Boravak u Narodnoj skupštini i učešće u raspravama bi za nekog nezainteresovanog istraživača moglo biti neprocenjivo iskustvo. Uživo se mogu posmatrati izvrtanja značenja osnovnih pojmova, zloupotreba citata i autoriteta, pojmovne i teorijske inovacije, fantastične interpretacije i razne druge intelektualne bravure, doduše nekad uvredljive za zdrav razum.

Često je to stavljeno u službu diskvalifikacije ili vređanja protivnika, sticanja političkih poena, a često je rezultat neznanja i preteranog oslanjanja na internet pretraživače. Međutim, predstavnicima vladajuće stranke i nije cilj da se ozbiljno i kvalifikovano raspravlja o tome, oni se trude da svakome, pre svega onima koji to gledaju u medijima, ogade svaku želju da slušaju bilo kakvu raspravu, ali im je i stalo da u svemu tome izgledaju intelektualno nadmoćno. Da bi tako i ostalo i predstavilo se konzumentima naprednjačkih sadržaja, važno je ugušiti svaku racionalnu i ravnopravnu diskusiju.

CITATOLOŠKA HIJERARHIJA

Upotreba citata i pozivanje na autoritete u ovom svetlu izgledaju kao benigni i zanemariv fenomen, ali je dovoljno čest da bi ga mogli zanemariti. U srpskoj naprednoj stranci izgleda da i tu postoji hijerarhija. Predsednik države i donedavni predsednik stanke zadužen je za tešku intelektualnu artiljeriju. Sve je počelo nesrećnim navođenjem stavova Maksa Vebera iz knjige Protestantska etika i duh kapitalizma, kako bi nam pokazao da moramo da se menjamo i više radimo, a manje se bavimo politikom i javnim pitanjima. Doduše, nije pominjao da li treba da prihvatimo i protestantizam i njegovu etiku poziva kako bi se kapitalizam bolje primio u Srbiji ili Sprska pravoslavna crkva treba da menja svoja učenja da bi se prilagodila predsednikovim ambicijama. Onda smo dobili i Tukididovo tumačenje pravednosti i prava jačega, objašnjenje Lajbnicovog principa dovoljnog razloga, sabrana dela Jaspersa – jer je on sve to pročitao. Dobili smo i prigodne citate Martina Lutera Kinga ili Bizmarka, da ne nabrajam dalje.

U ovoj raspodeli, Milenku Jovanovu, kao šefu poslaničke grupe ili Nebojši Bakarecu i Marku Atlagiću, kao istaknutim poslanicima, ostaju mrvice, manje intelektualne a više praktične gromade, ponekad Hitler, češće Gebels. Ana i Siniša su valjda zaduženi za uporedna iskustva i statistike, tačnije izvrtanja i manipulacije njima. Poslednja žrtva skupštinskog zasedanja bio je tragični junak Francuske revolucije, Luj Antoan Sen-Žist, čovek koji se priključio Francuskoj revoluciji u 22. godini, postao najmlađi poslanik skupštine, jedan od onih koji je usvajao Deklaraciju o ljudskim pravima i građanima i koji je, navodno, pred giljotinom tvrdio da jedna reč u deklaraciji vredi njegovog života; naime, učestvovao je 1792. u pisanju i donošenju ustava koji je do današnjeg dana domaći zadatak za mnoge ustavotvorce. Ipak, Sen-Žist je bio i jedan od glavnih aktera jakobinske vladavine terora i progona od 1792. do 1794. godine. Reč je o protivrečnoj osobi koja je proglašavana i za čovekoljupca i za dželata, “vrhovnog sanjara”, nepokolebljivog i surovog slugu vrline ali i “doterano čudovište” ili “đaka krvnika”.

Sve to Milenku Jovanovu nije važno kada izvodi intelektualnu akrobaciju da optuži opoziciju kako želi nasilje i krv na ulicama, jer želi revoluciju a ne izbore. Ta čudna konstrukcija krenula je od pretpostavke da postoje samo dva načina smene vlasti: jedan je miran (to su izbori), drugi je krvav i nasilan (to je revolucija). Da li namerno ili iz zaboravnosti, u njegovoj klasifikaciji tipova smene vlasti izostavljeni su državni i vojni udari, zavere, okrugli stolovi, ostavke i razni oblici dobrovoljnog i prinudnog odlaska sa vlasti.

Jovanov najpre kaže: “Postoje samo dva načina kako se na vlast dolazi, jedno su izbori, drugo je revolucija. Sada budući da kažete da nećete na izbore, jel to znači da ste vi za revoluciju? Znate, neko je revoluciju definisao da revolucija znači biti spreman da ubijaš, biti spreman da budeš ubijen i biti spreman da ubijaš dok ne ukloniš sve svoje neprijatelje. Tako je definisana revolucija od nekih mnogo pametnijih od mene” (stenogram, 5. 7. 2023, 13.20 – 13..30).

Sat kasnije trijumfalno je stigla korekcija citata i ime autora, Sen-Žista, kao potvrda da je Jovanov bio u pravu i da je neko pametniji od njega tako definisao revoluciju. Ne sumnjam u ocenu Jovanova da je Sen-Žist pametniji od njega, ali sam prilično siguran da niko pametniji od njega nije tako definisao revoluciju jer pun citat, kako sam navodi, glasi: “U revoluciji, ako hoćete revoluciju, to znači da budeš spreman da ubiješ ….”. Sen-Žist u ovom, kao i u mnogim drugim govorima, govori o moralnim dilemama revolucionara i ceni koju revolucionar mora da plati kada se bori protiv tiranskog poretka. To je cena rata protiv tiranina koji ne želi “slobodu i napredak, javnu vrlinu i zakonitost”. To je rat, borba na život i smrt, koja se završava životom revolucionara. Sen-Žist je mirno prihvatio ovu sudbinu kada je u 27. godini bio izveden na giljotinu.

Dovoljno je rečeno o Sen-Žistu i surovim dilemama revolucionara s kraja osamnaestog veka. Jasno je da se ovde ne radi ni o kakvoj definiciji revolucije ili o smeni vlasti. Čemu sve ove jeftine i prozirne podmetačine ili parade učenosti od strane Jovanova, a u duhu svetog uzora, predsednika države? U ovom konkretnom slučaju, povod je da se opozicija optuži da hoće da proliva tuđu krv kako bi došla na vlast, ali nema nikakav viši cilj, jer ne bi da žrtvuje svoju, čak ni zanokticu. Ali priča se tu ne završava, postoji dodatak: opozicija i njena elita to ne znaju uprkos samohvalisanju i diplomama. O čemu je onda reč?

JUNACI LAŽNIH DIPLOMA

Najpre, važno je demonstrirati znanje i učenost i delegitimisati “lažnu” elitu koja se sprda sa naprednjačkim kvalifikacijama, sumnjivim i brzo stečenim diplomama članova stranke, plagiranim radovima, meteorskim usponima u karijeri, itd. Što bi predsednik u svom autorskom tekstu iz “Politike” pod nazivom “Elita i plebs” (10. jula 2019) rekao: “I nije naročito važno ni to što takvi elitisti pojma nemaju ni ko je Bizmark, niti znaju razliku između Paje i Slobodana Jovanovića, ali što o sebi lepo misle, pa to se ni zamisliti ne može”. Vlast hoće da kaže da je znanje važno, ne diplome, pa onda nije ni važno da li je neko stekao diplomu učeći i polažući ispite ili na neki drugi način. Sipanje citata i primera je način da se to demonstrira.

Pošto se ova demonstracija obrazovanja odvija uz različita spoljna pomagala i oni koji se rasipaju znanjem ne vladaju najbolje materijom i kontekstom, poželjno je da se ona događa u kontrolisanom okruženju, tamo gde površnost ne može da se razotkrije i gde ne može da dobije odgovarajući odgovor. Nikada poslanik opozicije neće dobiti priliku da to porekne i nikada u emisijama na televizijama neće biti neki kvalifikovani oponent. To je moguće samo u onim medijima koji su već kvalifikovani kao zlonamerni i neprijateljski, koji se ne gledaju i ne čitaju. Važno je ukinuti svaku raspravu i u tom cilju sve je dopušteno.

Onima na dnu hijerarhije na raspolaganju stoje još neki načini deligitimacije i ućutkivanja. U tu svrhu dobro dođu Hitler ili Gebels i kvalifikacije poput “fašisti”, “izdajnici” ili “strani plaćenici”. Nema veze što nikada nije nedvosmisleno dokazano da je Gebels izrekao ili napisao rečenicu da sto puta izgovorena laž postaje istina, to ćemo svaki put čuti iz nižeg arsenala naprednjačke učenosti da bi se napali opozicija i kritičari. Štaviše, ova rečenica i nije u duhu onoga što su Gebels, a i Hitler, pisali i govorili o propagandi koja mora izgledati kao istina. Ova rečenica, navodno, postoji kod Hitlera, ali je njena svrha delegitimacija strane propagande.

Hitler i fašizam su posebna priča. Postoji i tzv. Godvinov zakon koji kaže da što diskusija duže traje, verovatnoća da će se u raspravi pojaviti pozivanje na Hitlera približava se verovatnoći 1 (100%). U starijim verzijama to se zvalo Reductio ad Hitlerum (Leo Strauss, 1951). Posledica Godvinovog zakona jeste da se komunikacija nakon pozivanja na Hitlera prekida, a argumenta koji je nazvan Reductio ad Hitlerum da obesmišljava svaku dalju raspravu. Slično je i sa kvalifikacijama “fašista”, “izdajnik” ili “strani plaćenik”.

Bez obzira na to koliko je neuverljivo, a ponekad i komično nastojanje da ovi nastupi izgledaju kao demonstacija učenosti, ono radi posao, zasenjuje prostotu. Cilj je omalovažiti protivnike, prikazati se kao učen, ali i ukinuti svaki dalju raspravu o onome što je rečeno, a da vam istovremeno poveruju. Izgleda da je vera predstavnika Srpske napredne stranke u prostotu, neinformisanost i neukost naroda, da će poverovati u ono što im se prikazuje beskonačna. Ipak, zasenjivanje prostote nije lak posao, ali je olakšan kada možete upregnuti sve državne resurse u partijske svrhe i držati prijateljske medije pod kontrolom. Pomoć u tome pružaju Pink, Hepi, Informer, Dnevni telegraf, urednici na RTS-u, analitičari i mnogi drugi. Oni su tu da opravdaju, operu, prećute, izvrnu, pa i masno slažu kada je to potrebno.

Naprednjačka učenost zasenjivanja prostote može se naučiti, verovatno se to uči na partijskim kursevima ili kursevima koje organizuje Fondacija za srpski narod i otadžbinu. Ali to nije ona učenost koja se nudi građanima i građankama.