Midjourney! Upravo tako – baš ta sveža aplikacijska poštapalica, igrarija, a sva je prilika i buduća ozbiljna pošast za one koji bi se iole ambicioznije bavili dizajnom ovoga ili onoga, upravo se ta aplikacija (doduše, vešto sročena i izrazito privlačna) nameće kao jedna od prvih, udarnih i najcelishodnijih asocijacija tokom gledanja i nakon što krene odjavna špica najnovijeg u sve dužem i dužem, kao i nominalno sve ekstravagantnijem nizu filmova autora Vesa Andersona. Naime, čini se, između ostalog, dabome, da je u filmu Asteroid Siti (Asteroid City), od prošle sedmice delu repertoara i bioskopa po Srbiji, ovaj autor očito neutaživ poriv ka hiperestetizaciji i sve ogoljenijem manirizmu sada napokon pogurao i preko granice paroksizma. Impresija je kao da je (u slučaju Asteriod Sitija) neko, naravno, umešan i verziran, iskoristio aplikaciju Midjourney kako bi nakon unosa neophodnih referenci i parametara skrojio MJ ekvivalent sada već zacementiranoj Andersenovoj poetici, pomno znanoj filmofilima širom planete. Paradoksalno, Anderson, autor krajnje osobenog senzibilteta, tako je stigao u barem analogijsku ravan sa rediteljima (a zapravo – izvršiteljima rediteljskih zadataka i zaduženja) u slučaju marvelovskih i drugih superherojskih ispraznosti. A naravno, sa sigurnošću se da pretpostaviti da Andersonu takav sled stvari i gledalačkih utisaka nikako nije bio niti polazna niti krajnja namera.

I ponovo paradoksalno – sve gore nanizano i izneto u zbiru i pojedinačno ipak ne znači, niti vodi ka oceni da je u pitanju nepobitno loš film (dočim se o njegovoj neophodnosti, i sa tačke pretpostavljenih ubeđenja autora, i sa kote konzumenata/ gledalaca/ posetilaca bioskopa svakako može detaljnjije raspravljati), odnosno, film kome bez daljeg ne vredi podariti vreme, postojanu pažnju i ceh potreban za bioskopsku ulaznicu. I to ne samo stoga što je nakon udara pandemije korone prevashodno bioskopska prikazivačka ponuda u svetskim okvirima i dalje unutar granica iznuđenog, nenadahnutog, jalovog, jednoobraznog, onespokojavajućeg, i na kraće i na duže staze odmeravano. Neke stvari počivaju na jednostavnim postavkama, a jedna od njih je da je Ves Anderson, uz sve više sve ubedljivijih osnova za prozivke za okoreli manirizam i neprikrivenu autoreciklažu čvrsto porinutu u derivativnost pa još ličnog tipa i predznaka, ipak potreban i savremenom svetskom filmu i onima koji za taj film mare i koji ga više-manje posvećeno, ali svakako istrajno prate. Sve to koren ima u pukoj činjenici da autora poput njega, i dalje evidentno zagledanog u čari i besprekornost Ženeove Amelije Pulen, na vizuelnom i na planu opšte atmosfere tog sada već osvedočeno klasičnog filma, nema previše, čak i kada podrobnije krenemo da tragamo za poklonicima i sledbenicima na raznoraznim belosvetskim adresama (istini za volju, tu i tamo se, pa i, recimo, u Mađarskoj i Ukrajini povremeno pojavi kakav odblesak fasciniranosti Andersonovom poetikom, i to nepogrešivo na planu vizuelnog i kolorističkog pristupa ponajpre filmskoj slici). Uostalom, i sam Anderson je upravo na temu manirizma koji mu često spočitavaju i trljaju na nos rekao sledeće: “Imam neki svoj način na koji pretačem stvari u film, na koji postavljam scene, na koji osmišljavam scenografska rešenja. Dešavalo mi se da pomislim da bi bilo dobro da promenim taj svoj pristup, ali, zapravo, to je ono što ja volim da radim. Na izvestan način to je moj rediteljski rukopis. I čini mi se da sam u nekoj tački tog svog puta doneo tu odluku. Da želim da pišem vlastitim rukopisom”.

I sve je to, bez daljeg, sasvim na mestu – priznati i rado gledani autor želi da stvara ono što ga lično dotiče, pritom na način koji njega lično dotiče, a kanda i podstiče na nove i nove stvaralačke epizode. Sve je to, dakle, u redu, ali tu je i upadljiv zamor materijala, kao i sve učestaliji sud da Andersonovi filmovi, sada već dobrano otupele oštrice u aspektu gore istaknute ekscentričnosti, već neko vreme pate od trivijalnosti, samosvrsishodnosti i ispraznosti. To bi, uz izvestan stepen rezerve, moglo da se izrekne i u slučaju Asteroid Sitija, filma koji (dakako, očekivano) ne donosi ama baš ništa novo i sveže, ali koji u isti mah ostavlja utisak veštine izrade (i lakoće prepakivanja već sijaset puta viđenog) i upotrebljivosti. Konkretnije govoreći – ponovo je tu retro-šik, oslonjen na taj andersonovski i dalje učinkoviti šarm i apsurdistički humor, uz ponešto humoristički postavljenog splina, ponovo je tu zvezdana i zvezdasta glumačka podela (Džejson Švarcmen, Skarlet Džohanson, Tom Henks, Tilda Svinton, Džefri Rajt, Rupert Frend, Maja Hok, Edrijan Brodi, Brajan Krenston, Edvard Norton, Vilijem Defo, Houp Dejvis, Liev Šrajber, Sofija Lilis, Stiv Park – da pobrojimo barem one najprepoznatljivije). U tom pogledu, a u drugim svojim dimenzijama, Asteroid Siti se nameće kao zgodan primer takozvanog “programera” (programskog filma jasnih namera i precizno određenih namena, isfabrikovanog po isprobanoj i opšte prihvaćenoj mustri), što ga ponovo dovodi u rimu sa stilski i zanatski inače potpuno drugačijim ostvarenjima jasne blokbasterske provenijencije. S tim da se Andersonovi filmovi, gledano i mimo svog “foldera” i svog “platnog razreda”, i dalje zadovoljavajuće dobro prodaju i ne gube na već prepoznatom zamahu i statusu izvesnog kulturnog kapitala u radnim biografijama holivudskih finansijera i producenata.

Ovog puta Anderson je ono malo priče i zapleta, naravno, prikrivenog sigurnim postmodernim akrobacijama u domenu naracije i vođenja priče, smestio u maleni grad u američkom bespuću, grad u samom zametku, dosta nalik tek prvim kulisama potrebnim da se izgradi filmski set na peskovitom delu američkog Srednjeg zapada, a na obodu pustinje u kojoj odjekuju nuklearne probe, gde se okuplja, treba li to uopšte naglašavati, transgeneracijska i na druge načine šarolika i šarena grupa ekscentrika ne bi li u svemirskom kampu za decu i mlade našli buduće vedete svemirskih programa i kakav-takav beg od monotonije svakodnevica koje ih zamaraju i drže u izvesnom robovskom položaju sa pogledom na maglovito smisleniju budućnost, potcrtanu svemirom koji treba osvojiti (i onda poharati), a iz koga onda nenadano navrati isprepadano i blago komično stvorenje iz neke daleke galaksije. Sve to je, ne bi li se makar u primetnoj meri zamaskirao kalup rabljen desetinu, ako ne i više puta, zaodenuto u takođe oku i umu ugodnu metatekstualnost, odnosno, u okvir priče unutar priče, pa onda unutar priče, gde se nađe ponešto prostora za zauzdane kontemplacije na temu fatuma.

Sve pobrojano, ako to i dalje ima snage da ikoga iznenadi i zbilja duboko očara i razgali, propraćeno je obiljem persiflaže, ponajpre u sferi doduše ujednačenih i međusobno precizno komplementarnih glumačkih kreacija (sa sve Skarlet Džohanson koja tu igra glumicu na tragu, recimo, Elizabet Tejlor iz perioda kada ju je polako obuzimala i osvajala bezvolja, iscrpljenost, pozerski fatigue na planu egzistencijalističke autodrame).

U kvalitativnom smislu, ovo jeste napredak u odnosu na prazninu koja je poput najcrnjeg oblaka prekrila i onda u potpunosti progutala njegov prethodni film (Francuska depeša), ali jeste i dokaz istrajnog i postojanog tapkanja u već izraubovanom mestu. Stoga ni ne čudi utisak da bi bilo mudro i lekovito da se Anderson barem na neku buduću (i po mogućstvu – što skoriju) kreativnu epizodu ili dve, mane tog samodovoljnog i potrošenog retro-šika, ali da zadrži pravac kretanja unazad, te da se rikvercom (naravno, uz pažljiv pogled u metaforički retrovizor) vrati vidno smislenijim korenima sa samog početka rediteljskog puta – a u tom pogledu, rana ostvarenja Bottle Rocket i Rushmore mogu da mu posluže kao zdrava i prava mustra. Tako bi ostalo prostora za taj nepresušni autoreciklerski žar koji ga pokreće i nosi.