30 evra.

Poslednje večeri u gradu, želeli smo da vidimo slavni Taormina Film Festival. Ako budete u gradu sledeće godine u vreme festivala, važno je da znate da se ulaznice kupuju dan-za-dan i da nema preterane gužve. Dakle, kupite najjeftiniju nenumerisanu ulaznicu za sedenje na stepeništima Teatro Antico za 10 evra i verovatno će vas u jedno momentu zamoliti da se pomerite na dole kako bi popunili mesta koja se prodaju za 20 i 30 evra.

Kupili smo, dakle, ulaznice za 10 evra i ušli u spektakularni Teatro Antiko, pozorište na otvorenom iz vremena grčke vladavine Taorminom (734– 212 pne). Te večeri bila je svetska premijera italijanskog filma Najgori dani (Peggiori Giorni). Film koji su režirali Masimilijano Bruno i Edoardo Leo ima četiri odvojene priče koje se dešavaju na Božić, za Prvi maj, u toku Feragoste (15. avgusta) i za Halloween i oslikavaju komplikovane lične, porodične i prijateljske odnose među ljudima tokom tih dana koji bi trebalo da budu posebni, a često su “najgori”.

Projekcija filma je kasnila sat i 15 minuta. Prvo se čekalo da se publika skupi, onda su nas sa jeftinijim ulaznicama prebacili u donji deo koji je bio poluprazan, pa su se na sceni poređali reditelji i glumci iz filma i pričali o svojim impresijama sa snimanja. Onda je unuk Đine Lolobriđide primio plaketu u čast svoje bake koja je preminula u januaru ove godine. Tako smo saznali i da je Đina, za razliku od većine glumica iz tog vremena, imala samo jedan brak i to sa Slovencem, lekarom Mirkom Škofićem, a posle razvoda imala je vezu sa Špancem Havijerom Rigau i Rafolsem, ali se nikad više nije udavala. Bila je ikona “zlatnog doba” italijanskog filma, pedesetih i ranih šezdesetih 20. veka.

Serija Beli lotos koja je protekle dve godine Taorminu učinila globalnom mekom za hodočasnike novih “Velikih tura”, kao i film Najgori dani, govori o sličnom fenomenu – da ljudi dolaze u najluksuznije hotele na najlepšim destinacijama ali, kako sa sobom osim kupaćih kostima nose i svoje demone, ta letovanja se često pretvaraju u noćne more. ¶