Otišao je David Albahari. I sve što se kaže – o njemu kao piscu, kao prijatelju – nije dovoljno. Jedva skupljam hrabrosti da dodam kamenčić sećanju na našeg Davida.

Neko je ovih dana okačio na profil njegovu sliku – još je mlad, blago i smireno se smeška – i napisao: “Ovakvog ću ga pamtiti”. Ljudska potreba da se grčevito držimo za one uspomene kada je neko bio dobro i potpuno zdrav sasvim je razumljiva.

Ali to kako sa David držao u bolesti – oda je o dostojanstvu čoveka.

Upoznala sam ga, najpre, u biblioteci Zemunske gimnazije kada mi je Stoja, tadašnja bibliotekarka, dala da čitam Mamac, zatim Cink, a potom… Sve što je David Albahari napisao. U njegove knjige sam, poput toliko nas, uranjala, bivala uvučena kao da kao i ne postoji. Uspelo mu je, njegov je svet od reči bio podjednako stvaran kao svet oko nas. “A možda, ko zna, čak i stvarniji.”

Tada je još živeo u Kalgariju, u Kanadi, i odlučila sam da mu pošaljem mejl. Imala sam 15 godina, naravno da se ne sećam šta sam mu napisala, ali se tako dobro sećam njegovog odgovora (bez preterivanja, znala sam to pismo napamet), kako se samo ozbiljno ophodio prema mojim – možete misliti – razmatranjima o njegovim knjigama.

Jednostavno, David je bio pažljiv prema ljudima – i prijateljima i poznanicima i prolaznicima. Obrazovan i mudar na krajnje nepretenciozan način, beskrajno duhovit, bio je izvan svih banalnosti, uključujući sujetu. Nije upao ni u jednu zamku velikog i čuvenog pisca – svetski priznatog, nagrađivanog, prevođenog i čitanog. Čak ni onu zamku da otkrije tajnu kako mu je to uspelo.

Nije držao monologe – mislim da ih se i gnušao. Razgovarao je, slušao sagovornika držeći se i tu načela da je manje više. Nije se plašio tišine, naprotiv. Puštao bi je, posebno kasnije, kada je bolest već postajala ozbiljna, da se nataloži, a onda ju je krckao i razbijao: crnim humorom na svoj račun, komentarom o seriji koju je baš odgledao, opaskom o nekom bendu, pitanjem… Čitao je stalno. Brda knjiga u njegovom stanu rasla su kao dobro negovane biljke.

U Zemun se, iz Kanade u koju je otišao 1994, vratio 2012. Nije pristajao da uđe u dnevnopolitičke igre, postane komentator svega i svačega i da se razbacuje stavovima o velikim temama. Na kraju, u jedinom intervju koji smo zajedno radili, govorio je o svom odnosu prema “tom nekom biću koje će neko nazvati bog”. Rekao je: “Verujem da postoji nešto što drži svet u onom obliku u kojem ga mi znamo. Nisam spreman da se tom biću pokoravam, ulagujem na bilo koji način, nisam spreman da tražim od njega bilo šta i da mu bilo šta obećam”.

Pa kada je takav bio prema Bogu, kako očekivati da se na bilo koji način dodvorava ljudima i njihovim idejama? To ga je sigurno koštalo; dugovale su mu najveće kulturne institucije i zvaničnici mnogo više od onoga što je dobio, ako je toga uopšte i bilo.

U pisanju David je bio veoma disciplinovan. Pisao je svaki dan, po osam sati sedeći naspram papira, odnosno ekrana. Otuda toliki broj romana, priča i prevoda drugih pisaca.

Kako je Parkinsonova bolest napredovala, ruke ga nisu slušale i bilo mu je sve teže da kuca. U nekom smo se trenutku dogovorili da dolazim jednom nedeljno i da ja kucam dok mi on diktira i to je trajalo mesecima – izdiktirao mi je tri knjige, mnoštvo priča, kolumni za hrvatsku Booksu, mejlova, preveo je tako i jednog Grosmana… Kasnije mu je, skoro do samog kraja, pomagala Marina.

Došla bih, na radnom stolu je stajala kafa, pored nekoliko ištampanih naučnih članaka na čijem je vrhu dugo stajao onaj “Parkinsonova bolest i demencija” – David je izučavao svoju bolest do tančina, pričao je o njoj analitično i mirno, kao da joj je svedok – zatim neki papirić koji mu je Rebeka nacrtala, seli bismo i on bi počeo da diktira. Bilo je dana u kojima je delovalo da je izgubljen, pogled bi mu odlutao, ćutao bi dugo, kazao nešto tiho, otežano govoreći, ponekad i nerazumljivo, ali onda bi pokuljale rečenice u najčistijem duhu albaharologije – stil, osećaj za reč, za ritam rečenice. Onda bi samo rekao: “Pomeri ovaj zarez”, a ja bih se, u početku, zbunjivala kako mu odjednom ništa ne promiče. Zatitrao bi mu blagi smešak kada bi se poigrao kazanim, odsutnim i prisutnim.

Ta snaga volje i talenta nepretočiva je u opise.

Bolest je urušavala njegovo telo – teško se kretao, a kada sam ga poslednji put videla, negde krajem juna, jedva je mogao da govori. Njegova sposobnost da se miri i pomiri sa onim što mu se dešava, a da se ne preda, bila je čudo. Njegova porodica, Natan, Rebeka, Bojana, Ljilja, kum, prijatelji iz detinjstva i mladosti, i mi kasniji, svi koji smo ga viđali, moramo da budemo zahvalni za te najvrednije lekcije o životu. Nijednu od njih nije izgovorio.

Okupljao je i dalje prijatelje, pravili su filmske večeri. Razgovarali smo o smrti nekoliko puta i nije se mogla naslutiti mrva samosažaljenja. A živelo mu se. U glavi su mu se neprestano rojile priče i planovi.

Jednom sam došla i on je prethodno pao na pod; bolest ga je saplitala i držala neko vreme tako dok ne bi uspeo da ustane. Ležao je na podu u kuhinji i videvši, valjda i moj strah – nisam mogla da mu pomognem da se pridigne – kazao mi je da pustim muziku. Rekao mi je koju pesmu na Jutjubu da nađem; počeo je da zviždi i pevuši. Sela sam na pod, a on je počeo da govori kako je ta pesma nastala, zatim se setio nekih svojih događaja iz mladosti… Smejali smo se toliko da su mi krenule suze.

Otišao je David. U neki svet, ko zna, možda i stvarniji od našeg. U stvari, mora da je tako. Jer ne može biti da Davida više nema.