Klima

Foto: Miodrag Pejić/FoNet

foto: zoran sekulić / fonet

Invazija superćelija

Zbog klimatskih promena, leta koja dolaze mogu biti samo ekstremnija od ovog koje obeležavaju tropske vrućine i čudovišne oluje. Možda će vas to ražalostiti, ali ovo je, vrlo verovatno, najhladnije leto koga ćemo se sećati

Možda, nakon što ste sakupili granje i crepove koje su oluje nanele prethodnih dana, ali sada pokušavate da se ohladite od novog skoka temperature, postavljate sebi očigledno pitanje – kakva nam to leta dolaze? Kao što, u ne tako davnoj prošlosti, kreme za sunce nisu bile neizostavni letnji rekvizit koji mnogi ljudi sada koriste svakog dana dok šetaju po gradu, daleko od morske obale. Neće proći mnogo vremena kada tokom leta nećemo izlaziti na ulicu dok ne konsultujemo softver za prognozu i obaveštavanje. Dok su takozvane superćelijske oluje iz dana u dan, duž nekadašnjeg auto-puta Bratstva i jedinstva, odnosno niz korito Save, čudovišno divljale sa zapada na istok Balkana, neko je odlično zapazio kako “najvažnija aplikacija na telefonu/mobitelu postaje radar”. Sve ekstremniji karakter ovih divljih nepogoda, kako oluja tako i vrelih talasa, ukazuje da će pravovremena informacija o vremenskim prilikama biti ne samo stvar ugodnosti (sa pitanjima da li ste poneli kišobran ili šta ste obuli), nego pitanje doslovnog preživljavanja. Naime, prvi put vremenske nepogode u našim krajevima postaju tako ekstremne da odnose ljudske živote.

Budući da živimo u vrlo pitomom delu sveta, sa zemljotresima koji nisu čudovišni, bez opakih predatora ili vrelih pustinja, ali i bez tornada i ubitačnih oluja, bez višegodišnjih suša i nepodnošljivo dugih padavina, bez preniskih i bez previsokih temperatura, podrazumevamo izvestan klimatski komfor. Za početak, ne očekujemo da vreme odnosi ljudske živote onako kako to čini u drugim, ekstremnijim delovima sveta. Nove klimatske okolnosti, nažalost, to bi mogle nepovratno da promene. Vreme u našim krajevima nije stabilno, ali nije ubitačno jer se ne javlja u svojim ekstremnim oblicima – žarki, tropski dani oduvek postoje, ali ih tokom i najtoplijeg leta ima podnošljivo malo, oluje se javljaju, ali prođu bez prevelike štete. Sada se beleži očigledan porast ovih ekstremnih događaja, što je, nažalost, godinama unazad najavljeno kao ključna posledica klimatskih promena u našem delu sveta.

Ovog leta, sredinom jula, temperature su obarale rekorde, a onda se dogodila serija izrazito snažnih oluja koje su nazvane superćelijama. Pojam nije najsrećniji i, naravno, sasvim je zbunio medijsku publiku (i odmah isprovocirao na desetine teorija zavere), ali se zaista brzo odomaćio u našoj javnosti. Reč je, inače, o terminu koji meteorolozi i klimatolozi već jako dugo koriste, koji ima vrlo konkretno značenje, ali to je jedna od onih mnogih reči koje su deo žargona među naučnicima i koje vrlo retko, gotovo nikad, ne isplivaju dalje od naučnih laboratorija. Ovaj pojam je nekako procureo i sa serijom groznih nepogoda postao deo nove klimatske svakodnevice. Superćelija je zapravo u meteorologiji naziv za vrstu oblaka, pa samim tim i nepogode koju takav oblak donosi.

Kad meteorolozi govore o onoj vrsti oblaka koji nastaju sudarom toplog i hladnog vazduha (koji pristiže i podvlači se ispod toplog sloja), uobičajeno kažu da je neki oblak jednoćelijski ili višećelijski. Najjednostavnije rečeno, jednoćelijski oblak ima jednu kupolu i to je kumulonimbus kako ga obično zamišljamo i koji će svoj sadržaj ispustiti u nekoj lokalnoj oblasti, kao omanju letnju oluju. Višećelijski je složenija struktura, obuhvata veća područja i svaka od njegovih ćelija donosi padavine, kišu i grad. Kad se pak jedan oblak naziva superćelijom, reč je o ogromnoj strukturi sa raznim vrstama kretanja, vertikalnih i rotacionih, a koja, kao što smo u julu 2023. videli, donosi prava razaranja dole na tlu. Tu nema ničeg čudnog za klimatologe, osim pak činjenice da ovakve nepogode nikada ne dolaze dan za danom, pošto se posle oluje atmosferske prilike stabilizuju. I ta prava invazija superćelija ovog jula zaista je bila neobična. Uzroke treba tražiti u vrelini tekućeg leta koje je već do sada oborilo sve temperaturne rekorde, a što je sve davno predviđena posledica klimatskih promena.

BUDUĆNOST KOJA ČEKA: Nesnosne vrelinefoto: darko vojinović / ap


TOPLOTNI UDAR

Toplotni udar je ekstremno stanje termičkog stresa i dovodi do rasta telesne temperature za svega nekoliko minuta, vrtoglavice, krvarenja, kolapsa kardiovaskularnog sistema, konvulzija, kome, otkazivanja mišića i organa i u najtežem slučaju, do smrti. Sa druge strane, kao što i sasvim malo povišena temperatura kod čoveka (npr. 38,5 stepeni) signalizira da organizam nije zdrav, tako i povećanje srednje globalne temperature govori da stvari nisu u redu sa klimom na planeti i moglo bi se reći da se ozbiljno razbolela. Idući dalje po ovoj analogiji, tekuće leto je primer gde je planeta doživela doslovni toplotni udar.

Klimatolozi su ovog jula posmatrali termometar onako kako lekar prati stanje na lekarskom toplomeru i videli su nešto što je zaista zabrinjavajuće. Naime, tokom jula 2023. zabeležene su prosečne dnevne temperature na nivou cele planete koje su porasle iznad 17 stepeni Celzijusa. Ovaj broj deluje sasvim pitomo, ali klimatolozima govori da je reč o – katastrofi. Naime, srednja globalna temperatura se dobija kad se usrednje sve temperature na Zemlji, od ledenog Arktika i južne polulopte (gde je sada zima) do Sahare. Njena vrednost se računa od 1979. godine i nikad nije bila tako visoka kao ovog jula.

Srednja globalna temperatura je 3. jula prvi put porasla iznad sedamnaest stepeni. Time je oboren prethodni rekord od 16,94 stepeni koji je zabeležen u avgustu 2016. godine. Toplotni udar je potrajao. Srednja globalna temperatura ne samo da je dostigla najveće vrednosti, nego nije ni brzo pala na manje vrednosti, ostajući zaista dugo tako visoko. Maksimum je dostigla u četvrtak, 6. jula, kada je na nivou planete izmereno čudovišnih 17,23 Celzijusa. Tek sedam dana kasnije, 13. jula, temperatura je pala veoma malo ispod sedamnaest stepeni, da bi narednih dana ponovo počela da raste. Ovi podaci pokazuju da klimatske promene polako ulaze u svoju opaku fazu.

U međuvremenu, svakodnevno posmatramo konkretne, vrlo vrele posledice ovih apstraktnih klimatoloških brojeva. Toplotni talas je po definiciji “uzastopno pojavljivanje najmanje šest dana sa temperaturama iznad 90. percentila za taj period godine”, što smo dramatično iskusili ovog leta. Vreli dani i tropske noći, kada ni u gluvo doba temperature ne padaju ispod 20 stepeni, nizali su se tokom prethodnog meseca. Južnije od nas, ovakvo vreme izazvalo je apokaliptičnu seriju požara u Grčkoj koja se pretvara u veliku tragediju. Na drugoj strani sveta, u Kini, zabeležen je neslavan rekord – u selu Sanbao zabeležena je temperatura od 52,2 stepena Celzijusa, što je apsolutni rekord merene temperature.

No, ma kako zvučalo strašno, biće još gore. Kada klimatologe pitaju da li nas u budućnosti zbog globalnog zagrevanja čeka više ili manje sličnih paklenih dana, oni odgovaraju kako nas zapravo čeka sumoran izbor između više ili mnogo više ovakvih dana sa ekstremnim temperaturama. Naime, zbog klimatskih promena, leta koja dolaze mogu biti samo ekstremnija od ovog koje obeležavaju tropske vrućine i čudovišne oluje. Ovo je, vrlo verovatno, najhladnije leto koga ćemo se sećati.

foto: nenad mihajlović / tanjug


SUMORNI SCENARIJI

Naučna istraživanja u poslednjih pola veka nedvosmisleno otkrivaju šta se događa sa klimom. Ona se menja. Ma koliko teoretičari zavere i klimatski skeptici (koje često, što je i dokazano u više slučajeva, finansiraju naftne kompanije) pokušali da to ospore, mehanizam je nesumnjiv. Do globalnog zagrevanja dolazi, što sada očigledno merimo iz leta u leto. To se pak događa zbog toga što se u atmosferi povećala koncentracija ugljen dioksida. A do toga je došlo jer čovek sagoreva fosilna goriva poput uglja koji se od sredine 19. veka do danas bespoštedno spaljuje širom razvijenog sveta.

Čak i ako “ne verujete” onom što skeptici nazivaju “naučnom dogmom” o emisiji CO2, verovatno vas zanima kakva nas klima očekuje. Nažalost, vesti o tome nisu nimalo vedre. Toliko su loše da njihovo navođenje može biti shvaćeno kao “klimatsko zastrašivanje”, što je novi pojam koji ćete čuti po društvenim mrežama (uz bizarne pozive da molitvom i sirćetom odagnate superćelijske oluje).

No, ipak, hajde da ih pogledamo. Kakve su opcije za budućnost? Prema poslednjem izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), povećanje srednje globalne temperature do kraja veka ne sme biti veće od 1,5 stepeni Celzijusa. U suprotnom, efekti globalnog zagrevanja biće katastrofalni i donekle nepredvidivi. Međutim, trenutna statistika nimalo ne obećava da se taj cilj može lako postići.

Ako države ništa ne bi preduzimale, klimatolozi procenjuju da bi rast srednje temperature do kraja veka bio čak 4,5 stepeni Celzijusa što bi značilo da bi planeta bila jedno izrazito negostoljubivo mesto. Možda vam toliko povećanje ne zvuči dramatično, ali na globalnom nivou bi to značilo da bi većina gradova bila pod vodom, a ostatak današnjih nastanjenih oblasti bi bio pretvoren u pustinje.

Na sreću, zahvaljujući konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, neke mere se ipak preduzimaju poslednjih decenija i ako bi se ovakva praksa nastavila na isti način, stručnjaci procenjuju da bi rast temperature bio za 3,5 stepeni Celzijusa. Ovaj nešto bolji scenario bi značio, na primer, da Evropa ne bi bila ništa manje prijatna za život od Sahare danas.

Nažalost, stvari bi bile tek za nijansu bolje čak i ako bi vlade država zaista i sprovele mere na koje su se obavezale. U tom slučaju, očekivani rast srednje globalne temperature bio bi 2,9 stepeni Celzijusa. To bi značilo dramatično povećanje snage nepogoda, toplotnih talasa, život između dugih suša i velikih poplava i rast nivoa mora koji će poplaviti mnoge gradove u priobalju. Sve ove nevolje bile bi praćene i nestašicom hrane zbog drastičnog smanjenja plodnih površina, ali i gotovo sigurno izumiranjem ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta.

IZGUBLJENI KOMFOR

Recimo, ipak, da stvari neće postati tako loše. Nevolje za ljude, naime, počinju i sa mnogo manje žarkim temperaturama. Još od studije NASA iz 1958. godine, ustanovljena je komforna zona temperature između 4 i 35 stepeni Celzijusa, pri kojoj, kad vlažnost ne prelazi 50 odsto, ljudi mogu da borave neograničeno dugo. No, kad se nađe izvan ove zone, koliko visoku temperaturu ljudsko telo može da podnese?

Uprkos brojnim, mahom vojnim istraživanjima, na ovo pitanje nema jednog opšteg a preciznog odgovora. Različite osobe mogu da izdrže različite temperaturne ekstreme, a to zavisi i od načina odevanja, fizičkih aktivnosti, strujanja vazduha i zaklonjenosti od sunca. I pre svega, od vlažnosti vazduha. Sasvim je drugačija reakcija ljudskog organizma na jednu istu temperaturu pri različitoj vlažnosti vazduha. Kako bi održao telesnu temperaturu na oko 37 stepeni, organizam pri visokim temperaturama vazduha suvišnu toplotu oslobađa pre svega kroz isparavanje, odnosno znojenjem. Međutim, ako je relativna vlažnost oko njega visoka, isparavanje je usporenije i čovek doživljava da je spoljna temperatura viša od one koju mere termometri.

Pri vrlo visokoj relativnoj vlažnosti vazduha čovek može biti ugrožen već na 36 stepeni Celzijusa, dok u pustinjama, gde je vazduh izuzetno suv, ljudi mogu desetak minuta da izdrže i na temperaturi od 60 stepeni. Zato se u takvim diskusijama o temperaturi i vlažnosti često koristi pojam “vlažni termometar”, što je instrument koji meteorolozi inače koriste. Za razliku od takozvanog suvog, što je običan termometar, vlažni je umotan u muslinsku ili platnenu krpu natopljenu destilovanom vodom. Na isparavanje se troši toplota, tako da ovaj termometar pokazuje nižu temperaturu, a razlika temperature vlažnog i suvog je srazmerna vlažnosti vazduha.

Ustaljeno se smatra da na temperaturi suvog termometra višoj od 54 stepena Celzijusa ljudskom organizmu neizbežno sledi toplotni udar. Ovaj oblik hipertermije može da se dogodi i na daleko nižim temperaturama, a na to mogu da utiču lekovi, alkohol, starost, ali i druge okolnosti. Sportisti koji se takmiče na toploti mogu biti u opasnosti, a statistike beleže da su česte žrtve toplote deca zaboravljena u nerashlađenim automobilima.

Budući da čovek može uz pomoć tehnologije da smanji temperature u prostorijama u kojima boravi, pa čak i da nadoknadi izgubljeni komfor, istinska nevolja sa visokim temperaturama su one druge posledice – suše, požari, smanjeni prinosi. I na kraju, pojave ekstremnih nepogoda. Padavine, tako, istovremeno postaju obilnije, dovode do epizoda sa superćelijama, ali i sasvim nestaju – periodi njihovog odsustva se povećavaju. Klimatske promene ne znače da svet kreće obavezno na jednu ili na drugu stranu – katastrofa nastaje jer sve što se inače zbiva postaje ekstremnije. Kako izgleda kad se to događa u ljudskom svetu, na primer, kad u jednoj državi sve postane ekstremno, jasno je svakom u Srbiji i bez paklenih temperatura i monstruoznih oluja. Sada je, međutim, vreme za njih.

Iz istog broja

Reč o delu

Nepokolebljivo o Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji

Duško Radosavljević

Uoči Svetskog prvenstva u košarci

Teško bez pola tima

Aleksandar Aleksić

Fragmenti odrastanja

Alaj volem što smo neutralci!

Ivan Ivanji

Intervju: Miloš Cvetković, foto-reporter

Narod je stradao svuda

Marija Janković

Kosovski ćorsokaci

LGBT prava u vreme razdora

Ljeart Hodža

Hapšenja Veselina Veljovića, bivšeg direktora Uprave policije i savetnika dva predsednika države

Čovek od poverenja

Voislav Bulatović

Intervju: Srđan Valjarević, pisac izgubljenih generacija

Nisam verovao da smo toliko loši

Filip Švarm

Intervju: Prof. dr Aleksandar Baucal

Džaba krečimo zid u razrušenoj kući

Jelena Jorgačević

Fenomen SPS

Od Slobodana do Džuniora

Nedim Sejdinović

Srbija pod naprednjacima

Početak i kraj Anketnog odbora

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu