Intervju: Vida Petrović Škero
Država je postala “strani plaćenik”
“Školska godina počinje, a ja kao građanka nemam pravu sliku ni šta se uradilo, ni kako će uopšte ona početi? Ili, kako to da je odjednom prekinuta, tj. dve nedelje skraćena? I zašto je tu vest objavio onaj koji je objavio, rekavši samo ‘to je tako’? Mi ne znamo ni šta će biti sa zgradom OŠ ‘Vladislav Ribnikar’. Neki medij je javio da deci koja su tražila da se prebace u drugu školu to nije bilo dozvoljeno. Da li je to lažna vest? Ako jeste, ko će da snosi odgovornost za to? Gde su demantiji? Sva pisma koja su slali oštećeni, a bilo ih je dosta prethodnih meseci, dokaz su da sistem ne funkcioniše”
Sumrak ljudskosti, možda bi se tim rečima dala opisati situacija gde su roditelji dece ubijene pre nepuna četiri meseca prinuđeni da napišu pismo glavnim urednicima medija moleći ih da prestanu da ih dodatno razaraju svojim izveštavanjem:
“Svakodnevnim objavljivanjem ‘senzacija’ ili ‘ekskluzivnih saznanja’ (koji su najčešće puni neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu, postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikada više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar – žrtve, su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio.”
Ostatak pisma je još bolniji. Kao i činjenica da ne deluje da se nešto time promenilo. Sva ona pitanja koja inače postoje, odnosno problemi koji čine da se društvo urušava – poput medija koji svakodnevno krše Kodeks, dok ih predsednik lično brani, curenja informacija iz bolnica i policije, kršenja zakona bez posledica, odsustva odgovornosti, sveprisutnog nasilja – samo su poslednjih meseci postali još vidljiviji.
Sa Vidom Petrović Škero, bivšom predsednicom Vrhovnog suda Srbije i članicom Komisije za žalbe Saveta za štampu, razgovaramo o tome kako se izveštavalo od prvog dana, od trenutka kada se masovno ubistvo dogodilo, o protestima, o (ne)poštovanju zakona i odsustvu sankcije, o ljudskosti i vladavini prava.
“Izveštavanje je, takoreći, od prvog trenutka bilo u neskladu ne samo sa Kodeksom novinara, već sa ljudskošću, sa nepoštovanjem i same dece”, kaže Petrović Škero. “Novinari i urednici – a kasnije i predstavnici drugih institucija, poput policije, kao i sam predsednik države – pokazali su da ne poštuju zakon”, kaže već na početku razgovora. Čim se videlo da se nešto ozbiljno događa u školi, što je bilo jasno po broju policijskih i kola hitne pomoći, počelo je sa sačekivanjem i guranjem mikrofona u lice deci koja su istrčavala iz školske zgrade. Ona imaju od deset do 14, 15 godina; neka do njih pričaju relativno smireno, šokirana zbog onoga što se dogodilo, neka su užasnuta… Svaki novinar mora da zna da se prava deteta uvek poštuju – to kaže zakon, to kaže Kodeks – i da se ne može uzimati intervju od deteta bez saglasnosti staraoca ili makar nekog odgovornog u školi. Svakako, u tom trenutku niko o tome ne razmišlja. Ali zar to ne nalaže sama ljudskost? Prikazuju lica te dece, ta slika u početku nije bila ni blurovana. A onda ti isti mediji počinju, pre zvaničnog saopštenja da je iko ubijen, da pogađaju koliko ima žrtava. Naravno da ta brojka nije bila tačna, a njome su licitrali kao da su u pitanju kilogrami jabuka. Da li je iko od njih imao u glavi koliko je roditelja čekalo, pokušavalo da se probije iz drugog dela grada da vidi šta se desilo sa njihovim detetom i da čita te brojeve i razmišlja da li je u tom većem ili manjem broju i njegovo dete, da li se izvuklo? To je nedopustivo. Znate, Kodeks je mali da ograniči ljudskost novinara, a ovde se dogodilo upravo suprotno. I pre nego što je zvanično stiglo obaveštenje o broju poginulih i ranjenih, već su mediji stvorili potpuni haos. To je učinjeno i kada je objavljena slika zgrade u kojoj je živeo dečak koji je ubica. Anonimnost nije postojala. Da li su tada mislili da postoji sestra tog dečaka, da je ona dete, da treba da uđe u tu kuću i da tu živi?”
VREME: I kako u tu sliku uklopiti pitanje javnog interesa, odnosno (ne)svesnosti o postojanju istog?
VIDA PETROVIĆ ŠKERO: Počnimo od ovoga – šta kaže naš Ustav? Građani imaju prava da znaju. Ko im obezbeđuje to pravo? Mediji. Ali šta mediji treba da obaveštavaju građane, šta im nalažu Ustav i zakoni? Ono što je od interesa za opštu javnost. Ako obaveštavate o nečemu što nije od interesa za opštu javnost, vi kršite nečije pravo, pravo na privatnost, na prezumpciju nevinosti… Ne postoji opravdanje medija, urednika, novinara i drugih koji se profesionalno bave nekim poslom da ne znaju šta mogu da objave. Jer ne smeš da kršiš tuđa prava, prava dece, porodice, pa i građana koji su dobijali informacije koje su ih uznemiravale i koje ne treba da znaju. I ono što je počelo kao besomučna jurnjava za senzacionalističkom vešću, nastavilo se, kada je reč o kršenju prava, na konferenciji za štampu i zvaničnim saopštenjem gde je nadležno lice iz policije objavilo imena dece sa spiska koji je nađen tokom pretresa. To je nedopustivo sa aspekta budućeg krivičnog postupka, iz bezbednosnih razloga. Pomenula sam snimak pokazan na konferenciji za štampu gde se vidi zgrada iz koje policija odvodi roditelja dečaka koji je ubio. Šta je sa bezbednošću ostatka porodice, komšija? Danas smo svedoci da se piše u medijima da komšije zatvaraju vrata, mole da se ne ostavljaju cedulje… A vrhunac onoga što se ne sme uraditi bila je konferencija za štampu na kojoj predsednik države Aleksandar Vučić između ostalog daje podatke iz zdravstvenog kartona deteta, što je apsolutno protiv zakona. Prvo, odakle mu takav podatak? On nije ovlašćen ni da taj podatak pribavi – to mogu samo policija i tužilac – a svakako ne da ga koristi za javnost. Kako bi se osećali svi ti ljudi koji krše zakon da se radi o njihovim porodicama? Čak i ako nisi pravnik, moraš da znaš da je to nedopustivo i neopravdivo.
Mislite li da će se nakon pisma roditelja ubijene dece urednicima medija nešto promeniti, da će neki urednik ili novinar zastati i kazati “u redu, neću više ovako”?
Nažalost, sigurna sam da neće. Mi moramo da promenimo medije, način funkcionisanja glavnog urednika, ali i da novinari budu dovoljno stručni da ne uče šta je dozvoljeno, a šta ne kada se nešto već dogodi. Mora postojati pisanje koje poštuje i Ustav i zakone i ono što je čovečno. Mogu neki da se brane povodom slučaja “Ribnikar” da nisu znali kako se izveštava, da se nisu snašli. Posledice neznanja su nesagledive. Ali to ne sme da bude tako. Pa po našem zakonu doktor ne može da vam saopšti da vaš član porodice ima sidu ako ne postoji saglasnost obolelog. A onda, predsednik države čita podatke iz nečijeg zdravstvenog kartona na konferenciji za štampu.
Pomenuli ste nestručnost novinara. Verujete li da je reč o neznanju ili prostoj kalkulaciji o broju klikova i odsustvu kazne?
Mislim da je to mešavina svega… Recimo, novinari kažu, saznali smo to na konferenciji za štampu, pa ćemo to i objaviti. Neka snosi odgovornost onaj koji je to govorio, ali isto tako i onaj koji je to objavio. Svakome svoja odgovornost. Jer ne mora se preneti sve što se čuje. Teže je pitanje za novinare elektronskih medija: ako je uključena kamera, šta uraditi? Ali postigli smo, recimo, da u direktnom prenosu rijalitija kad ide psovka, dolazi do bipa; znači da se mogu iznaći mehanizmi kako bi se to regulisalo. Jer kod nas se već godinama na konferencijama za štampu govore stvari koje ne bi smele. Druga stvar je i to što bi sami mediji morali da započnu kampanju o tome šta se govori, a šta ne na konferencijama za štampu i da ustanu protiv zloupotrebe tog vida komunikacije.
Kada pričamo o masovnom ubistvu u OŠ “Vladislav Ribnikar”, četiri meseca se ponavlja nedopustivo. Razni mediji izmišljaju bez posledica, na naslovnim stranama su i naslovi i slike koje ne bi smele da se uopšte nađu u novinama. I do čega sve to dovodi? Između ostalog dolazi i do slavljenja onih koji čine krivična dela. Svaki pravnik zna da takvo izveštavanje dovodi do lanca sličnih događaja, do lanca nasilja. I to živimo sada.
Kako naterati medije da budu odgovorni, odnosno kakvu ulogu igra manjak sankcija kada je reč o kršenju zakona i Kodeksa?
Da bi mediji bili kakvi treba da budu i da bi ispunjavali svoje Ustavom i zakonom predviđene funkcije, oni moraju kada se desi nešto ovako, kada dođe do izveštavanja kojem svedočimo mesecima, da budu sankcionisani tako da više nikada to ne učine. Kod nas postoji sudska praksa koja sudi po tužbama za naknadu nematerijalne štete koju pretrpi određeno lice, kada se o njemu u medijima daju netačne informacije, zloupotrebljavaju određeni navodi i podaci, kada se krše njegova čast i ugled, njegovo pravo na privatnost ili pravo ne privatnost deteta… Međutim, ona nema preventivnu ulogu. Statistika pokazuje da su naknade nematerijalne štete od 30.000 dinara do 1.000.000, što se uzgred dogodilo samo jednom. Drugim rečima, većinom je to zanemarljivo. Novinare i medije u velikom broju slučajeva uopšte ne interesuje šta piše u zakonu, jer posledica nema.
Mnoge pojave o kojima pričamo su sada kulminirale, ali traju mnogo duže od ova četiri meseca.
Svakako. Pogledajte samo kako se piše o ovim, čestim slučajevima kada muž ubije ženu, a potom izvrši samoubistvo. U redu je da se o tome javnost obavesti, da se ponovo dogodilo, ali ne da se ulazi u najsitnije pojedinosti, da se pravi model i daje recept za nasilje. Poput izveštavanja o masovnom ubistvu u Duboni i Orašju. Pišu da je mladić rekao: “Oni su mene nervirali pa sam ih ubio.” Odakle mediju takva izjava? Ako su je izmislili, postoji odgovornost i jasno je propisana – imate mogućnost disciplinskog postupka, otkaza, novčanog kažnjavanja. Ukoliko je to procurilo iz tužilaštva ili policije, opet neko mora da snosi odgovornost. Neophodno je da primenjujemo postojeće zakone. To je problem koji se stalno javlja. Kada razgovarate sa novinarima, oni kažu da se plaše otkaza, urednik će reći da je njemu važno da novine održi, da ima prodate primerke, klikove… Ali ako se to dešava nauštrb kršenja zakona, onda mora da se sankcioniše. I sve dok ne počnemo da poštujemo zakon, sve dok nam se pravna država svodi na simulaciju jer se pozivamo na to da zakon postoji, ali se ne primenjuje, imaćemo situacije da se roditelji ubijene dece obraćaju glavnim urednicima. Sva ta pisma koja su slali oštećeni, a bilo ih je dosta prethodnih meseci, dokaz su da sistem ne funkcioniše.
Brzinom kojom radi naša Skupština, po hitnom postupku i bez rasprave, mi možemo za mesec dana da promenimo sve zakone. I da imamo zemlju idealnih zakona. I da li ćemo tada biti zemlja koja poštuje vladavinu prava, u kojoj se smanjuju femicid i broj masovnih ubistava? Da li će tada naša deca da shvate da nije najbolje zanimanje ono koje podrazumeva moć u vidu gole sile? Pa neće. Ponavljam, moramo da primenjujemo zakon.
Kako vam deluje, nakon svega što se dogodilo, odgovor sistema kada je reč o obrazovanju, samoj nastavi, psihološkoj podršci, nasilju u školama…?
Pričali smo malopre o javnom interesu. Upravo je to pitanje od javnog interesa – počinje školska godina, a ja kao građanin nemam pravu sliku ni šta se uradilo, ni kako će uopšte ona početi? Ili, kako to da je odjednom prekinuta, tj. dve nedelje skraćena? I zašto je tu vest objavio onaj koji je objavio, rekavši samo “to je tako”? Mi ne znamo ni šta će biti sa zgradom OŠ “Vladislav Ribnikar”, koji deo će se koristiti, koji neće, koji će biti memorijalni deo… Neki medij je javio da deci koja su tražila da se prebace u drugu školu to nije bilo dozvoljeno. Da li je to lažna vest? Ako jeste, ko će da snosi odgovornost za to? Gde su demantiji? Ako nije, to je onda zastrašujuće.
Smatrate li da postoji energija da se nešto promeni, da je dovoljan broj ljudi shvatio da ono što ih se naizgled ne tiče u ozbiljnoj meri utiče na njih?
Skupovi koji su usledili – oni se i danas održavaju – upravo su bili pobuna protiv nasilja. I broj ljudi koji je tada došao poručio je da ne možemo više ovako, da se mora ići protiv svake vrste nasilja. Meni je ulilo nadu što sam u tim šetnjama videla i viđam mlade koji iskazuju svoj bunt protiv nasilja. Jer nasilje je kad ja ne mogu da dobijem posao ako nisam u određenoj partiji. Nasilje je i kada dobijem otkaz zato što sam izrazila neslaganje sa nadređenima, sa vlašću. Nasilje je i kada predsednik države gleda ko je od urednika RTS-a lajkovao sliku sa protesta. Nasilje je i što su smenjeni Slobodan Milenković i Dušan Mitić, dvojica časnih ljudi. Nasilje je i kada predsednik Vučić kaže da se protestuje kako bi “Šolak dobio (petu) frekvenciju” i da je to pritisak na REM. A koji je pritisak bio da onakve televizije poput Pinka i Happyja dobiju frekvenciju? Nasilje je i kada REM neće da dodeli petu frekvenciju, a i sama izjava predsednika Vučića je nasilje nad nezavisnošću tog tela.
Sve vidimo, i šta se dešava? Ništa. Na dnevnom nivou imamo slučajeve da deca podižu ruku jedno na drugo, da mlađa punoletna lica ubiju nekog… Odakle toliko nasilja? Pa rađa ga sistem, vlada se čistim nasiljem! Zato treba svi da se borimo. Ako ne može drugačije, moramo da upotrebimo i taj građanski otpor koji je legalan vid borbe. Kakva je to vlast koja svoje građane koji šetaju i protestuju protiv nasilja naziva stranim plaćenicima? A tvrdim da najveći broj ljudi koji je bio i koji šeta po ulicama nisu članovi opozicionih partija, a svakako nisu strani plaćenici. Jedino što mogu sa sigurnošću da kažem jeste da naša država postaje “strani plaćenik”. Jer mi samo živimo od kredita, rasprodaje naše imovine pod nepovoljnim uslovima, dižemo kredite da se isplate penzije, znamo kakvi su uslovi rada kod privatnika, upadamo sve dublje i dublje u probleme koji stvaraju nasilje…
Pričamo o vladavini prava, o zakonima, ali ste više puta pomenuli osećaj ljudskosti. Pa gde se denuo kod nemalog broja ljudi – sada razgovaramo o medijima, pa otuda kod novinara i urednika – taj osnovni osećaj empatije i odgovornosti, da se nešto ne sme i ne treba činiti? Šta mislite, kako pišu nakon što pročitaju ono pismo roditelja?
Mislim da je tu reč o izgubljenoj ljudskosti. Izgubljenoj u dugotrajnom radu novinara, koji ne mora da se odnosi na period od deset godina, urednika da poveća svoj profit… I tu se odvaja mali broj profesionalnih medija i mnogo veći broj onih drugih koji se ne libe ni da izmisle, ni da nekom upropaste život.
I daleko od toga da je tu reč samo o novinarskoj profesiji. Možda je sledeća priča ona o sudstvu. Novinar mora da se zalaže za prava ljudi, a ne da ih krši; sudija mora da zaštiti pravo, da poštuje šta mu zakon kaže. Profesionalizam mora da vlada svuda. Doktor koji dvadeset minuta piše statistike i popunjava upitnike, usput uzimajući informacije od pacijenta, a skoro da ga i ne pregleda, takođe nije profesionalan i bledi ljudskost u njemu.
Ukratko, mora svako profesionalno da radi svoj posao.
Porazno je to što kažete, ma koliko bilo normalno, nekako u ovom trenutku zvuči skoro pa idealistički.
Svako mora da radi poštujući Ustav i zakone, to nije idealistički. To je propisano. Mora se primeniti, a ako se ne primenjuje, sankcionisati.
“Svakodnevnim objavljivanjem ‘senzacija’ ili ‘ekskluzivnih saznanja’ (koji su najčešće puni neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu, postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikada više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar – žrtve, su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio.”
Ostatak pisma je još bolniji. Kao i činjenica da ne deluje da se nešto time promenilo. Sva ona pitanja koja inače postoje, odnosno problemi koji čine da se društvo urušava – poput medija koji svakodnevno krše Kodeks, dok ih predsednik lično brani, curenja informacija iz bolnica i policije, kršenja zakona bez posledica, odsustva odgovornosti, sveprisutnog nasilja – samo su poslednjih meseci postali još vidljiviji.
Sa Vidom Petrović Škero, bivšom predsednicom Vrhovnog suda Srbije i članicom Komisije za žalbe Saveta za štampu, razgovaramo o tome kako se izveštavalo od prvog dana, od trenutka kada se masovno ubistvo dogodilo, o protestima, o (ne)poštovanju zakona i odsustvu sankcije, o ljudskosti i vladavini prava.
“Izveštavanje je, takoreći, od prvog trenutka bilo u neskladu ne samo sa Kodeksom novinara, već sa ljudskošću, sa nepoštovanjem i same dece”, kaže Petrović Škero. “Novinari i urednici – a kasnije i predstavnici drugih institucija, poput policije, kao i sam predsednik države – pokazali su da ne poštuju zakon”, kaže već na početku razgovora. Čim se videlo da se nešto ozbiljno događa u školi, što je bilo jasno po broju policijskih i kola hitne pomoći, počelo je sa sačekivanjem i guranjem mikrofona u lice deci koja su istrčavala iz školske zgrade. Ona imaju od deset do 14, 15 godina; neka do njih pričaju relativno smireno, šokirana zbog onoga što se dogodilo, neka su užasnuta… Svaki novinar mora da zna da se prava deteta uvek poštuju – to kaže zakon, to kaže Kodeks – i da se ne može uzimati intervju od deteta bez saglasnosti staraoca ili makar nekog odgovornog u školi. Svakako, u tom trenutku niko o tome ne razmišlja. Ali zar to ne nalaže sama ljudskost? Prikazuju lica te dece, ta slika u početku nije bila ni blurovana. A onda ti isti mediji počinju, pre zvaničnog saopštenja da je iko ubijen, da pogađaju koliko ima žrtava. Naravno da ta brojka nije bila tačna, a njome su licitrali kao da su u pitanju kilogrami jabuka. Da li je iko od njih imao u glavi koliko je roditelja čekalo, pokušavalo da se probije iz drugog dela grada da vidi šta se desilo sa njihovim detetom i da čita te brojeve i razmišlja da li je u tom većem ili manjem broju i njegovo dete, da li se izvuklo? To je nedopustivo. Znate, Kodeks je mali da ograniči ljudskost novinara, a ovde se dogodilo upravo suprotno. I pre nego što je zvanično stiglo obaveštenje o broju poginulih i ranjenih, već su mediji stvorili potpuni haos. To je učinjeno i kada je objavljena slika zgrade u kojoj je živeo dečak koji je ubica. Anonimnost nije postojala. Da li su tada mislili da postoji sestra tog dečaka, da je ona dete, da treba da uđe u tu kuću i da tu živi?”
VREME: I kako u tu sliku uklopiti pitanje javnog interesa, odnosno (ne)svesnosti o postojanju istog?
VIDA PETROVIĆ ŠKERO: Počnimo od ovoga – šta kaže naš Ustav? Građani imaju prava da znaju. Ko im obezbeđuje to pravo? Mediji. Ali šta mediji treba da obaveštavaju građane, šta im nalažu Ustav i zakoni? Ono što je od interesa za opštu javnost. Ako obaveštavate o nečemu što nije od interesa za opštu javnost, vi kršite nečije pravo, pravo na privatnost, na prezumpciju nevinosti… Ne postoji opravdanje medija, urednika, novinara i drugih koji se profesionalno bave nekim poslom da ne znaju šta mogu da objave. Jer ne smeš da kršiš tuđa prava, prava dece, porodice, pa i građana koji su dobijali informacije koje su ih uznemiravale i koje ne treba da znaju. I ono što je počelo kao besomučna jurnjava za senzacionalističkom vešću, nastavilo se, kada je reč o kršenju prava, na konferenciji za štampu i zvaničnim saopštenjem gde je nadležno lice iz policije objavilo imena dece sa spiska koji je nađen tokom pretresa. To je nedopustivo sa aspekta budućeg krivičnog postupka, iz bezbednosnih razloga. Pomenula sam snimak pokazan na konferenciji za štampu gde se vidi zgrada iz koje policija odvodi roditelja dečaka koji je ubio. Šta je sa bezbednošću ostatka porodice, komšija? Danas smo svedoci da se piše u medijima da komšije zatvaraju vrata, mole da se ne ostavljaju cedulje… A vrhunac onoga što se ne sme uraditi bila je konferencija za štampu na kojoj predsednik države Aleksandar Vučić između ostalog daje podatke iz zdravstvenog kartona deteta, što je apsolutno protiv zakona. Prvo, odakle mu takav podatak? On nije ovlašćen ni da taj podatak pribavi – to mogu samo policija i tužilac – a svakako ne da ga koristi za javnost. Kako bi se osećali svi ti ljudi koji krše zakon da se radi o njihovim porodicama? Čak i ako nisi pravnik, moraš da znaš da je to nedopustivo i neopravdivo.
Mislite li da će se nakon pisma roditelja ubijene dece urednicima medija nešto promeniti, da će neki urednik ili novinar zastati i kazati “u redu, neću više ovako”?
Nažalost, sigurna sam da neće. Mi moramo da promenimo medije, način funkcionisanja glavnog urednika, ali i da novinari budu dovoljno stručni da ne uče šta je dozvoljeno, a šta ne kada se nešto već dogodi. Mora postojati pisanje koje poštuje i Ustav i zakone i ono što je čovečno. Mogu neki da se brane povodom slučaja “Ribnikar” da nisu znali kako se izveštava, da se nisu snašli. Posledice neznanja su nesagledive. Ali to ne sme da bude tako. Pa po našem zakonu doktor ne može da vam saopšti da vaš član porodice ima sidu ako ne postoji saglasnost obolelog. A onda, predsednik države čita podatke iz nečijeg zdravstvenog kartona na konferenciji za štampu.
Pomenuli ste nestručnost novinara. Verujete li da je reč o neznanju ili prostoj kalkulaciji o broju klikova i odsustvu kazne?
Mislim da je to mešavina svega… Recimo, novinari kažu, saznali smo to na konferenciji za štampu, pa ćemo to i objaviti. Neka snosi odgovornost onaj koji je to govorio, ali isto tako i onaj koji je to objavio. Svakome svoja odgovornost. Jer ne mora se preneti sve što se čuje. Teže je pitanje za novinare elektronskih medija: ako je uključena kamera, šta uraditi? Ali postigli smo, recimo, da u direktnom prenosu rijalitija kad ide psovka, dolazi do bipa; znači da se mogu iznaći mehanizmi kako bi se to regulisalo. Jer kod nas se već godinama na konferencijama za štampu govore stvari koje ne bi smele. Druga stvar je i to što bi sami mediji morali da započnu kampanju o tome šta se govori, a šta ne na konferencijama za štampu i da ustanu protiv zloupotrebe tog vida komunikacije.
Kada pričamo o masovnom ubistvu u OŠ “Vladislav Ribnikar”, četiri meseca se ponavlja nedopustivo. Razni mediji izmišljaju bez posledica, na naslovnim stranama su i naslovi i slike koje ne bi smele da se uopšte nađu u novinama. I do čega sve to dovodi? Između ostalog dolazi i do slavljenja onih koji čine krivična dela. Svaki pravnik zna da takvo izveštavanje dovodi do lanca sličnih događaja, do lanca nasilja. I to živimo sada.
Kako naterati medije da budu odgovorni, odnosno kakvu ulogu igra manjak sankcija kada je reč o kršenju zakona i Kodeksa?
Da bi mediji bili kakvi treba da budu i da bi ispunjavali svoje Ustavom i zakonom predviđene funkcije, oni moraju kada se desi nešto ovako, kada dođe do izveštavanja kojem svedočimo mesecima, da budu sankcionisani tako da više nikada to ne učine. Kod nas postoji sudska praksa koja sudi po tužbama za naknadu nematerijalne štete koju pretrpi određeno lice, kada se o njemu u medijima daju netačne informacije, zloupotrebljavaju određeni navodi i podaci, kada se krše njegova čast i ugled, njegovo pravo na privatnost ili pravo ne privatnost deteta… Međutim, ona nema preventivnu ulogu. Statistika pokazuje da su naknade nematerijalne štete od 30.000 dinara do 1.000.000, što se uzgred dogodilo samo jednom. Drugim rečima, većinom je to zanemarljivo. Novinare i medije u velikom broju slučajeva uopšte ne interesuje šta piše u zakonu, jer posledica nema.
Mnoge pojave o kojima pričamo su sada kulminirale, ali traju mnogo duže od ova četiri meseca.
Svakako. Pogledajte samo kako se piše o ovim, čestim slučajevima kada muž ubije ženu, a potom izvrši samoubistvo. U redu je da se o tome javnost obavesti, da se ponovo dogodilo, ali ne da se ulazi u najsitnije pojedinosti, da se pravi model i daje recept za nasilje. Poput izveštavanja o masovnom ubistvu u Duboni i Orašju. Pišu da je mladić rekao: “Oni su mene nervirali pa sam ih ubio.” Odakle mediju takva izjava? Ako su je izmislili, postoji odgovornost i jasno je propisana – imate mogućnost disciplinskog postupka, otkaza, novčanog kažnjavanja. Ukoliko je to procurilo iz tužilaštva ili policije, opet neko mora da snosi odgovornost. Neophodno je da primenjujemo postojeće zakone. To je problem koji se stalno javlja. Kada razgovarate sa novinarima, oni kažu da se plaše otkaza, urednik će reći da je njemu važno da novine održi, da ima prodate primerke, klikove… Ali ako se to dešava nauštrb kršenja zakona, onda mora da se sankcioniše. I sve dok ne počnemo da poštujemo zakon, sve dok nam se pravna država svodi na simulaciju jer se pozivamo na to da zakon postoji, ali se ne primenjuje, imaćemo situacije da se roditelji ubijene dece obraćaju glavnim urednicima. Sva ta pisma koja su slali oštećeni, a bilo ih je dosta prethodnih meseci, dokaz su da sistem ne funkcioniše.
Brzinom kojom radi naša Skupština, po hitnom postupku i bez rasprave, mi možemo za mesec dana da promenimo sve zakone. I da imamo zemlju idealnih zakona. I da li ćemo tada biti zemlja koja poštuje vladavinu prava, u kojoj se smanjuju femicid i broj masovnih ubistava? Da li će tada naša deca da shvate da nije najbolje zanimanje ono koje podrazumeva moć u vidu gole sile? Pa neće. Ponavljam, moramo da primenjujemo zakon.
Kako vam deluje, nakon svega što se dogodilo, odgovor sistema kada je reč o obrazovanju, samoj nastavi, psihološkoj podršci, nasilju u školama…?
Pričali smo malopre o javnom interesu. Upravo je to pitanje od javnog interesa – počinje školska godina, a ja kao građanin nemam pravu sliku ni šta se uradilo, ni kako će uopšte ona početi? Ili, kako to da je odjednom prekinuta, tj. dve nedelje skraćena? I zašto je tu vest objavio onaj koji je objavio, rekavši samo “to je tako”? Mi ne znamo ni šta će biti sa zgradom OŠ “Vladislav Ribnikar”, koji deo će se koristiti, koji neće, koji će biti memorijalni deo… Neki medij je javio da deci koja su tražila da se prebace u drugu školu to nije bilo dozvoljeno. Da li je to lažna vest? Ako jeste, ko će da snosi odgovornost za to? Gde su demantiji? Ako nije, to je onda zastrašujuće.
Smatrate li da postoji energija da se nešto promeni, da je dovoljan broj ljudi shvatio da ono što ih se naizgled ne tiče u ozbiljnoj meri utiče na njih?
Skupovi koji su usledili – oni se i danas održavaju – upravo su bili pobuna protiv nasilja. I broj ljudi koji je tada došao poručio je da ne možemo više ovako, da se mora ići protiv svake vrste nasilja. Meni je ulilo nadu što sam u tim šetnjama videla i viđam mlade koji iskazuju svoj bunt protiv nasilja. Jer nasilje je kad ja ne mogu da dobijem posao ako nisam u određenoj partiji. Nasilje je i kada dobijem otkaz zato što sam izrazila neslaganje sa nadređenima, sa vlašću. Nasilje je i kada predsednik države gleda ko je od urednika RTS-a lajkovao sliku sa protesta. Nasilje je i što su smenjeni Slobodan Milenković i Dušan Mitić, dvojica časnih ljudi. Nasilje je i kada predsednik Vučić kaže da se protestuje kako bi “Šolak dobio (petu) frekvenciju” i da je to pritisak na REM. A koji je pritisak bio da onakve televizije poput Pinka i Happyja dobiju frekvenciju? Nasilje je i kada REM neće da dodeli petu frekvenciju, a i sama izjava predsednika Vučića je nasilje nad nezavisnošću tog tela.
Sve vidimo, i šta se dešava? Ništa. Na dnevnom nivou imamo slučajeve da deca podižu ruku jedno na drugo, da mlađa punoletna lica ubiju nekog… Odakle toliko nasilja? Pa rađa ga sistem, vlada se čistim nasiljem! Zato treba svi da se borimo. Ako ne može drugačije, moramo da upotrebimo i taj građanski otpor koji je legalan vid borbe. Kakva je to vlast koja svoje građane koji šetaju i protestuju protiv nasilja naziva stranim plaćenicima? A tvrdim da najveći broj ljudi koji je bio i koji šeta po ulicama nisu članovi opozicionih partija, a svakako nisu strani plaćenici. Jedino što mogu sa sigurnošću da kažem jeste da naša država postaje “strani plaćenik”. Jer mi samo živimo od kredita, rasprodaje naše imovine pod nepovoljnim uslovima, dižemo kredite da se isplate penzije, znamo kakvi su uslovi rada kod privatnika, upadamo sve dublje i dublje u probleme koji stvaraju nasilje…
Pričamo o vladavini prava, o zakonima, ali ste više puta pomenuli osećaj ljudskosti. Pa gde se denuo kod nemalog broja ljudi – sada razgovaramo o medijima, pa otuda kod novinara i urednika – taj osnovni osećaj empatije i odgovornosti, da se nešto ne sme i ne treba činiti? Šta mislite, kako pišu nakon što pročitaju ono pismo roditelja?
Mislim da je tu reč o izgubljenoj ljudskosti. Izgubljenoj u dugotrajnom radu novinara, koji ne mora da se odnosi na period od deset godina, urednika da poveća svoj profit… I tu se odvaja mali broj profesionalnih medija i mnogo veći broj onih drugih koji se ne libe ni da izmisle, ni da nekom upropaste život.
I daleko od toga da je tu reč samo o novinarskoj profesiji. Možda je sledeća priča ona o sudstvu. Novinar mora da se zalaže za prava ljudi, a ne da ih krši; sudija mora da zaštiti pravo, da poštuje šta mu zakon kaže. Profesionalizam mora da vlada svuda. Doktor koji dvadeset minuta piše statistike i popunjava upitnike, usput uzimajući informacije od pacijenta, a skoro da ga i ne pregleda, takođe nije profesionalan i bledi ljudskost u njemu.
Ukratko, mora svako profesionalno da radi svoj posao.
Porazno je to što kažete, ma koliko bilo normalno, nekako u ovom trenutku zvuči skoro pa idealistički.
Svako mora da radi poštujući Ustav i zakone, to nije idealistički. To je propisano. Mora se primeniti, a ako se ne primenjuje, sankcionisati.