Nedavno je u izdanju Geopoetike objavljen roman Ruka u vatri dramaturškinje Staše Bajac. Opisan kao krimi i ljubavna priča, roman preispituje naše porodične i partnerske odnose, suočavanja sa senkama, ali i otvara pitanja nas i Drugih, sudara mentaliteta, ali i sudara unutar pojedinaca, bolnih i dubokih rastrzanja i rvanja, pitanja nasilja sa kojim smo saživljeni, ljubavi za kojom tragamo…

Staša Bajac je završila osnovne studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a master studije na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Između ostalog, napisala je scenarija za filmove Vlažnost i Asimetrija, kao i za serije Grupa i Žigosani u reketu. Osvojila je Hartefaktovu nagradu za najbolji angažovani celovečernji dramski tekst Ovaj će biti drugačiji. Takođe, rediteljka je i scenaristkinja dokumentarnog serijala Ona se budi koji se prikazivao na televiziji N1. Ovo je njen prvi roman.

“VREME”: Otkud roman i potreba za takvim načinom izražavanja u kojem ste sami sa sobom, gde stvaralaštvo nije na neki način zajednički proces, poput pisanja scenarija za film? Šta vam je to iskustvo donelo i šta je od vas tražilo?

STAŠA BAJAC: Zanimljivo je pitanje šta je to što pisanje proze zaista čini samačkim, jer kad pišem za pozorište, isto sedim sama u sobi. Kod pisanja proze postoji svest da će tu napisanu reč neko baš tako i pročitati, da je prostor za interpretaciju i tumačenje uži. U tom smislu, od mene je zahtevalo preciznost jer su reči konačne, neće dobiti novi oblik. I stoje na papiru, ne nestanu u etru kad se izgovore, niti se odgovornost deli sa ostatkom autorske ekipe. Ta podozrivost koju sam imala je u velikoj meri bila usko povezana i sa temom romana i kontroverznim životnim izborima glavne junakinje. Ipak, donelo mi je neku novu hrabrost jer sam morala da oslobodim svoj autentičan glas, koji se ne krije iza slike ili glumačke izvedbe.

Roman sam htela da napišem dugo, jer je u meni sedelo nataloženo jedno brdašce misli i utisaka na temu svih tih sudara kojima se roman bavi – tendencija porodice da štiti, a pojedinca da od toga beži, istorije i savremenog trenutka, nemačke i srpske naravi i ono što je možda srž: sudar onoga što junakinja misli i oseća sa onim što joj se dešava. To ne znam kako bih dočarala na filmu. Konačno sam počela da ga pišem za vreme prvog lokdauna, kada nismo znali kada ćemo opet moći da se vratimo filmu i pozorištu, koji se i stvaraju i gledaju u kolektivu. Međutim, te discipline ne odlikuje samo zajedništvo već i haos, a pisanje romana zahteva potpuni i neprekidni mir i fokus. Meni je korona to obezbedila, ali me i osilila, jer smo tad imali utisak da živimo u nekoj postapokaliptičnoj distopiji koja sve relativizuje. Zvuči morbidno, ali kad toliko ljudi umire, koga zaista briga šta sam ja napisala ili nisam napisala i da li ću nekog isprovocirati.

Koliko je vaših rastrzavanja prisutno u knjizi? Odnosno, je li vam junakinja bliska po načinu na koji posmatra svet, sebe, muškarce, kada se traži?

Osećaj kao da život posmatram iz kosine nam je gotovo identičan. Blizak mi je njen nemir, ta sila koja je tera da zaroni ispod površine. Bliske su mi i njene pogrešne procene koliko pod tom vodom može da ostane i kako se pravi blesava na moguće posledice svojih izbora. Ono gde se ipak razilazimo je što u njoj u jednakoj meri tinjaju potreba da doprinese i nešto sagradi, ali onda i upropasti. Čini mi se da sam kroz pisanje i puštala te delove sebe i da je ona više omaž nekim mojim sumanutim, ali prevaziđenim tendencijama.

Tema šta mene, nju ili veliki broj žena na Balkanu pokreće, šta doživljavamo kao muževno a šta kao mizogino, šta nam je zaista privlačno a šta pogubno je nešto čime se bavim od filma Vlažnost, preko predstava Ovaj će biti drugačiji i Ova će biti ista, do serije Ona se budi. Možda je to u ovom romanu najeksplicitnije i najprovokativnije jer je junakinja rastrzana između dva dijametralno suprotna muškarca, od kojih jedan predstavlja sve ono protiv čega se kao novinarka bori. Zanimljivo mi je da mi se do sad javilo desetak žena koje su roman pročitale i ni jednoj to nije bilo ni čudno ni iznenađujuće. Meni samo potvrđuje tezu da su čestice patrijarhalnog, animalnog i neosvešćenog u nama toliko rasitnjene i duboko sakrivene da ni same ne znamo kad i kako će da izbiju na površinu. Najteže je razlučiti šta je nasleđeni recidiv poremećenog društva kog se treba oslobađati, a šta je naše iracionalno biće koje treba osloboditi.

Vaša junakinja je novinarka, autorka dokumentarnih filmova. Njena moć i njena ranjivost su očigledni. Koliko smatrate da novinarstvo danas u Srbiji ima moć?

Mogu da preskočim ono što se podrazumeva – na šta je novinarstvo u Srbiji svedeno i šta ono bez pogovora nije. Fokusirala bih se na ono šta su meni lično tokom godina značile neke Brankica Stanković, Dada Vujasinović, Jelena Zorić, a pored njih i intelektualke i aktivistkinje poput Borke Pavićević ili Latinke Perović. Vrednost samog njihovog rada je neprocenjiva, ali njihova neustrašiva istupanja su za mene bila svetlo u mulju i mraku. I to ne samo intelektualno ili obrazovno, već vrlo emotivno i lično. Uvek sam osećala kao da su me te žene zadužile, da je ogrešenje o njihovu žrtvu ne truditi se da budeš bar malo kao one. Ja se ne bavim novinarstvom, ali ne bih mogla mirno da spavam da preko dana pratim šta radi neko iz KRIK-a, a da u svom radu na neki način ne doprinosim tom istom cilju, a to je potraga za istinom. Tako da moć nada mnom ima.

Roman se intenzivno bavi odnosom nas i Drugih, u ovom slučaja Balkana i Zapada, Nemačke i ambivalentnošću ovog odnosa u samoj junakinji. Ono što joj je nekad potrebno ujedno je i izluđuje, ono što deluje lišeno životnosti na neki način je u stanju da joj spase život (sad, naravno, pitanje je i njenih izbora, ali da ne spojlujem dalje). Do koje mere smo (ne)svesni koliko smo oblikovani sredinom u kojom smo odrasli i da li nas na neki način ona (pred)određuje? Kako je na ovo o čemu govorimo uticalo na vas iskustvo boravka u Berlinu? Jeste li se iznenadili sobom?

Ja sam se u Berlin odselila sa mišlju da u Srbiji maltene ontološki ne pripadam, da bih saznala da tamo pripadam još manje. Nastupile su godine osvešćivanja šta je to balkansko u meni čega zapravo ni ne želim da se odreknem, a čega naprosto ne mogu. To se u najvećoj meri tiče te strahotne prošlosti koja nas koči u tome da budemo bezbrižni. Nisam ja tamo došla sa fronta i teškim oblikom PTSP-a, ali sam došla oblikovana iskustvom koliko brzo sistem može da se raspadne. Samim tim teško je da u toj funkcionalnoj sredini napravite blisko prijateljstvo kad vam setovi asocijacija nisu isti. Ako bismo meni i nekom Nemcu mojih godina ponudili pojmove – detinjstvo, devedesetpeta, susedi ili policija – film koji bi nam se u glavi odmotao nije istog žanra. I onda zapravo dolazite do toga da iako se leksički razumete, i dalje morate da se prevodite, a to je prilično iscrpljujuće. Ja sada referišem na godine koje su daleko za nama, ali su u isto vreme formativne. Daleko od toga da čoveka oblikuje samo ono ružno, ali tu dolazimo i do onoga što bismo opisali kao lepo. Nama je bliže mediteransko prepuštanje, preterivanje u hrani i piću, srčanost. Kad to ovde sklizne u alavost, divljaštvo i prostakluk, tad poželim da sam na uređenom severozapadu, ali možda je to i neka univerzalna ljudska odlika, da bi svako malo da je negde drugde.

Jedna od teme romana je i nasilje. Koliko je nasilje prisutno u sadašnjem trenutku u našem društvu? I kako se boriti sa obrascima koji ga normalizuju?

Ovde je nasilje kulturni kod, psihološki mehanizam, instrument komunikacije. Nasilni smo prema onome što nas plaši, a plaši nas sve što nismo sigurni šta je. Umesto da pustimo sebe da budemo radoznali, mrzimo pre nego što ispipamo i otkrijemo. Nasilni smo prema onima koji su nam bliski jer nemamo strpljenja za tuđe muke i živce za saosećanje. Nasilni smo prema sebi, jer nas niko nije naučio kako i zašto da se volimo. Nasilni smo jer žurimo da sve rešimo odmah i sada, dizanjem temperature, zapušavanjem ustiju i ušiju. Nasilni smo iz dosade, jer jurimo sami svoj rep i ne znamo šta ćemo sa sobom. Zato što je sveprisutno, nismo na njega samo navikli, nego nam je postalo blisko i poznato. Pripitomili smo ga i zavoleli. Pa, onda i počeli da ga fetišiziramo i tražimo u šefovima, partnerima i političkim vođama. Ja ne mogu da izmislim toplu vodu – protivotrovi za nasilje će uvek biti ljubav i odgovornost.