Svet
Krijumčarenje migranata u EU
Beskorisni zidovi
Švercovanje migranata preko belorusko-poljske granice cveta uprkos dvadesetčetvoročasovnim graničnim patrolama i novom zidu. BIRN-ovo istraživanje otkriva kako lanac krijumčara i njihovih saradnika operiše kako bi preko Rusije, Belorusije i Poljske uveo migrante u Nemačku i druge zemlje Zapadne Evrope
Za BIRN iz Erbila, Hajnovke i Varšave
Tridesetšestogodišnjem Darjanu, Kurdu poreklom iz Sirije, bilo je potrebno šest meseci, uz četiri različita krijumčara, da sa Bliskog istoka dođe u Nemačku, gde se nalazio u vreme razgovora sa BIRN-om u drugoj polovini juna. “Kurdi su poznati po tvrdoglavosti”, našalio se Darjan dok je pričao svoju priču.
Darjan je sedam puta pokušao da pređe u Poljsku pre nego što je uspeo, uključujući pokušaj da se pomoću merdevina popne uz pet metara visok zid koji je Poljska izgradila duž 200 kilometara duge granice sa Belorusijom nakon migrantske krize iz 2021. godine. Tada je beloruski režim namamio na desetine hiljada migranata – uglavnom sa Bliskog istoka, iz Avganistana i Afrike – u Minsk, i u gomilama ih prebacivao preko granice. Darjan je jednom uspeo da preskoči zid, ali ga je poljska granična garda potisnula nazad kroz vrata u metalnoj strukturi, namenjena posebno za tu svrhu (zvanična verzija kaže da su vrata tu da bi mogle da prođu životinje). Poslednji – uspešan – put, krijumčar je Darjana i njegove sapatnike prebacio preko rečice koja, osim zida, čini granicu između dve zemlje negde u drevnoj Bjalovješkoj šumi. Ta ruta se na kraju pokazala uspešnom.
“Kada oni (krijumčari) opisuju situaciju, sve zvuči veoma lako, kao piknik”, komentariše Darjan. “‘Nemoj da se premišljaš, samo dođi i za dva-tri dana bićeš u Nemačkoj’, kažu. Na kraju nam je bilo potrebno šest meseci da se probijemo. U nekoliko navrata su nas tukli beloruski graničari, a neki šverceri su nas naprosto ostavili u šumi kada se nije moglo dalje’, priča on.
KRIZA BEZ KRAJA
Sudeći po naslovima širom sveta, migrantska kriza na granici EU sa Belorusijom okončana je krajem 2021. godine kada je Evropska komisija uspešno lobirala kod ključnih avionskih kompanija i vlada, naročito sa Bliskog istoka, da obustave letove za glavni grad Belorusije Minsk. U stvarnosti, međutim, ova istočna migrantska ruta za Evropu (da se poslužimo terminologijom Evropske agencije za graničnu i obalsku stražu, Fronteksa) i dalje se mnogo upotrebljava, budući da migranti sada uglavnom dobijaju ruske vize i lete u Moskvu pre nego što krenu prema Minsku i Evropi, preko beloruske granice sa Poljskom, i baltičkim zemljama.
Prema Poljskoj graničnoj gardi, u kasno proleće i rano leto 2023. godine zabeleženo je između 100 i 200 “pokušaja ilegalnih ulazaka” u Poljsku. Broj migranata koji se probijaju u Poljsku, i zatim dalje na zapad, dovoljno je veliki da su dve nemačke pokrajine na granicama sa Poljskom i Češkom zatražile od savezne vlade da ponovo uvede stalne kontrolne punktove na istočnim granicama Nemačke. Savezna vlada je za sada odbacila tu ideju, ali je obećala da će pojačati provere na granicama sa tim zemljama i u njihovoj blizini.
Na osnovu razgovora sa nekoliko krijumčara ljudi koji operišu na ovoj ruti, te intervjua sa migrantima i proučavanja na desetine kanala na društvenim mrežama na kojima se ovaj biznis reklamira, BIRN sada može da rekonstruiše kako lanac krijumčara i njihovih pomoćnika operiše da bi uveo migrante u Evropu preko Rusije i Belorusije, po ceni koja dostiže i 10.000 dolara po čoveku.
Prema našim saznanjima, krijumčari ljudi koji se nalaze izvan Evrope, na primer na Bliskom istoku, koordinišu mrežu lokalaca – prvenstveno Rusa i Ukrajinaca, ali i građana drugih postsovjetskih i istočnoevropskih zemalja – od kojih se svaki brine o po jednom segmentu rute – onom koji poznaju i na kom imaju dovoljno upotrebljivih kontakata.
Kada pogledamo sve aktere, čini nam se da nastaje hijerarhijski sistem sličan feudalnim odnosima: poput feudalnih vlastelina, krijumčari se oslanjaju na lokalne pomoćnike kada treba voditi i nadzirati migrante, na način na koji su se plemići mogli oslanjati na svoje vazale kada je trebalo kontrolisati kmetove.
KAKO SISTEM FUNKCIONIŠE
Da bi neko poput Darjana stigao sa Bliskog istoka u Nemačku preko Rusije i Belorusije, obično mora da radi sa dvojicom krijumčara: jednim koji će se pobrinuti za putovanje od Rusije do Belorusije, i drugim za putovanje od Belorusije do Nemačke.
A., krijumčar Sirijac koji operiše iz Moskve, preko Telegrama je rekao BIRN-u da može da ponudi pakete sa studentskom ili privatnom vizom za Rusiju po ceni od 3.500 dolara. Da bi dobio te vize, A. mora da sarađuje sa akterima u Rusiji kao što su univerziteti koji nude lažni upis na kurseve jezika ili pak pojedinci koji šalju pozivna pisma za regularne turističke vize.
Da bi platio paket, migrant obično položi novac kod “osiguravajuće agencije” negde na Bliskom istoku, a krijumčar ga dobije tek nakon što ta agencija vidi dokaz da je migrant uspešno izašao sa aerodroma u Moskvi.
A. će organizovati i da kola preuzmu migranta na aerodromu i odvezu ga u neki hotel u Moskvi – krijumčari sa kojima je BIRN bio u kontaktu uglavnom se, za obavljanje tog posla, oslanjaju na određena taksi udruženja u ruskom glavnom gradu.
A. će se pobrinuti i da migranti stignu iz Moskve u Minsk, što je druga faza putovanja, za koju migrant plaća po dolasku u glavni grad Belorusije i to direktno vozaču. Ta vožnja košta još 300 dolara, i tu sumu migranti mogu da podele ako ih se više vozi istim kolima. “Naša kola kreću iz Moskve u Minsk svakog dana u 22 sata”, objasnio je A. “Imam mnogo kola i mogu da prebacim čak i više od deset ljudi dnevno. Svi moji vozači su Rusi.”
Nakon vožnje od Moskve do Minska, koja može da potraje od 10 do 12 sati zavisno od uslova – nema graničnih kontrola između Rusije i Belorusije – migrante šalju u privatni smeštaj koji krijumčari organizuju po ceni od oko 10 dolara za noć. Pošto migranti u današnje vreme obično više nemaju beloruske vize, nisu skloni odsedanju u regularnim hotelima. Kada stignu u Minsk, migranti kontaktiraju sa drugim krijumčarom – može se desiti da ta dvojica krijumčara rade zajedno i međusobno se preporučuju, ali nije uvek tako.
B., švercer iz Jemena koji operiše između Minska i Nemačke, rekao je za BIRN da postoje dve mogućnosti za to putovanje: ako migranti umeju da koriste aplikacije za navigaciju na svojim telefonima, krijumčari im daju geolokacijsku oznaku na poljskoj strani gde ih sačeka vozač koji će ih odvesti u Nemačku; ako nisu dobri u orijentaciji, dobiće vodiča (po višoj ceni). “Vodič ne dolazi po vas u Minsk”, objasnio je B. “Sami odlazite do ‘zabranjene zone’, a vodič će vas tamo čekati.” “Zabranjena zona” ovde se odnosi na oblast najbližu granici na beloruskoj strani, odvojenu ogradom od bodljikave žice. “Vozač će vas pokupiti na lokaciji koju vam pošaljem, pomoći vam da se pešice probijete kroz šumu i preko zida. Kada se nađete na poljskoj strani, treba da hodate još kilometar i kola će vas čekati”, rekao je B.
Darjan, migrant iz Sirije, opisuje svoje iskustvo sa tim vodičima. Prvi, koga Darjan opisuje kao Turkmena, bio je veoma mlad i nije delovalo da zna put; bio je toliko zbunjen da su migranti pokušali da pronađu put na vlastitim telefonima i na kraju su se na dva dana izgubili u šumi besciljno lutajući. Drugi vodič, preporuka švercera sa kojim je Darjan kontaktirao kasnije, bio je stariji Belorus koji je sa sobom doneo merdevine. Taj čovek je bio toliko star, rekao je Darjan, da su migranti morali da nose merdevine. Darjanov vodič je koristio merdevine da prebaci migrante preko ograde, a neki drugi su čupali metalne šipke iz zida na određenim mestima, što migrantima ostavlja dovoljno prostora da se jednostavno provuku. Nakon svakog neuspešnog pokušaja ili nakon što ih Granična garda potisne nazad, migranti se sami vrate u Minsk i čekaju u smeštaju dok ih dotadašnji krijumčar (ili neki novi, ako se migrant odluči za promenu) ne pozove i ponudi termin za novi pokušaj.
U Darjanovom slučaju, tek je treći krijumčar održao obećanje da će ga prebaciti u Poljsku. Vodič koga je taj novi krijumčar predložio, Kurd, dovezao je čamac i prešao granicu preko reke zajedno sa migrantima.
C., još jedan krijumčar Sirijac koji radi na ruti Minsk–Nemačka, u razgovoru za BIRN na Telegramu nagovestio je da sarađuje sa beloruskim vlastima kako bi izbegao bilo kakve probleme sa te strane granice: “U određeno vreme napuštamo Minsk, u određeno vreme stižemo u ‘zabranjenu zonu’ i u određeno vreme prelazimo granicu”. Ovaj krijumčar, koji radije koristi rute preko reke nego preko zida, tražio je veću naknadu, više od 5.000 dolara, dok drugi u proseku naplaćuju 3.500 dolara. U svim slučajevima “osiguravajuće agencije” uplaćuju novac krijumčarima tek nakon što dobiju dokaz da su migranti bezbedno stigli u Nemačku. “Ako mislite da sam preskup, idite kod momaka koji traže 3.500 dolara i okušajte sreću sa njima”, rekao je C. “Čuo sam da ima problema sa prelaženjem gvozdenog zida (zid na granici sa Poljskom). Samo jedan od deset uspe sa nekim od tih drugih momaka, a sa mnom, inš’Allah, uspe ih 90 odsto. Jedini sam čiji vodiči rade i na poljskoj strani.”
PONUDE ZA POSAO
“Zdravo, momci. Ima dobrih ponuda za posao u Bugarskoj, Minsku, Litvaniji i Poljskoj, potrebni su nam vozači sa sopstvenim kolima. Ako je neko zainteresovan, neka napiše direktnu poruku. Dobro se plaća.” Ovo je samo jedan od stotina oglasa za posao na kanalima Telegrama na ruskom jeziku, oglasa pomoću kojih krijumčari pronalaze vozače koji mogu da preuzmu migrante i odvezu ih u Nemačku. U većni oglasa naznačena je i naknada: 2000–3000 dolara po vožnji.
BIRN se na Telegramu dopisivao sa jednim od ljudi koji postavljaju takve oglase, Konstantinom, da bismo shvatili kako funkcioniše proces vrbovanja. U ovom slučaju, objašnjeno nam je da se posao sastoji od “prevoženja izbeglica” i da je naknada za vozača 600-700 dolara po osobi. Naznačio je da je mesto preuzimanja u okolini Hajnovke, sela koje se nalazi tik uz Bjalovješku šumu u istočnoj Poljskoj, a da je odredište na granici sa Nemačkom. Konstantin je dodao da bi isplata trebalo da bude u kriptovaluti.
Na kanalima na Telegramu koje šverceri pokreću kako bi reklamirali svoj biznis nalazi se na stotine video-klipova u kojima migranti uspešno prelaze poljsku granicu, te kolima ili pešice prelaze u Nemačku. U tim video-klipovima vozači snimaju migrante kako navode svoja imena (oni kasnije mogu da posluže kao dokaz da se dobije novac od “osiguravajućih agencija”). Migranti često preterano zahvaljuju krijumčaru, pominjući ga po nadimku koji koristi na društvenim mrežama – mada su neki vidljivo previše iscrpljeni ili bolesni da bi rekli išta više od svog imena.
U nekim klipovima mogu se čuti glasovi vozača. Veoma retko kamera slučajno uhvati njihova lica ili registarske tablice na vozilu. Vozači uvek govore neki slovenski jezik ili engleski sa slovenskim akcentom: čini se da im je maternji jezik najčešće ruski ili ukrajinski, ali čuju se i poljski i češki. Povremeno se mogu čuti i ženski glasovi, budući da neki vozači, kako se čini, rade sa svojim partnerkama.
Vozači obično zvuče zapovednički i nervozno dok zahtevaju od migranata da što pre izađu iz njihovih kola i uzvikuju: “Hajde, hajde, hajde”, kako bi ih naveli da pređu pešački most koji vodi u Nemačku.
Ana Mihalska, portparolka Poljske granične garde, rekla je za BIRN da su poljske vlasti prošle godine uhapsile 401, a između januara i početka juna ove godine 352 čoveka zbog “organizovanja ili pomaganja u organizovanju ilegalnog prelaska granice”.
Od uhapšenih prošle godine 174 su bili Ukrajinci, 47 Poljaci, a 37 Gruzijci. U prvoj polovini ove godine 171 su bili Ukrajinci, 37 Gruzijci, a 33 Belorusi. Većina uhapšenih su verovatno vozači.
Tridesetšestogodišnjem Darjanu, Kurdu poreklom iz Sirije, bilo je potrebno šest meseci, uz četiri različita krijumčara, da sa Bliskog istoka dođe u Nemačku, gde se nalazio u vreme razgovora sa BIRN-om u drugoj polovini juna. “Kurdi su poznati po tvrdoglavosti”, našalio se Darjan dok je pričao svoju priču.
Darjan je sedam puta pokušao da pređe u Poljsku pre nego što je uspeo, uključujući pokušaj da se pomoću merdevina popne uz pet metara visok zid koji je Poljska izgradila duž 200 kilometara duge granice sa Belorusijom nakon migrantske krize iz 2021. godine. Tada je beloruski režim namamio na desetine hiljada migranata – uglavnom sa Bliskog istoka, iz Avganistana i Afrike – u Minsk, i u gomilama ih prebacivao preko granice. Darjan je jednom uspeo da preskoči zid, ali ga je poljska granična garda potisnula nazad kroz vrata u metalnoj strukturi, namenjena posebno za tu svrhu (zvanična verzija kaže da su vrata tu da bi mogle da prođu životinje). Poslednji – uspešan – put, krijumčar je Darjana i njegove sapatnike prebacio preko rečice koja, osim zida, čini granicu između dve zemlje negde u drevnoj Bjalovješkoj šumi. Ta ruta se na kraju pokazala uspešnom.
“Kada oni (krijumčari) opisuju situaciju, sve zvuči veoma lako, kao piknik”, komentariše Darjan. “‘Nemoj da se premišljaš, samo dođi i za dva-tri dana bićeš u Nemačkoj’, kažu. Na kraju nam je bilo potrebno šest meseci da se probijemo. U nekoliko navrata su nas tukli beloruski graničari, a neki šverceri su nas naprosto ostavili u šumi kada se nije moglo dalje’, priča on.
KRIZA BEZ KRAJA
Sudeći po naslovima širom sveta, migrantska kriza na granici EU sa Belorusijom okončana je krajem 2021. godine kada je Evropska komisija uspešno lobirala kod ključnih avionskih kompanija i vlada, naročito sa Bliskog istoka, da obustave letove za glavni grad Belorusije Minsk. U stvarnosti, međutim, ova istočna migrantska ruta za Evropu (da se poslužimo terminologijom Evropske agencije za graničnu i obalsku stražu, Fronteksa) i dalje se mnogo upotrebljava, budući da migranti sada uglavnom dobijaju ruske vize i lete u Moskvu pre nego što krenu prema Minsku i Evropi, preko beloruske granice sa Poljskom, i baltičkim zemljama.
Prema Poljskoj graničnoj gardi, u kasno proleće i rano leto 2023. godine zabeleženo je između 100 i 200 “pokušaja ilegalnih ulazaka” u Poljsku. Broj migranata koji se probijaju u Poljsku, i zatim dalje na zapad, dovoljno je veliki da su dve nemačke pokrajine na granicama sa Poljskom i Češkom zatražile od savezne vlade da ponovo uvede stalne kontrolne punktove na istočnim granicama Nemačke. Savezna vlada je za sada odbacila tu ideju, ali je obećala da će pojačati provere na granicama sa tim zemljama i u njihovoj blizini.
Na osnovu razgovora sa nekoliko krijumčara ljudi koji operišu na ovoj ruti, te intervjua sa migrantima i proučavanja na desetine kanala na društvenim mrežama na kojima se ovaj biznis reklamira, BIRN sada može da rekonstruiše kako lanac krijumčara i njihovih pomoćnika operiše da bi uveo migrante u Evropu preko Rusije i Belorusije, po ceni koja dostiže i 10.000 dolara po čoveku.
Prema našim saznanjima, krijumčari ljudi koji se nalaze izvan Evrope, na primer na Bliskom istoku, koordinišu mrežu lokalaca – prvenstveno Rusa i Ukrajinaca, ali i građana drugih postsovjetskih i istočnoevropskih zemalja – od kojih se svaki brine o po jednom segmentu rute – onom koji poznaju i na kom imaju dovoljno upotrebljivih kontakata.
Kada pogledamo sve aktere, čini nam se da nastaje hijerarhijski sistem sličan feudalnim odnosima: poput feudalnih vlastelina, krijumčari se oslanjaju na lokalne pomoćnike kada treba voditi i nadzirati migrante, na način na koji su se plemići mogli oslanjati na svoje vazale kada je trebalo kontrolisati kmetove.
KAKO SISTEM FUNKCIONIŠE
Da bi neko poput Darjana stigao sa Bliskog istoka u Nemačku preko Rusije i Belorusije, obično mora da radi sa dvojicom krijumčara: jednim koji će se pobrinuti za putovanje od Rusije do Belorusije, i drugim za putovanje od Belorusije do Nemačke.
A., krijumčar Sirijac koji operiše iz Moskve, preko Telegrama je rekao BIRN-u da može da ponudi pakete sa studentskom ili privatnom vizom za Rusiju po ceni od 3.500 dolara. Da bi dobio te vize, A. mora da sarađuje sa akterima u Rusiji kao što su univerziteti koji nude lažni upis na kurseve jezika ili pak pojedinci koji šalju pozivna pisma za regularne turističke vize.
Da bi platio paket, migrant obično položi novac kod “osiguravajuće agencije” negde na Bliskom istoku, a krijumčar ga dobije tek nakon što ta agencija vidi dokaz da je migrant uspešno izašao sa aerodroma u Moskvi.
A. će organizovati i da kola preuzmu migranta na aerodromu i odvezu ga u neki hotel u Moskvi – krijumčari sa kojima je BIRN bio u kontaktu uglavnom se, za obavljanje tog posla, oslanjaju na određena taksi udruženja u ruskom glavnom gradu.
A. će se pobrinuti i da migranti stignu iz Moskve u Minsk, što je druga faza putovanja, za koju migrant plaća po dolasku u glavni grad Belorusije i to direktno vozaču. Ta vožnja košta još 300 dolara, i tu sumu migranti mogu da podele ako ih se više vozi istim kolima. “Naša kola kreću iz Moskve u Minsk svakog dana u 22 sata”, objasnio je A. “Imam mnogo kola i mogu da prebacim čak i više od deset ljudi dnevno. Svi moji vozači su Rusi.”
Nakon vožnje od Moskve do Minska, koja može da potraje od 10 do 12 sati zavisno od uslova – nema graničnih kontrola između Rusije i Belorusije – migrante šalju u privatni smeštaj koji krijumčari organizuju po ceni od oko 10 dolara za noć. Pošto migranti u današnje vreme obično više nemaju beloruske vize, nisu skloni odsedanju u regularnim hotelima. Kada stignu u Minsk, migranti kontaktiraju sa drugim krijumčarom – može se desiti da ta dvojica krijumčara rade zajedno i međusobno se preporučuju, ali nije uvek tako.
B., švercer iz Jemena koji operiše između Minska i Nemačke, rekao je za BIRN da postoje dve mogućnosti za to putovanje: ako migranti umeju da koriste aplikacije za navigaciju na svojim telefonima, krijumčari im daju geolokacijsku oznaku na poljskoj strani gde ih sačeka vozač koji će ih odvesti u Nemačku; ako nisu dobri u orijentaciji, dobiće vodiča (po višoj ceni). “Vodič ne dolazi po vas u Minsk”, objasnio je B. “Sami odlazite do ‘zabranjene zone’, a vodič će vas tamo čekati.” “Zabranjena zona” ovde se odnosi na oblast najbližu granici na beloruskoj strani, odvojenu ogradom od bodljikave žice. “Vozač će vas pokupiti na lokaciji koju vam pošaljem, pomoći vam da se pešice probijete kroz šumu i preko zida. Kada se nađete na poljskoj strani, treba da hodate još kilometar i kola će vas čekati”, rekao je B.
Darjan, migrant iz Sirije, opisuje svoje iskustvo sa tim vodičima. Prvi, koga Darjan opisuje kao Turkmena, bio je veoma mlad i nije delovalo da zna put; bio je toliko zbunjen da su migranti pokušali da pronađu put na vlastitim telefonima i na kraju su se na dva dana izgubili u šumi besciljno lutajući. Drugi vodič, preporuka švercera sa kojim je Darjan kontaktirao kasnije, bio je stariji Belorus koji je sa sobom doneo merdevine. Taj čovek je bio toliko star, rekao je Darjan, da su migranti morali da nose merdevine. Darjanov vodič je koristio merdevine da prebaci migrante preko ograde, a neki drugi su čupali metalne šipke iz zida na određenim mestima, što migrantima ostavlja dovoljno prostora da se jednostavno provuku. Nakon svakog neuspešnog pokušaja ili nakon što ih Granična garda potisne nazad, migranti se sami vrate u Minsk i čekaju u smeštaju dok ih dotadašnji krijumčar (ili neki novi, ako se migrant odluči za promenu) ne pozove i ponudi termin za novi pokušaj.
U Darjanovom slučaju, tek je treći krijumčar održao obećanje da će ga prebaciti u Poljsku. Vodič koga je taj novi krijumčar predložio, Kurd, dovezao je čamac i prešao granicu preko reke zajedno sa migrantima.
C., još jedan krijumčar Sirijac koji radi na ruti Minsk–Nemačka, u razgovoru za BIRN na Telegramu nagovestio je da sarađuje sa beloruskim vlastima kako bi izbegao bilo kakve probleme sa te strane granice: “U određeno vreme napuštamo Minsk, u određeno vreme stižemo u ‘zabranjenu zonu’ i u određeno vreme prelazimo granicu”. Ovaj krijumčar, koji radije koristi rute preko reke nego preko zida, tražio je veću naknadu, više od 5.000 dolara, dok drugi u proseku naplaćuju 3.500 dolara. U svim slučajevima “osiguravajuće agencije” uplaćuju novac krijumčarima tek nakon što dobiju dokaz da su migranti bezbedno stigli u Nemačku. “Ako mislite da sam preskup, idite kod momaka koji traže 3.500 dolara i okušajte sreću sa njima”, rekao je C. “Čuo sam da ima problema sa prelaženjem gvozdenog zida (zid na granici sa Poljskom). Samo jedan od deset uspe sa nekim od tih drugih momaka, a sa mnom, inš’Allah, uspe ih 90 odsto. Jedini sam čiji vodiči rade i na poljskoj strani.”
PONUDE ZA POSAO
“Zdravo, momci. Ima dobrih ponuda za posao u Bugarskoj, Minsku, Litvaniji i Poljskoj, potrebni su nam vozači sa sopstvenim kolima. Ako je neko zainteresovan, neka napiše direktnu poruku. Dobro se plaća.” Ovo je samo jedan od stotina oglasa za posao na kanalima Telegrama na ruskom jeziku, oglasa pomoću kojih krijumčari pronalaze vozače koji mogu da preuzmu migrante i odvezu ih u Nemačku. U većni oglasa naznačena je i naknada: 2000–3000 dolara po vožnji.
BIRN se na Telegramu dopisivao sa jednim od ljudi koji postavljaju takve oglase, Konstantinom, da bismo shvatili kako funkcioniše proces vrbovanja. U ovom slučaju, objašnjeno nam je da se posao sastoji od “prevoženja izbeglica” i da je naknada za vozača 600-700 dolara po osobi. Naznačio je da je mesto preuzimanja u okolini Hajnovke, sela koje se nalazi tik uz Bjalovješku šumu u istočnoj Poljskoj, a da je odredište na granici sa Nemačkom. Konstantin je dodao da bi isplata trebalo da bude u kriptovaluti.
Na kanalima na Telegramu koje šverceri pokreću kako bi reklamirali svoj biznis nalazi se na stotine video-klipova u kojima migranti uspešno prelaze poljsku granicu, te kolima ili pešice prelaze u Nemačku. U tim video-klipovima vozači snimaju migrante kako navode svoja imena (oni kasnije mogu da posluže kao dokaz da se dobije novac od “osiguravajućih agencija”). Migranti često preterano zahvaljuju krijumčaru, pominjući ga po nadimku koji koristi na društvenim mrežama – mada su neki vidljivo previše iscrpljeni ili bolesni da bi rekli išta više od svog imena.
U nekim klipovima mogu se čuti glasovi vozača. Veoma retko kamera slučajno uhvati njihova lica ili registarske tablice na vozilu. Vozači uvek govore neki slovenski jezik ili engleski sa slovenskim akcentom: čini se da im je maternji jezik najčešće ruski ili ukrajinski, ali čuju se i poljski i češki. Povremeno se mogu čuti i ženski glasovi, budući da neki vozači, kako se čini, rade sa svojim partnerkama.
Vozači obično zvuče zapovednički i nervozno dok zahtevaju od migranata da što pre izađu iz njihovih kola i uzvikuju: “Hajde, hajde, hajde”, kako bi ih naveli da pređu pešački most koji vodi u Nemačku.
Ana Mihalska, portparolka Poljske granične garde, rekla je za BIRN da su poljske vlasti prošle godine uhapsile 401, a između januara i početka juna ove godine 352 čoveka zbog “organizovanja ili pomaganja u organizovanju ilegalnog prelaska granice”.
Od uhapšenih prošle godine 174 su bili Ukrajinci, 47 Poljaci, a 37 Gruzijci. U prvoj polovini ove godine 171 su bili Ukrajinci, 37 Gruzijci, a 33 Belorusi. Većina uhapšenih su verovatno vozači.
S engleskog prevela Olja Petronić