Uoči 10. protesta "Srbija protiv nasilja", koji će biti održan danas u 19 časova, pojedini građani se već pitaju "šta dalje i kuda sa protestima“. Mogu da se čuju različiti šumovi i pitanja da li nešto treba uraditi drugačije, da li protesti treba da imaju oštar zaokret i kakav je plan za dalje. Tu su i oni koji su išli na proteste devedesetih, koji prepričavaju kako je bilo tada.

Ja se sećam da sam bila srednjoškolka tokom protesta 1996. na koje smo redovno išli, stajali i po kiši i snegu danju i noću. Pili smo tople čajeve koje su neke žene služile i jeli kiflice. Iako smo bili veoma mladi, jedna stvar je bila jasna – Milošević mora da ode.

Između ostalog, gledali smo naše roditelje, siromašne, kako se muče i dovijaju svakog dana da nas prehrane i prosto se nije postavljaalo pitanja da li ida demo na proteste. Bili smo besni i ljuti i ponosni što smo deo ljudi koji tri meseca stoje na ulici. Tako je bilo tada.

Nekad i sad

Pisac Vladimir Arsenijević za portal "Vremena“ kaže da postoji čitav niz paralela između današnjih protesta i svih društvenih gibanja koja su se događala okom čitavih devedesetih i da njihova analiza, na žaalost, ne daje previše razloga za optimizam.

"Danas su ti takozvani građanski protesti još i više nego tada apsolutno nereprezentovani u domenu realne politike u Srbiji. Naše političke partije su u ogromnoj većini politički klubovi koji učestvuju u prilično bespoštednoj borbi za vlast, ali ne i za promenu ideološke paradigme, a kamoli čitavog načina mišljenja koja je nama potrebna ukoliko želimo da se ovo društvo promeni iz korena.

Svi elementi iste stare etnonacionalističke, patrijarhalne, konzervativne matrice istovetni su kod gotovo svih činilaca na političkom nebu Srbije i u tom smislu značajnih razlika između takozvane vlasti i takozvane opozicije praktično i nema. Sve su to braća rođena po pitanju glavnih alatki koje su neophodne za dubinsku društvenu promenu,“ kaže Arsenijević.

Na pitanje da li bi danas nešto promenio kada su protestu u pitanju Arsenijević kaže:

"Iskreno, ne znam. Poprilično sam fatalistički raspoložen i ne vidim da pred nama stoje velike mogućnosti. Ako bih mogao bilo šta da menjam, počeo bih od obrazovnog sistema naše zemlje u nameri da odgojimo jednu novu, drugačiju generaciju koja bi onda čitav sistem promena iskreno želela i bila u stanju da ga iznese na svojim plećima. Ali sve je to samo sanjarenje. Pravih mogućnosti za tako nešto u našem društvu nema.“

Opasnost od samozadovoljstva

"Upozorio bih na sveprisutnu opasnost od samozadovoljstva. Sva naša masovna okupljanja iz ranijih decenija bila su gotova onog trenutka kada bi među demonstrantima zavladalo mišljenje kako su bolji, pametniji, duhovitiji, lepši itd. od ‘onih drugih’.

Ako na proteste ne idete zato što vas bes zbog nepravde zaslepljuje do te mere da ne možete da smislite ništa pametnije, ako niste ludi od ljutnje, traumatizovani do bola, doslovno poremećeni kvalitetom stvarnosti kakvu ne želite i nikada niste želeli, ako i kad god osetite da vam je lepo i drago što ste tu i da baš uživate u svemu, onda je najbolje da se odmah spakujete i vratite kući jer samo gubite vreme – do one istinske promene ionako nikada neće doći.

Toliko je svedočenja i poređenja protesta među demonstrantima, političarima i novinarima. Od ‘ništa nije  kao onda’, do ‘današnji protesti su besmisleni, mi smo bili hrabriji i ostalo'".

Modifikacija represivnih metoda

Uvek su dobrodošla svedočenja i novinarski ugao kada su protesti u pitanju. Sećamo se koliko su novinari bili pendrekovani na ulici, kao i građani. I nvinari su tada puštali su krv na protestima.

Jedna od njih je i novinarka i urednica Danica Vučenić koja je izveštavala sa protesta jer je tada radila kao reporterka i kaže da, kad bolje razmisli, danas ima utisak da je više bila na ulici nego u redakciji.

"Tih godina je bilo nekoliko većih i značajnijih protesta počev od 9. marta 1991. pa sve do 5. oktobra 2000. ali su se i ti protesti razlikovali međusobno i po atmosferi i po zahtevima, konačno i po uspehu. Iz ove perspektive protesti devedesetih deluju uspešnije nego što su oni zaista i bili, a zapravo su pobune protiv Miloševićevog režima bile dug proces koji je bio i neuspešan i uspešan, koji je padao i podizao se, sve dok se 2000. nije odbranila izborna volja, uspešno.

Šta je bilo dalje, pokazalo je vreme, da parafraziram frazetinu koju bi trebalo novinarima zabraniti da koriste. Ali kada već pravim paralelu sa periodom devedesetih ima tu još nekoliko razlika. Jedna od njih je da je, manje više, tokom svih tih godina, zemlja bila pod sankcijama, u ratu, u kom nismo bili formalno,“ kaže Danica Vučenić za portal "Vremena“.

"Živeli smo u potpunoj besparici, u redovima za mleko i hleb, u švercu, okruženi zločinima, masakrima, ubistvima, bez šanse da uzmemo pasoš i odemo. Studenti nisu, kao danas, mogli da apliciraju za osnovne ili master studije u inostranstvu i još da dobiju i stipendije. To je bio život u zatvoru sa ograničenim kretanjem i nije postojao skoro ni jedan ventil kroz koji je mogao da izađe usmrđen vazduh odavde ili da uđe dah svežine. Svi zajedno smo stajali u blatu do kolena, zaglavljeni u ludnici, sa bezobzirnom vlašću, koja kao i njihovi potomci danas, želela da što duže traje,“ kaže Vučenić.

Njen utisak ja ipak, "da je tada vlast, možda zato što je bila suštinski ostrakovana od sveta civilizovanih zemalja, lakše posezala za fizičkom silom i represijom protiv pobunjenih građana“.

"Čini mi se da je policija, u sadejstvu sa grupama koje su preteča ili replika ovih današnjih huligana, mlatila građane i studente češće i žešće nego što je slučaj ovih godina.

Danas su represivne metode modifikovane, pa umesto pendreka imamo njihove analitičare, poslanike, tabloide i televizije sa nacionalnom frekvencijom, uz pretnje i pritiske mimo javnosti,“ rekla je Vučenić.

 Organizovani i solidarni studenti

"Mislim da je je značajan još jedan momenat. Organizovani i solidarni studenti. Vlasti devedesetih su sa nespokojem i zebnjom u trenutku izbijanja neke građanske pobune više gledali u pravcu Studentskog grada nego ka Trgu republike, gde su počinjali protesti. Studenti su, s jedne strane, davali posebnu težinu i integritet protestima, a na drugoj strani otežavali Miloševiću da sprovodi fizičku represiju. Ne zato što je imao empatiju prema studentima, već zato što su roditelji tih studenata bili u velikog meri glasači SPS-a pa i radikala."

Danica Vučenić još kaže da je ovi protesti najviše asociraju na one iz 1996. zbog izborne krađe na lokalnim izborima. Oni su trajali tri meseca, ali su se održavali svakog dana i to po ciči zimi. Kao i ovi sda i to su bili protesti građana i građanki koji pripadaju tadašnjoj srednjoj klasi i koje su podržvali studenati. Različito je to što je proteste 1996. predvodila “javno” i “otvoreno” opozicija, odnosno koalicija “Zajedno”.

Vuk Drašković, Vesna Pešić i Zoran Đinđić su, kaže Vučinić, svake večeri govorili pred građanima i niko sa tim nije imao problem. I inače joj deluje da je devedesetih u odnosu na opoziciju bilo manje zazora i nepoverenja. Možda zato što nikada pre toga nisu bili na vlasti. To im naravno nije pomoglo da pobede Miloševića sve do 2000, ali to je neka druga priča.

"Drugo", nastavlja Vučinić, "tada su dešavanja na protestima na dnevnom nivou bila osmišljavanja različitim akcijama. Neuporediv je povod pobune sa stanovišta tragičnosti. Dva masovna ubistva koja su se dogodila obavezuju na dignitet i pijetet. Ali, ako pravimo paralelu, pobunjenim građanima i građankama koji su bili protiv režima pre više od dvadeset godina je kroz različite akcije, ozbiljne ili duhovite, svakako kreativne i inspirišuće, predstavljana ideja boljeg društva.

Mislim da je Zoran Đinđić govorio, da ga parafraziram, kako pobune uspevaju onda kada građani ne računaju šta mogu da izgube, već ukapiraju da mogu nešto da dobiju. Ni u jednom trenutku ne želim da idealizujem tu prošlost, koja je bila odvratna, ali čak u takvoj i toj prošlosti je jedan ministar policije, koji se zvao Radmilo Bogdanović, posle demonstracija 9.marta, bio podneo ostavku“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com