Bobana Stojanovića sam upoznala malo pre nego što me je pozvao da im pomognem u organizaciji Prajda 2013. i radim sa njima zajedno na planiranju tog događaja. Šetnja se odigrala tokom noći i svi i dalje pamtimo taj magični trenutak i kratko osećanje da smo slobodni.

Međutim, Boban Stojanović je sa svojim partnerom Adamom napustio Srbiju 2016. godine, nakon što državne institucije nisu učinile ništa da pronađu počinice brojnih fizičkih napada i pretnji koje su im bile upućivane. Oni odlaze u u Kanadu gde im je odobren azil. Boban danas u Kanadi radi na unapređenju položaja izbeglica. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih se posebno izdvaja Platinasta medalja kraljice Elizabete.

Rođen je 1978. u Zaječaru, gde je završio Ekonomsku školu.

Tokom 2003. preselio se u Beograd gde se intenzivno bavio feminističkim, mirovnim i antimilitarističkim aktivizmom, pre svega u okviru organizacje Žene u crnom. Kasnije se posvetio LGBT aktivizmu i pokrenuo organizacije Queeria centar i Parada ponosa Beograd. Među svoje aktivističke uspehe svrstava prvu bezbednu Paradu ponosa u Beogradu 2014. godine. Upisao je Fakultet za medije i komunikacije, ali zbog loše ekonomske situacije nije bio u mogućnost da stigne do kraja i diplomira.

Boban je nedavno je objavio svoju prvu zbirku pesama "Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“. 

Vreme: Da li si morao da odeš iz Srbije da bi iznedrio knjigu poezije?

Boban Stojanović: Izgleda da je tako moralo da bude. Emigriranje uvek ubrzava proces donošenja odluka i podiže kapacitet pojedinca da prepozna svoje talente i kapacitete. Mislim da je to meni pomoglo da podržim samog sebe i počnem da pišem intenzivno.

Dok sam živeo u Srbiji uvek sam razmišljao o tome kako će neko da prihvati ono što radim, u svakom domenu života. U Kanadi sam se velikim delom toga oslobodio. Moj stav je da imam nešto da kažem i to je to, ako se neko u tome prepozna i dopadne mu se, utoliko bolje. Ali, ono što pišem je naišlo na izuzetno pozitivnu reakciju javnosti, što me čini veoma srećnim.

Pored toga desile su se još neke važne stvari koje su emotivno preopteretile moje biće i ja sam, jednostavno, morao da pišem, nisam imao drugog izbora. Prvo je bila činjenica da sam otišao iz sopstvene zemlje, zatražio azil u nekoj drugoj u kojoj sam, nakon nekoliko godina, postao državljanin. Druga je gubitak oba roditelja u manje od dva meseca.

Mama je neko vreme umirala u bolnici bez da su joj znali dijagnozu. Otac se ubio nakon četrdeset dana. Moj ujak je to znao i ništa nije učinio da ga spreči. Tata je prodao kuću, novac dao tom istom ujaku, zajedno sa drugim intimnim stvarima, uključujući porodične fotografije. Nakon smrti oca, zamolio sam ih da mi to pošalju, ali su odbili. Ja sam morao da na neki način memorišem sve ono čega se sećam jer više neću imati priliku da me išta na to podseti. Pored toga, suočio sam se sa kancerom čije me je prisustvo osnažilo da radim ono što volim jer sutra može da me nema i čekanje na pravi trenutak za bilo šta je samo bacanje vremena u nepovrat.

Zašto pesme?

Mislim da poezija dozvoljava čoveku da sve što oseća prospe na sto: i sitno poljsko cveće, i heklani stoljnjak, i kockice za jamb i sopstveno srce zajedno sa unutrašnjim organima. Ona je, svakako, kraća od proze, ali u tome je njena primamljivost. U tom malom prostoru koji sažima možda i dvesta stranica narativa nekog romana, treba uhvatiti čitaoca intenzivnom, gustom emocijom, na način da on ne samo razume onoga ko piše, već i da se identifikuje.  A to znači da je mera dobre poezije dubina kojom se čitaocu ureže pod kožu.

Sa druge strane,  poeziju doživljavamo na romantičan i uzvišen način. Mnogi ljudi poeziju koriste za beg od stvarnosti i pevanje o životu koji ne postoji, za kojim čeznu i sanjare. Moj pristup je drugačiji i umesto ka spolja, ja idem unutra, kopam što dublje mogu.

Knjiga je objavljena u Srbiji, reakcije su brojne i dobre, ti si u Kanadi, kakav je osećaj?

Osećaj je čudan jer, na primer, ne znam kako ćemo održati promociju. Promocija je intimni momenat između publike i autora, a ja tamo ne mogu da budem. Istovremeno, i meni samom, čudna je potreba da zemlji iz koje sam morao da odem, dam nešto. Ne znam da li je to neka vrsta patriotizma, stanje očaja ili potreba da se neki nepostojeći dijalog završi.

U Kanadi sam počeo da koristim neke hibridne reči, kombinacije srpskog i engleskog i to me plaši. Vrlo mi je važno da srpski jezik ostane živ u meni, jer on je više od jezika i reči, on je ono što je mene formiralo i što sam, zapravo, ja ovde. Čini mi se da je jezik prostor moje domovine, jer ja više nisam tamo, a ne pripadam ni ovde. Jezik me veoma određuje.

Pozitivne reakcije na moju prvu zbirku poezije dokazuju mi da još uvek dobro komuniciram na svom maternjem jeziku, da mogu da prenesem ono što osećam. Ljudi mi svakodnevno pišu poruke preko društvenih mreža i kažu da ih je knjiga razbila ili raznela, da su plakali, da su se smejali čitajući je. Konstrakta mi je napisala da su u njenoj kući imali porodično čitanje mojih pesama usred superćelijske oluje. Druga osoba mi je poslala sliku knjige i napisala da se sprema za čitanje dok njeni blizanci spavaju. Ovakvi komentari su poezija nakon poezije i to mi izgleda kao nešto veoma lepo.

Pesnički uzori?

Jednom je moja mama donela kolekciju od pet knjiga Miroslava Antića i ja sam se tada zaljubio u pesme kao formu. U novije vreme oduševljen sam Milenom Marković. Njeno pisanje je bilo moja dnevna soba u kojoj sam se osetio ugodno i koje me je podržalo da i ja počnem da pišem.

Između Antića i Marković, postoji još velika grupa pesnika i pesnikinja koje volim, poput Disa, Milene Pavlović Barili, Radmile Lazić, Zvonka Karanovića, Maje Anđelou i pesnika bit generacije poput Ginzberga ili Keruka u čije sam lepo lice oduvek bio zaljubljen.

Da li možeš da kažeš da je život u Kanadi početak novog života nakon dobijanja azila i aktivizma u Srbiji?

Radije bih rekao da je život u Kanadi vreme u kome sam samog sebe reformisao. Zbog svega što smo prolazili kao kolektiv, u Srbiji sam se osećao kao da živim u najgorem mestu na svetu. Sve što je bilo deo moje svakodnevice, uzimao sam zdravo za gotovo, nisam ulazio u suštinu toga. Tuđe dvorište mi je izgledalo bolje. Ja sam danas u tuđem dvorištu i, da, bolje mi je. Velika razlika je što ne prezirem više svoje.

Kada si emigrant, onda te geografija određuje. Ja se identifikujem sa Balkanom i Istočnom Evropom. Recimo, ajvar, baklave i razne vrste pita sa sirom su me povezale sa više ljudi ovde, nego bilo šta drugo. To je Balkan. Ili, recimo, to što za većinu ljudi u Kanadi, Evropa znače Rim i Pariz, a ne znaju mnogo o ostatku Evrope. Na Istočni deo gledaju kao na drugorazrednu Evropu, bez istorije i sadržaja. Ovde sam dobio uvid u međugeneracijsku traumu koji nose ti naši prostori tamo i bolje sam razumeo sve što se dešavalo i što se dešava, iako za mnogo toga nema opravdanja.

U Kanadi se ne bavim aktivizmom intenzivno. Društvo je potpuno drugačije. Ja sam se u Srbiji borio da dokažem da smo mi isti kao i svi drugi, iako nas većina vidi kao različite. Ovde je situacija drugačija i, posebno mlade generacije se bore da dokažu da su različiti iako ih većina vidi kao iste. To nije dijalog u kome ja mogu da učestvujem, jer ne razumem narativ. Moj društveni angažman odvija se u okviru posla koji radim, gde pokušavam da tražiocima azila i imigrantima koje pristignu u Kanadu ponudim što bolji život.

Iz tvoje perspektive danas, kako izgleda situacija sa pravima LGBT u Srbiji?

Kada smo Adam i ja doneli odluku da odemo iz Srbije, često sam se pitao da li sam ja tako nešto uradio na realnom planu, ostavimo po strani Prajd i neke druge, dokazive promene. I, verujem da jesam. Žalosno je što je Euro Prajd bio zabranjen, što Ana Branbić urušava ideju snage svakog zajedništva i solidarnosti unutar manjiskih grupa, svađe na aktivističkoj sceni su i dalje prisutne i beskrajno dosadne.
Vidim da je sve više mladih koji su autovani, oni nešto rade, stvaraju, svađaju se, daju sebi pravo da postoje. Kao što mene ne bi bilo bez Lepe Mlađenović ili Dejana Nebrigića, tako verujem i da je moj aktivizam bio podrška nekim mladim LGBT ljudima.

Pesme su vrlo emotivne i pomalo razarajuće, otvara kako tvoje, tako i rane mnogih, kako si se osećao dok si pisao ove pesme?

Može da zvuči kao kliše, ali pisanje je zaista isceljujuć proces. Šta god da pišem, od statusa na Fejsbuku, preko kolumni, do pesama, ništa ne objavim dok ne osetim da ja sam zaista stojim iza toga. Pesme koje su se našle u ovoj zbirci, kao i neke druge koje su ostale izvan nje, produkt su mog izlečenja. Početkom 2021. osetio sam se izuzetno umorno i prvi put u životu potražio sam pomoć stučnjaka. Bio sam na EMDR terapiji i zajedno sa svojom terapeutkinjom, prolazio kroz silne traume. To me je osvestilo. Takođe, shvatio sam da u mojoj svesti postoje slike koje su vezane za sve te traume i o tim slikama sam pisao, dekodirao sam ih kroz jezik. Pesme su uglavnom nastajale tako što bih neku od tih slika primetio u mojoj svesti, onda bih je uzeo, dekodirao sliku u tekst i napisao pesmu u veoma kratkom vremenskom roku. Često sam osećao olakšanje nakon napisane pesme, utisak da je nešto zaokruženo i završeno, da je tu, ali da imam kontrolu nad tim. Zato je isceljujuće.

Koja ti je tvoja omiljena pesma?

Ima ih nekoliko. Jedna od njih je pesma koja otvara zbirku, a koja se zove "Kako su mene moji pravili“. Volim i pesmu "Led je dobar za tvoju kožu, mama“. Sebe imenujem kao feministu i volim da kroz svoje pesme dam glas ženama iz mog života koje su ćutale i trpele. U toj pesmi dajem svojoj majci pravo da nam svima odreže jezike, da ućutimo. Takođe, jedna od onih koje voilim je i "Da sam manje naivan, mene ne bi bilo“, u kojoj se mirim sa svime lošim što sam o sebi čuo. Volim ih sve, zapravo, sve su deo mog iskustva, a svako iskustvo koje sam podelio u pesmama mi je važno. Da nije, ne bih ih napisao.

Da li planiraš novu knjigu?

Da, apsolutno. Planiram sledeću zbirku naredne godine. Ima još puno toga da se kaže. Idol mojih tinejdžerskih dana, Ana Rodić, savetuje mi da se pozabavim opisnom prozom. Imam neke ideje u glavi, videću šta će od svega toga da ispadne. Pre više od dvadeset godina, jedna prijateljica mi je gledala u dlan i rekla ću se u životu baviti pisanjem, ali tek kad pređem 45tu godinu. I evo me, mesec i nešto dana nakon mog 45. rođendana objavio sam "Dnevnu sobu“.

Da li ti nedostaje Beograd?

Beograd je lep, ali mi ne nedostaje kao grad u smislu ulica, zgrada, lokala. Nedostaje mi atmosfera koja je u Beogradu postojala pre dvadesetak godina, a koja je vremenom nestajala pre mog napuštanja Srbije. Nedostaje mi žudnja za životom koju Beograd ima uprkos svemu što ga snalazi, dinamika zelenih pijaca i gluvarenje sa prijateljima. To je posebna vrsta spontanosti koju nisam sreo nigde drugde. Neki od njih su otišli iz Beograda i danas se srećemo na raznim tačkama sveta, ali ta druženja nemaju isti vajb.

Da li je Rende našlo tebe ili ti Rende?

Rende i ja smo u ljubavi već decenijama. Rende je oduvek imalo zanimljivu izdavačku politiku, bilo drsko i hrabro, objavljivalo kvir autore, autore čije su knjige bile spaljivane od nacista, autore iz regiona onda kada mnoge druge izdavačke kuće nisu bile hrabre da ih objavljuju. Moja urednica, Slađana Novaković i ja smo puno puta radili zajedno, učestvovali na tribinama i diskusijama, jedne godine se Rende našlo na Kvirija kalendaru koji je radila grupa Škart, tako da postoji istorija odnosa.

Ja sam pesme pisao i objavljivao, mnogi su govorili da ih treba objaviti kao zbirku, ali sve to meni nije bilo na pameti dok se nije javila Slađana i dala konkretan predlog. Onda mi je dala izvesno vreme da sve to sredim, pošaljem i da objavimo do kraja leta. Objavili smo ranije sa idejom da je leto, ljudi su uglavnom na odmoru, knjiga poezije, novi autor, neka je malo u knjižarama, pa će krenuti na jesen. Međutim, javilo se veliko interesovanje za knjigu, u Srbiji i u regionu, brzo se rasprodala. Slađana me jednog dana pozvala i rekla da se moja knjiga prodaje kao Vedrana Rudan nekada. Tokom priprema za štampu, dobio sam ponude od još nekoliko izdavača. Ipak, moje je srce ostalo u Rende.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com