Izjava je odjeknula kao bomba: ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu njegova ekselencija Kristofer R. Hil veruje da je TV Pink televizija koja deli “zapadne vrednosti” i radi na pomeranju Srbije ka Zapadu. Ovo je sada već opšte mesto jer je ambasador ovaj stav jasno ponovio više puta, a poslednji put u razgovoru za VOA u Srbiji (Voice of America, stanica koju finansira američka vlada u državama van SAD).

Hilova otvorena “podrška” Željku Mitroviću i njegovoj TV kući protiv koje, između ostalog, građani Srbije protestuju četiri meseca izazvala je bes i nevericu, kako se to obično kaže. Bes, jer liberalni deo građana Srbije ne može da veruje da američki ambasador može da podržava TV Pink, a nevericu zato što izgleda da je isti taj sloj građana ostao bez uporišta u državi koja je kolevka liberalizma i vladavine prava.

Jednostavno: kako Hil može da objašnjava da je TV Pink nešto što “gura Srbiju ka Zapadu” kada “svi mi” znamo da je upravo suprotno: da je ova TV stanica jedan od školskih primera fejk-njuz informisanja (lažne vesti) u delu informativnog programa, da je čisti servis za promociju Aleksandra Vučića i vređanja svakoga ko nije uz njega i da je u zabavnom delu primer TV đubreta koje u suštini promoviše svaku vrstu nasilja.

ŠTO VAŽI ZA JUPITERA…

U mesecima u kojima je izgledalo da bi javnost u Srbiji mogla da natera Vučića i njegov režim na ustupke, usledili su “hladan tuš” i “nož u leđa” jer je predstavnik najmoćnije države sveta otvoreno stao na stranu Željka Mitovića, što se razume kao otvorena i nedvosmislena podrška Vučiću. Tako se onih nekoliko desetina odsto građana koji još uvek veruju da Srbija treba da bude u Evropskoj uniji i da joj jeste mesto na Zapadu, našlo na ledini. Jer im je Hil poručio da ako jesu za to, onda treba da idu u isti šator sa Mitrovićem (čitaj Vučićem), što izgleda neostvarivo.

Tako je na političkom planu, a na medijskom je još gore: Hil je stao ispred zgrade Pinka, ispred koje su građani dolazili da se bune i koju je režim punio specijalnim policijskim snagama kako bi sprečio potencijalni upad i poručio da ta TV stanica ima informativni program koji pomaže da Srbija ide prema Zapadu.

“Ne razmišljam toliko o prošlosti nego gledam ko šta sada radi”, jedna je od izjava ambasadora Hila, koji je objasnio da je Mitrović poslao reportere na ukrajinski front i da su oni izveštavali o ratu u Ukrajini valjda “kako treba”.

Uzalud su stizale primedbe da ne može ton da promeni pet minuta “prave priče” kada je sve ostalo u potpunoj suprotnosti sa onim što jesu “zapadne vrednosti” ili “američke vrednosti” – amabasador je ostao smiren i odlučan u nameri da javnosti Srbije objasni kako on zaista veruje da Mitrović (što znači Vučić) radi dobru stvar i gura Srbiju na Zapad. Sve ovo radi ambasador države u kojoj je vladavina zakona iznad moći svakog pojedinca i koja je poznata i prepoznata po značaju slobode izražavanja i slobode medija. A da i ne pričamo da je to država koja ne voli monopole, ni u medijima ni u biznisu, pa još više čudi da ovde zagovara i brani nešto što je u potpunoj suprotnosti sa onim što bi SAD trebalo da predstavljaju. Na kraju, sve to izgovara ambasador države koja daje godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo u saradnji sa NUNS-om “Dejan Anastasijević”, nagradu koju su godinama unazad dobijali novinari koji jesu razotkrili nakaznost, koruptivnost i povezanost vlasti sa organizovanim kriminalom.

Ali, biće da je po onoj staroj izjavi koja se pripisuje Vinstonu Čerčilu posle završetka Drugog svetskog rata kada su ga pitali kako to da Ujedinjeno Kraljevstvo podržava komuniste u Jugoslaviji: “Šta nas briga što je tamo komunizam, nećemo mi tamo da živimo.”

Na izreku “Što važi za Jupitera, ne važi za vola” moglo bi da se svede ovakvo ponašanje američkog ambasadora. Američki standardi važe za Ameriku, a Srbija i njeni građani treba da sami vide i šta će i kako će i kada će i kuda će. Iako javnost u Srbiji nije naivna i uspela je da u poslednjih nekoliko decenija nauči možda i na teži način različite stvari, ovaj događaj joj se učinio bez presedana, jer se nekako (sada se vidi naivno) verovalo da tamo negde postoji neka podrška na tom nikada završenom putu Srbije u Evropu.

MEŠANO MESO I LJUBAV PREMA AMERICI

Stvari nisu tako izgledale kada se saznalo sada već daleke jeseni 2021. godine da je američki predsednik Bajden pozvao iz penzije predavača na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i predložio mu da se poduhvati posla ambasadora u Srbiji. Hilu je verovatno samo to nedostajalo u životu: on je pre toga 35 godina proveo u američkoj državnoj službi, za šta je odlikovan i dogurao je do skoro najvišeg nivoa u diplomatiji te države. Dete diplomate, odrastao u porodici koja se selila i koji je u ranim danima nekako pripremio sebe da posveti život i karijeru služenju svojoj državi u diplomatskoj službi širom sveta, prihvatio se ovog posla i stigao u Srbiju pre skoro godinu i po dana. Razume se, odmah je postao velika zvezda, najveća u diplomatskom koru u Beogradu. Ovo naravno ima posebnu težinu zbog toga što Srbija, kao i sve male države, u velikoj meri zavisi od odnosa sa najmoćnijim državama sveta. Osim toga, Hil je došao umesto ambasadora koji se proslavio obilaženjem kafana i roštilja širom Srbije, verujući valjda da ako građanima Srbije pokaže da voli mešano meso, oni će više voleti Ameriku.

Hil, kako za njega kaže, jeste diplomata starog kova koji ima jedinstvenu karijeru: od volonterskih dana u Kamerunu posle završenih studija, nekoliko važnih nameštenja na Balkanu i u Poljskoj, preko glavnog pregovarača sa Severnom Korejom oko rešavanja problema nuklearnog programa do Obaminog ambasadora u Iraku posle Sadama Huseina. Najveći domet je napravio u bivšoj Jugoslaviji jer je bio deo tima Ričarda Holbruka koji je “doneo mir” u jesen 1995. godine.

OVISNI O MEDIJIMA

Gotovo tri decenije kasnije Hil je opet u misiji: dok rat traje na istoku Evrope, treba da obezbedi da Rusija bude proterana iz Srbije i to je čini se glavni cilj i zadatak njegovog ambasadorovanja. Uporedo s tim, on se suočava sa posledicama neuspeha njegove druge mirovne misije, one iz 1998/99. kada je trebalo objasniti Srbiji da sa Kosovom nešto mora da se uradi, ali da to ne bude vojnim tehnikama. Na koncu, vojsku je potegao NATO koji je opustošio i Kosovo i Srbiju i trajno galvanizovao negativno osećanje prema Zapadu i ovoj vojnoj alijansi.

Hil zna sve aktere i verovatno mu je dosadno da prepričava “doživljaje” sa pregovora u Dejtonu i Rambujeu ili da objašnjava kako je razgovarao sa teroristima iz OVK čije se vođe danas nalaze u isturenom kosovskom sudu za ratne zločine u holandskom Hagu. Ipak, ti duhovi prošlosti su možda bili presudni da prihvati postavljenje i ponovo dođe u Beograd, sada u penzionerskim godinama kada je bilo primerenije da uživa kao gostujući predavač na univerzitetima širom SAD.

Njegovo dobro poznavanje prilika i činjenica da dolazi kao predstavnik predsednika Bajdena kome je Balkan jedan od prioriteta u spoljnoj politici, navelo je mnoge u Srbiji i regionu da poveruju da će on doprineti demokratizaciji regiona i podupreti one snage koje jesu za demokratiju i vladavinu zakona. Međutim, Hil je sada ambasador i nije posrednik u pregovorima. Iako je u poslednje vreme sve tumačio kao interes spoljne politike SAD, njegova sveprisutnost u medijima i gotovo svakonedeljni sastanci sa srpskim predsednikom Vučićem pomeraju ga daleko van tog regularnog ambasadorskog položaja.

Jedan od takvih primera je njegova intervencija u jesen 2022. godine kada je bilo dovedeno u pitanje održavanje Europrajda, a drugi je krajem iste godine kada je sa puno samopouzdanja izjavio da neće biti više nikakvih blokada na severu Kosova, i to se obistinilo. Ova dva primera dolaze iz dva spektra: prvo je vezano za vrednosti i ljudska prava, a drugo za američke interese na Balkanu – videli ste da Hil ume da zaštiti i jednu i drugu “stvar” onda kada se u to uključi, bez obzira što to izlazi iz delokruga njegovih ovlašćenja i zadire u unutrašnju politiku zemlje domaćina.

Spremnost da razgovara sa medijima, i to sa svim medijima bez razlike (sada bi on verovatno rekao da nikada ne bi išao na TV Hepi, ali hajde da sačekamo malo), povezuje ga sa Vučićevom praksom. U tom smislu, Hil je verovatno druga najcitiranija osoba u srpskoj javnosti, a on je takav pristup davno ustanovio još kao pregovarač sa Severnom Korejom. Tada je, dok su trajali pregovori, govorio za štampu i ujutru i uveče, što ga je približilo ljudima u Aziji i omogućilo da mu budu naklonjeniji nego njegovom severnokorejskom “suparniku” za pregovaračkim stolom. Sada je poput Vučića svakoga dana na TV-u, u štampi, ali i na društvenim mrežama pa izgleda da su se njih dvojica složili, uprkos i u inat Vučićevim protivnicima.

ŠTO HIL ZNA, A SRBIJA NE ZNA

Ako se u proleće prošle godine očekivalo da će SAD preko Hila izričito tražiti da se Srbija distancira od Rusije i uvede sankcije, brzo je postalo jasno da od toga nema ništa, ali i da se na drugom nivou radi da se Srbija i njena vlada ograde od Rusije i Putina.

“Možete vi da kupite gas iz Rusije, ali kako mislite da on dođe u Srbiju?”, rekao je jednom prilikom Hil, što je primer njegovog izričitog stava da je Rusija “otišla u tamnu šumu” i da je pitanje kada će iz nje da izađe, pa Srbija i nema šta tamo da traži nego treba da bude povezana sa svojim zapadnim partnerima.

Hil se toliko često sastajao ovih godinu i po sa Vučićem da sigurno ima jasnu sliku o tome kakav je ovaj, baš kao što je znao i kakav je Slobodan Milošević jer je sa njim pregovarao tokom dve diplomatske misije. Ipak, nije hteo da odgovori na pitanje novinarke VOA da ih uporedi, mada mnogo stvari iz politike potonjeg možemo da vidimo u politici Vučića. Zadržao je mišljenje za sebe, što su tabloidi iskoristili da izvuku naslov “Vučić i Milošević nisu za poređenje”. Ovo je dodatno razbesnelo one koji veruju da u SAD imaju podršku i uzora u izgradnji demokratske države.

Međutim, čini se da su svi više verovali svojim predrasudama ovih godinu i po dana i pretpostavkama nego onome što je Hil radio i govorio kao predstavnik vlade Džoa Bajdena.

Kao što je više puta javno navodio u svojim nastupima, još je u mladim godinama, kao volonter u Kamerunu, naučio lekciju da “ne ispravlja krive Drine” u zajednicama koje možda ne razume u potpunosti, odnosno kao da je učio od ambasadora Ive Andrića koji se zaklinjao u maksimu “Ćutanje je zlato”.

Hil ne samo da zasad nije doveo do toga da Srbija uvede sankcije Rusiji i da se konačno politički odvoji od Putina, nego je otvoreno podržao Vučićevu politiku u mesecima konstantne krize na Kosovu i Metohiji. On odlično poznaje i Aljbina Kurtija i čini se da o njemu nema neko visoko mišljenje, pa mu je Vučić draži; izgleda da Hil poznaje nekog drugog predsednika Srbije, a ne onog koji se svakoga dana ukazuje na svim televizijama kao osiona i drčna osoba, nasilna u komunikaciji i ponekad planirano bezobrazna. Ukratko, predsednik Srbije govori o tome da idemo u EU ali preko Moskve, kako hoćemo američki kapital ali i kineske kredite i tehnologije. Međutim, Hil kao da zna nešto drugo. To je i moguće jer su često zajedno, pa kada je s njim, Vučić kao da govori na drugačiji način i kao da zastupa vrednosti koje ne zastupa u javnim nastupima.

KONJICA NEĆE STIĆI

Još zanimljivije je poverenje Hila u Željka Mitrovića i njegovo zagovaranje politike “Srbija na Zapadu”, što dovodi do ozbiljnih posledica na medijsko tržište u Srbiji.

Godinama TV Pink krši sve medijske i poneki zakon o poreskom sistemu, promoviše vulgarnost i primitivizam u zabavnom programu, od informativnog programa pravi rijaliti programe i, u suštini, emituje originalni nepatvoreni koncept lažnih vesti, stalne relativizacije i promocije teorija zavere. Sada, odjednom, po Hilu, oni su šampioni izveštavanja, Mitrović je motor koji vuče na Zapad, a svi ostali bi trebalo da se na njega ugledaju. Američki ambasador tako poručuje Srbiji: idite na Pink, iskoristite gledanost, sedite u studio i promovišite svoje ideje i politike.

Nažalost, takva poruka je poruka propagande, a ne novinarstva, za koje, opet, ambasada koju on vodi daje nagradu za istraživačko a ne propagandno novinarstvo. Ukratko, Hil je u Srbiji podržao ono što u Americi nikada ne bi: jednostrani medij koji služi političarima na vlasti za propagandu i koji političke protivnike Vučića medijski razapinje, vređa i nipodaštava. I čeka i navija, razume se, da u SAD pobedi Tramp, pa da se svi opustimo i raspištoljimo. Time je Srbiji poslata poruka otrežnjenja: konjica neće stići kada su u pitanju vrednosti vladavine zakona, konkurentnosti, poštovanja ljudskih prava, što, opet, jača one snage u Srbiji koje decenijama govore o SAD kao najgoroj državi na svetu koja svojom spoljnom politikom uništava narode i države.

Hil nam poručuje da će Vučić sve to da spreči, a da će on snagom svog političkog rejtinga odvesti Srbiju tamo gde je Amerika zamislila ili gde bi bio interes SAD. Osim ove poruke, koja bi mogla da bude zasnovana ili na nekoj analitici ili na njegovoj proceni i uverenju, ništa ne ukazuje da će se to dogoditi.

Na Hilovu žalost, a to mi ovde učimo poslednjih 30 godina, njegova misija možda bude uspešna samo ako se u Evropi opet podiže novi zid prema Rusiji, a Vučić se vidi kao Tito nekad: potrebno je samo da kaže jasno ne Moskvi i da u miru od spoljnih uticaja vlada dok mu bog da zdravlja.

A šta će biti unutra? To svakako nije briga ambasadora Hila i vlade SAD. Da li će biti dovoljno za novu knjigu memoara? Teško, mala je ovo stvar.