Intervju – Pavle Cicvarić, student Fakulteta političkih nauka
Napad na jednog je napad na sve
“Mora postojati ovakva podrška, bez nje ne može jer se sada već nalazimo u veoma ozbiljnoj situaciji. Svi studenti koji su javno izašli mogu bilo kada postati meta mnogima. Ta međusobna podrška je ključna za sve ovo jer se ovde ne radi samo o meni, ovo može da se desi mnogima, i već jeste”
Pavle Cicvarić, student druge godine Fakulteta političkih nauka, postao je nova meta Srpske napredne stranke. Šta im je skrivio jedan dvadesetjednogodišnji momak? Ništa osim izlazaka na binu tokom sedmog protesta “Srbija protiv nasilja” kada je u ime svojih kolega poručio da “studente i profesore targetiraju konstantno u trenucima kada izražavaju svoje nezadovoljstvo ovim sistemom i da to mora da stane”.
Nedugo nakon njegovog govora, na Instagramu mu je brojne uvrede uputila Jelena Karleuša, a na Tviteru državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave Đorđe Dabić optužio je Cicvarića da je “večiti student” i da je njegov otac strani plaćenik. Targetiranje tu nije stalo, već je eskaliralo u Narodnoj skupštini kada je ministar Aleksandar Martinović odlučio da se osvrne na “slučaj Dabić”. Tada je narodnim poslanicima pokazao fotografiju Pavlovog oca Radovana, naveo koliko on godišnje navodno zarađuje od američke ambasade i poručio Pavlu da on više nije student već “politički aktivista”. Nakon svega, Pavle ne odustaje i kaže da mu podrška njegovih kolega daje snagu da nastavi dalje.
VREME: Kada si izašao na binu kao jedan od govornika na sedmom protestu “Srbija protiv nasilja” ispred kolega iz grupe “Studenti protiv nasilja”, da li si očekivao da će tvoj govor zaboleti nekoga sa vlasti? Kako si doživeo javnu prozivku Jelene Karleuše?
PAVLE CICVARIĆ: Mi smo mislili da treba da se čuje glas mladih. Nije mi ovo došlo kao kamen s neba pa da ne znam šta me je pogodilo. Očekivao sam napade, ali kada se u praksi iskusi kakav je osećaj, skroz je drugačiji od onoga što sam zamišljao. Jesam se pripremao, ali koliko se uopšte čovek može pripremiti za ovako nešto? Reč je bila o razgovorima sa ljudima o tome šta u teoriji može da me sačeka i šta može da se dogodi. U svakom slučaju, u pitanju je jedan od mehanizama na koje ova vlast pokušava da zastraši mlade ljude da se bave politikom. Ko god izađe na binu ili, na primer, dobije prostor da kaže nešto sa čime se vlast ne slaže, pokreće se mašinerija da se taj diskredituje.
A što se tiče Jelene Karleuše, kada mi je stigla notifikacija tog storija, samo sam pomislio: “Kako je ne mrzi da piše sve ovo o meni i zašto sam joj ja toliko bitan?” Verujem da je dobila i više kritika na svoj račun sa različitih strana nego od mene. Iako je tada krenuo domino efekat, ne kajem se. Jedna taktika režima bi bila baš to – hajde probaj da kažeš nešto protiv nas, pa vidi šta ti se desi. Ako se tada pokajemo i uplašimo, džaba nam sve što smo radili. Razumem da postoji strah kod nekih ljudi, ali taj strah treba da se suzbije i da hrabrost ispliva na površinu.
Ubrzo nakon Karleuše, Đorđe Dabić napisao je na svom Tviter nalogu da si “večiti student”, a da je tvoj otac “čovek kome iz američke ambasade sipaju milione svake godine na račun NVO preduzeća”. Kakav je tvoj stav o ovakvoj političkoj igri zadiranja u privatnost i da li se tvoj otac već susretao sa sličnim optužbama?
Zadiranje u privatnost kao politička igra ne bi trebalo da postoji, ali se danas pravi takav narativ da svako ko se bavi politikom biva političar. Po meni, svi treba da se bavimo politikom jer je pitanje politike i koliko će nam hleb koštati, i koliko nam košta ručak u menzi ili bilo šta drugo što na kraju biva produkt politike. Političari su nešto drugo i ne sviđa mi se to poistovećivanje. U suštini svi se bavimo politikom, i da li onda svakome od nas treba da neko zadire u privatnost? To su jako niski udarci i može da se smatra i diskriminacijom ljudi koji pokušavaju da se bave politikom, a nisu političari. Što se tiče mog oca, susretao se sa ovim još devedesetih godina. Ne bih da se toliko fokusiram da branim njega jer je on stariji od mene, iskusniji, prošao je sve ovo i mislim da su i moj otac i moja majka spremni i sposobni da se sami brane.
Ministar Aleksandar Martinović osvrnuo se na Dabićevu izjavu i pričao o tebi i tvojoj porodici tokom zasedanja skupštine u četvrtak. Kakva je bila tvoja reakcija, a kakva tvoje porodice? Da li ste se osetili kao da vam je ugrožena bezbednost?
Ne znam kojim bih rečima opisao reakciju, prosto je bilo jako loše. Ovo je katastrofalno što se desilo i oslikava društvo u kome živimo. Vidimo da se u Skupštini takve stvari dešavaju iako bih nekom logikom tako nešto pre očekivao na ulici. Poražavajuće je, ali eto, takva nam je slika Skupštine i to će se samo dalje preslikati na državu. Najjednostavnije rečeno, nije mi bilo prijatno. Ovo je bio šok za sve nas, ali mogu da kažem da polako i dalje varimo. Uveren sam da će moji to bolje podneti jer, kao što sam već rekao, imaju iskustva, pa ćemo izgurati nekako. Martinović mi je poručio da ako želim da se upustim u politiku, moram da budem spreman da primam političke udarce. Ja na to imam pitanje: šta sve spada u te političke odgovore i udarce? Ako imamo društvo gde se neguje kultura dijaloga, to bi moglo da bude sasvim legitimno, ali oni ne misle na te legitimne metode. Oni misle na omalovažavanje i na linč ljudi koji misle drugačije od njih.
Martinović je tokom izlaganja o slučaju Dabić posebno naznačio da se ne radi o “jadnom siromašnom ubogom studentu”. Šta misliš da vlast poručuje time što komentariše da li je student koji se javno bori za interese građana bogat ili siromašan?
Ova vlast konstantno promoviše populistički način manipulacije ljudima. Kada pomenemo milione, države sa kojima se sarađuje ili nevladine organizacije, to automatski pravi neki defanzivan mehanizam kod ljudi koji to slušaju. Tada ljudi to povezuju sa nekim negativnim stvarima. Ne razumem takav pristup jer i sama Vlada sarađuje sa toliko organizacija i unutar države i sa drugim državama. Nekako je kontradiktorno sve ovo što pričaju i za šta optužuju. Da li sam ja siromašan ili ne, svodi se na ono “tebi je lepo, šta se ti žališ”. To je jedna velika neistina jer naravno da nam nije lepo.
Da li misliš da postoje dupli standardi kada su u pitanju deca onih koji su protiv vlasti i deca onih koji su za vlast ili čak u samoj vlasti?
Postoje dupli standardi kada se radi o deci koja su protiv ove vlasti, tako sam ja “večiti student” sa 21 godinom, a kada se radi o deci ljudi koji su na vlasti, oni čak sa 25 godina mogu da ostanu deca. Nikada neće trpeti posledice i imaće imunitet.
Kako je došlo do formiranja posebne grupe “Studenti protiv nasilja” na protestima i zašto misliš da je važno da baš studenti izraze svoje mišljenje?
U ovom društvu ćemo u jednom trenutku mi studenti postati pokretačka snaga. Zapravo, već sada to jesmo, ali definitivno omladina treba da se aktivira još više. Možemo iz istorije da učimo da kada god su se studenti uključili u određene proteste, tada je došlo do određenih društvenih promena. Na trećem protestu “Srbija protiv nasilja” prvi smo put izašli kao grupa. Pre toga smo izlazili individualno svako za sebe. Uglavnom kada smo izašli kao grupa to je bilo simbolično, pravili smo transparente, ali su nama prišli pojedini mediji i prvi put se digla prašina. Tada nas je bilo oko pedeset, šezdeset, većina nas sa FPN-a. To je počelo tako što smo imali jednu grupu gde smo išli na proteste, ali tada je to bilo drugarski, a ne kao organizacija, da ne bismo tada pisali pojedinačno jedni drugima poruke “e ajmo ovde, ajmo tamo”. Koleginica Ema Milenković je onda napisala da bismo mogli svi da se okupimo, što je svima zazvučalo super. To je bilo veče pre trećeg protesta, potrudili smo se malo oko toga i onda smo izašli, a ostalo je istorija.
Mi smo za sada neformalna grupa studenata, nismo zabeleženi nigde, ali funkcionišemo. Sakupljamo se, na svaki protest idemo, a išli smo i pravili akcije i van protesta. Do sada su akcije, na primer, bile blokada puta i protest ispred ministarstva. Što se tiče lidera, vođe ili kako već, ja ne volim da se priča o tome jer se konstantno stiče utisak kao da nam treba jedna osoba oko koje će da se pravi kult ličnosti, što nije poenta. Sada kada se ovo malo proširilo, stalno dobijamo ta pitanja. Ne treba jedan da bude vođa, već treba u glavnoj ekipi da bude deset do petnaest ljudi koji su sposobni i koji veruju jedni drugima i da se međusobno podržavaju. Produktivnije će biti ako u glavnoj ekipi imamo više ljudi jer je neko za nešto dobar, a neko za nešto drugo malo bolji i onda da se guramo međusobno. Treba definitivno da se malo udaljimo od tog narativa “jedan vođa”.
Šta za tebe znači podrška koju dobijaš od kolega studenata tokom svih dosadašnjih napada?
Pokazali su ono što sve vreme pišu na jednoj od naših parola, a to je “Ako napadnete jednog od nas, napali ste sve nas”. Ako postoje neke nedoumice da li da uradimo ovo ili ono, one automatski nestaju ako se držimo jedni drugih. Tada ja znam da će moje kolege stati za mene da me podrže i da moje kolege znaju da ću ih ja uvek podržati ako ih neko napadne. Ovo uopšte nije neko ideološko pitanje, verujem da se sa mnogim kolegama ne slažem u ideološkom pogledu, ali imamo zajednički cilj i dužnost je da se kolege međusobno pomažu. Mora postojati ovakva podrška, bez nje ne može jer se sada već nalazimo u veoma ozbiljnoj situaciji. Svi studenti koji su javno izašli mogu bilo kada postati meta mnogima. Ta međusobna podrška je ključna za sve ovo jer se ovde ne radi samo o meni, ovo može da se desi mnogima, i već jeste. Bitno je da spolja postoje neka pomoć i reči podrške koje će da izguraju tu situaciju nabolje. Makar da se ta osoba bolje oseća. Mi imamo cilj, imamo razlog zašto smo izašli i ne odustajemo od toga.
Da li u bliskoj budućnosti vidiš sebe kao političku figuru ili bi želeo da zadržiš status aktiviste koji se bori za interese građana?
Mislim da je još prerano govoriti jer za sada nemam ambicije da budem “klasičan” političar. Za sada mi baš prija uloga aktiviste, dok još imam ovu mladost i sposobnost držaću se aktivizma. Onda ćemo videti gde me put odvede. ¶
Nedugo nakon njegovog govora, na Instagramu mu je brojne uvrede uputila Jelena Karleuša, a na Tviteru državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave Đorđe Dabić optužio je Cicvarića da je “večiti student” i da je njegov otac strani plaćenik. Targetiranje tu nije stalo, već je eskaliralo u Narodnoj skupštini kada je ministar Aleksandar Martinović odlučio da se osvrne na “slučaj Dabić”. Tada je narodnim poslanicima pokazao fotografiju Pavlovog oca Radovana, naveo koliko on godišnje navodno zarađuje od američke ambasade i poručio Pavlu da on više nije student već “politički aktivista”. Nakon svega, Pavle ne odustaje i kaže da mu podrška njegovih kolega daje snagu da nastavi dalje.
VREME: Kada si izašao na binu kao jedan od govornika na sedmom protestu “Srbija protiv nasilja” ispred kolega iz grupe “Studenti protiv nasilja”, da li si očekivao da će tvoj govor zaboleti nekoga sa vlasti? Kako si doživeo javnu prozivku Jelene Karleuše?
PAVLE CICVARIĆ: Mi smo mislili da treba da se čuje glas mladih. Nije mi ovo došlo kao kamen s neba pa da ne znam šta me je pogodilo. Očekivao sam napade, ali kada se u praksi iskusi kakav je osećaj, skroz je drugačiji od onoga što sam zamišljao. Jesam se pripremao, ali koliko se uopšte čovek može pripremiti za ovako nešto? Reč je bila o razgovorima sa ljudima o tome šta u teoriji može da me sačeka i šta može da se dogodi. U svakom slučaju, u pitanju je jedan od mehanizama na koje ova vlast pokušava da zastraši mlade ljude da se bave politikom. Ko god izađe na binu ili, na primer, dobije prostor da kaže nešto sa čime se vlast ne slaže, pokreće se mašinerija da se taj diskredituje.
A što se tiče Jelene Karleuše, kada mi je stigla notifikacija tog storija, samo sam pomislio: “Kako je ne mrzi da piše sve ovo o meni i zašto sam joj ja toliko bitan?” Verujem da je dobila i više kritika na svoj račun sa različitih strana nego od mene. Iako je tada krenuo domino efekat, ne kajem se. Jedna taktika režima bi bila baš to – hajde probaj da kažeš nešto protiv nas, pa vidi šta ti se desi. Ako se tada pokajemo i uplašimo, džaba nam sve što smo radili. Razumem da postoji strah kod nekih ljudi, ali taj strah treba da se suzbije i da hrabrost ispliva na površinu.
Ubrzo nakon Karleuše, Đorđe Dabić napisao je na svom Tviter nalogu da si “večiti student”, a da je tvoj otac “čovek kome iz američke ambasade sipaju milione svake godine na račun NVO preduzeća”. Kakav je tvoj stav o ovakvoj političkoj igri zadiranja u privatnost i da li se tvoj otac već susretao sa sličnim optužbama?
Zadiranje u privatnost kao politička igra ne bi trebalo da postoji, ali se danas pravi takav narativ da svako ko se bavi politikom biva političar. Po meni, svi treba da se bavimo politikom jer je pitanje politike i koliko će nam hleb koštati, i koliko nam košta ručak u menzi ili bilo šta drugo što na kraju biva produkt politike. Političari su nešto drugo i ne sviđa mi se to poistovećivanje. U suštini svi se bavimo politikom, i da li onda svakome od nas treba da neko zadire u privatnost? To su jako niski udarci i može da se smatra i diskriminacijom ljudi koji pokušavaju da se bave politikom, a nisu političari. Što se tiče mog oca, susretao se sa ovim još devedesetih godina. Ne bih da se toliko fokusiram da branim njega jer je on stariji od mene, iskusniji, prošao je sve ovo i mislim da su i moj otac i moja majka spremni i sposobni da se sami brane.
Ministar Aleksandar Martinović osvrnuo se na Dabićevu izjavu i pričao o tebi i tvojoj porodici tokom zasedanja skupštine u četvrtak. Kakva je bila tvoja reakcija, a kakva tvoje porodice? Da li ste se osetili kao da vam je ugrožena bezbednost?
Ne znam kojim bih rečima opisao reakciju, prosto je bilo jako loše. Ovo je katastrofalno što se desilo i oslikava društvo u kome živimo. Vidimo da se u Skupštini takve stvari dešavaju iako bih nekom logikom tako nešto pre očekivao na ulici. Poražavajuće je, ali eto, takva nam je slika Skupštine i to će se samo dalje preslikati na državu. Najjednostavnije rečeno, nije mi bilo prijatno. Ovo je bio šok za sve nas, ali mogu da kažem da polako i dalje varimo. Uveren sam da će moji to bolje podneti jer, kao što sam već rekao, imaju iskustva, pa ćemo izgurati nekako. Martinović mi je poručio da ako želim da se upustim u politiku, moram da budem spreman da primam političke udarce. Ja na to imam pitanje: šta sve spada u te političke odgovore i udarce? Ako imamo društvo gde se neguje kultura dijaloga, to bi moglo da bude sasvim legitimno, ali oni ne misle na te legitimne metode. Oni misle na omalovažavanje i na linč ljudi koji misle drugačije od njih.
Martinović je tokom izlaganja o slučaju Dabić posebno naznačio da se ne radi o “jadnom siromašnom ubogom studentu”. Šta misliš da vlast poručuje time što komentariše da li je student koji se javno bori za interese građana bogat ili siromašan?
Ova vlast konstantno promoviše populistički način manipulacije ljudima. Kada pomenemo milione, države sa kojima se sarađuje ili nevladine organizacije, to automatski pravi neki defanzivan mehanizam kod ljudi koji to slušaju. Tada ljudi to povezuju sa nekim negativnim stvarima. Ne razumem takav pristup jer i sama Vlada sarađuje sa toliko organizacija i unutar države i sa drugim državama. Nekako je kontradiktorno sve ovo što pričaju i za šta optužuju. Da li sam ja siromašan ili ne, svodi se na ono “tebi je lepo, šta se ti žališ”. To je jedna velika neistina jer naravno da nam nije lepo.
Da li misliš da postoje dupli standardi kada su u pitanju deca onih koji su protiv vlasti i deca onih koji su za vlast ili čak u samoj vlasti?
Postoje dupli standardi kada se radi o deci koja su protiv ove vlasti, tako sam ja “večiti student” sa 21 godinom, a kada se radi o deci ljudi koji su na vlasti, oni čak sa 25 godina mogu da ostanu deca. Nikada neće trpeti posledice i imaće imunitet.
Kako je došlo do formiranja posebne grupe “Studenti protiv nasilja” na protestima i zašto misliš da je važno da baš studenti izraze svoje mišljenje?
U ovom društvu ćemo u jednom trenutku mi studenti postati pokretačka snaga. Zapravo, već sada to jesmo, ali definitivno omladina treba da se aktivira još više. Možemo iz istorije da učimo da kada god su se studenti uključili u određene proteste, tada je došlo do određenih društvenih promena. Na trećem protestu “Srbija protiv nasilja” prvi smo put izašli kao grupa. Pre toga smo izlazili individualno svako za sebe. Uglavnom kada smo izašli kao grupa to je bilo simbolično, pravili smo transparente, ali su nama prišli pojedini mediji i prvi put se digla prašina. Tada nas je bilo oko pedeset, šezdeset, većina nas sa FPN-a. To je počelo tako što smo imali jednu grupu gde smo išli na proteste, ali tada je to bilo drugarski, a ne kao organizacija, da ne bismo tada pisali pojedinačno jedni drugima poruke “e ajmo ovde, ajmo tamo”. Koleginica Ema Milenković je onda napisala da bismo mogli svi da se okupimo, što je svima zazvučalo super. To je bilo veče pre trećeg protesta, potrudili smo se malo oko toga i onda smo izašli, a ostalo je istorija.
Mi smo za sada neformalna grupa studenata, nismo zabeleženi nigde, ali funkcionišemo. Sakupljamo se, na svaki protest idemo, a išli smo i pravili akcije i van protesta. Do sada su akcije, na primer, bile blokada puta i protest ispred ministarstva. Što se tiče lidera, vođe ili kako već, ja ne volim da se priča o tome jer se konstantno stiče utisak kao da nam treba jedna osoba oko koje će da se pravi kult ličnosti, što nije poenta. Sada kada se ovo malo proširilo, stalno dobijamo ta pitanja. Ne treba jedan da bude vođa, već treba u glavnoj ekipi da bude deset do petnaest ljudi koji su sposobni i koji veruju jedni drugima i da se međusobno podržavaju. Produktivnije će biti ako u glavnoj ekipi imamo više ljudi jer je neko za nešto dobar, a neko za nešto drugo malo bolji i onda da se guramo međusobno. Treba definitivno da se malo udaljimo od tog narativa “jedan vođa”.
Šta za tebe znači podrška koju dobijaš od kolega studenata tokom svih dosadašnjih napada?
Pokazali su ono što sve vreme pišu na jednoj od naših parola, a to je “Ako napadnete jednog od nas, napali ste sve nas”. Ako postoje neke nedoumice da li da uradimo ovo ili ono, one automatski nestaju ako se držimo jedni drugih. Tada ja znam da će moje kolege stati za mene da me podrže i da moje kolege znaju da ću ih ja uvek podržati ako ih neko napadne. Ovo uopšte nije neko ideološko pitanje, verujem da se sa mnogim kolegama ne slažem u ideološkom pogledu, ali imamo zajednički cilj i dužnost je da se kolege međusobno pomažu. Mora postojati ovakva podrška, bez nje ne može jer se sada već nalazimo u veoma ozbiljnoj situaciji. Svi studenti koji su javno izašli mogu bilo kada postati meta mnogima. Ta međusobna podrška je ključna za sve ovo jer se ovde ne radi samo o meni, ovo može da se desi mnogima, i već jeste. Bitno je da spolja postoje neka pomoć i reči podrške koje će da izguraju tu situaciju nabolje. Makar da se ta osoba bolje oseća. Mi imamo cilj, imamo razlog zašto smo izašli i ne odustajemo od toga.
Da li u bliskoj budućnosti vidiš sebe kao političku figuru ili bi želeo da zadržiš status aktiviste koji se bori za interese građana?
Mislim da je još prerano govoriti jer za sada nemam ambicije da budem “klasičan” političar. Za sada mi baš prija uloga aktiviste, dok još imam ovu mladost i sposobnost držaću se aktivizma. Onda ćemo videti gde me put odvede. ¶