Mozaik
Strip
Osuđen na zaborav
“Usudite se!” – bilo je geslo Roberta Rekionija, urednika Dilana Doga. Kad je nedavno smenjen, autori i rukovodstvo serijala su ga ispratili na način kakav se retko sreće u stripu
Ticijano Sklavi, kultni tvorac italijanskog horor serijala Dilan Dog, godinama unazad ne bavi se svojom tvorevinom na direktan način, pisanjem scenarija ili vođenjem poslova, ali zato iz osame svoje čuvene kuće u šumi i dalje čvrsto drži konce u rukama, odobrava priče i autore i, kao de facto vlasnik brenda, ima presudan glas o ovom serijalu izdavačke kuće “Serđo Boneli”. Tako je pre deset godina odlučio da urednik serijala bude niko drugi do Roberto Rekioni, tadašnja scenaristička zvezda u usponu i osoba sa posebnim osećajem za trendove, društvene mreže i moderne forme popularne kulture.
U tom momentu, za serijal koji postoji od 1986. godine a nastao je kao svojevrsna forma društvene kritike u kojoj je užas egzistiranja veći od samog horora, nov pristup i hrabrija forma pisanja bili su više nego potrebni. Naime, Dilan je u to vreme tavorio u banalnosti, scenaristi i uredništvo su se batrgali održavajući status kvo, a serijal je izgubio onu progresivnu crtu, provokativnost i društvenu kritiku, zahvaljujući kojima je i stekao kultni status.
Delovalo je da ga je Rekioni ponovo pronašao. Već je njegova prva priča, Mater Morbi, u kojoj je na izvestan način ispričao svoju životnu priču, prodrmala javnost. Naime, Rekioni je hronični bolesnik koji se više puta nalazio na ivici smrti, a lekari su ga više puta otpisivali kao izgubljen slučaj. U Mater Morbi Rekioni se dotakao priče o bolesti i neizlečivim bolesnicima, koje lekari održavaju u životu samo kako bi zadovoljili sadističku prirodu boginje bolesti (Mater Morbi – Majka Bolesti). Taj strip je u Italiji pokrenuo lavinu javnih polemika o eutanaziji, u koje se uključila čak i ministarka zdravlja. A Dilan Dog, ili makar jedna njegova priča, ponovo je postao relevantan. Čudi li onda što je Sklavi baš Rekioniju odlučio da poveri čitav serijal? Ne, i u tom trenutku su kritika i čitaoci zdušno aplaudirali toj njegovoj odluci.
Međutim, ispostavilo se da je Rekioni više vruć krompir nego vunderkind. Skandali i svađe sa neistomišljenicima, uživo kao i preko društvenih mreža, postali su svakodnevica. Rukovodstvo je to nerado prihvatalo, ali je i tolerisalo, zato što je i to bio način da se o Dilanu Dogu govori. Osim toga, on je bio Sklavijev izbor, što je na kraju bilo jedino relevantno. Pred kraj angažmana na mestu urednika, Rekioni je na društvenim mrežama postavio obiman spisak svih koje je uvredio, od ljubitelja Malog princa do talibana, s trotačkom na kraju. Naravno, postojala je teza da je sve to bio marketinški trik jednog vrsnog skandal majstora. Za to vreme, Rekioni je imao brojne kvalitetne ideje kako treba promeniti serijal, a to je ono što se jedino računa. Međutim, čini se kao da on te ideje nikad u potpunosti nije realizovao. A kad jeste, desilo se da je smenjen.
U očima vernih fanova serijala, Rekionijevi postupci delovali su apokrifno. Uklonio je neke sporedne likove, penzionisao druge, a uveo nove. Inspektori Ranija i Karpenter su najbolji primer – prema glavnom junaku odnosili su se kao klasični arhetip “dobar policajac, loš policajac”, a nov arhineprijatelj Džon Goust, proračunati arhitekta nedaća koje snalaze glavnog junaka, delovao je i kao Rekionijev alter-ego.
Iskreno govoreći, neke ideje koje je Rekioni uneo u serijal bile su dobre, neke su bile odlične, a neke pak skroz bespotrebne i delovale su veštački. Ali to je sve normalno, i svaka promena u serijalu koji postoji decenijama je dobrodošla dokle god pomera stvari s mrtve tačke. Međutim, sve te promene su bile kozmetičke prirode, a one krucijalne morale su da sačekaju da se izređaju priče koje su već bile u produkciji pre nego što je Rekioni zauzeo fotelju. Posle toga je bilo potrebno vreme da se iskristališu nove ideje, pa da se oformi tim koji će ih realizovati…
Taj proces se razvlačio sve do 2019. godine s pojavom takozvanog “meteorskog ciklusa” koji se na zgražavanje mnogih završio fiktivnim venčanjem Dilana i Gruča, njegovog vernog pratioca. Serijal je konačno potpuno promenjen – ributovan, kako se kaže u svetu stripa – u sledećoj svesci, u jubilarnom broju 400 A sada, apokalipsa, u kom je Dilan ubio i obezglavio svog tvorca, velikog Ticijana Sklavija. Ali, promene nisu bile dugog veka: samo šest svesaka. Rukovodstvo i Sklavi nisu bili u potpunosti ubeđeni da će trajne promene kakve je Rekioni imao na umu naići na razumevanje čitalaca i dopustili su mu tek ovakve povremene izlete nakon kojih se očekivalo da se sve vrati u normalu. Kada je postalo jasno da on nema nameru da se ikada u potpunosti vrati u normalnost, kao i da zahteva korenitije promene, došlo je do smene, najzanimljivijeg dela ove priče.
Naime, činilo se da čitaoci ne shvataju ili makar ne prihvataju promene koje je Rekioni predlagao kao urednik. Iako su svi želeli da se nešto novo desi pre deset godina kada se to odigralo, ispostavilo se da to nije ono što publika traži. Venčanje Dilana i Gruča, ma koliko fiktivno i inscenirano bilo, postalo je tačka revolta, a obezglavljivanje Sklavija u sledećoj svesci bila je kap koja preliva čašu. Čitaoci nisu razumeli ili nisu marili za metanarativnu prirodu ovog čina i obrušili su se na Rekionija zbog nepoštovanja velikog Sklavija. Ono što mnogi zaboravljaju jeste da su svi oni narativni detalji zapravo prošli odobrenje samog Sklavija, koji ima odlučujuću kreativnu kontrolu nad serijalom. Rekioni, dakle, nije obezglavio Sklavija u stripu poput nekog Robespjera, već mu je sam Sklavi dopustio da se ovako poigra sa serijalom. Isto kao što je odobrio “venčanje” Dilana i Gruča, i korištenje Njagija u sledećih nekoliko svesaka. (Njagi je lik iz Sklavijevog romana Dellamorte Dellamore iz 1991, po kome je Mikele Soavi 1994. snimio istoimeni film.) Uprkos svađama na društvenim mrežama, ponašanju rok zvezde stripa i poslovičnom nepoštovanju rukovodstva “Bonelija”, Rekioni je sve ovo mogao da radi sa Dilanom Dogom jer je imao Sklavijevu podršku. Sve dok je više nije imao.
Rekioni je, dakle, nedavno sklonjen sa mesta urednika serijala, i u tome su združeno učestvovali Sklavi, rukovodstvo izdavačke kuće i autori serijala. Iako srpska izdanja kasne za italijanskim oko dve godine, kolekcionarska knjiga Šuplji ljudi Veselog četvrtka vanredno je preskočila taj vremenski hijatus i pružila domaćoj publici uvid u stripski čin uklanjanja Rekionija. Ova knjiga na izvestan način čini pun krug sa Majkama i očevima i dvema knjigama Dilana Doga 666, koje sadrže druge dve faze Rekionijevog rada na serijalu.
Ovaj “poslednji čin” nazvan Šuplji ljudi prema pesmi T. S. Eliota koja i njemu igra važnu ulogu, sastoji se od tri sveske redovnog serijala i jedne kolorne priče iz posebne edicije, uz pregršt domaćih tekstova koji podrobnije objašnjavaju fenomenologiju Rekionijevog rada na Dilanu. Same priče su svojevrsni damnatio memoriae kojim nova urednica Barbara Baraldi i Klaudio Lanconi sistematski uklanjaju svaki trag Rekionijevog stvaralaštva iz serijala Dilan Dog. Posebno je zanimljivo da dve priče potpisuje sam Rekioni, koji ovim učestvuje u sopstvenom giljotiniranju. Svaki lik, svaki zaplet, svaki narativni i metanarativni element se u ovim pričama brutalno uklanjaju, “ne uz tutanj, već uz cviljenje”, kako navode Eliot i naslovi dveju finalnih svezaka u ovoj knjizi.
Ostaje pitanje šta je to tačno isprovociralo Sklavija da nakon decenije bezrezervne podrške Rekioniju, istu uskrati po ovako hitrom postupku, pa čak inicira i ovako neviđeno “prokletstvo sećanja” u svetu stripa. Na to pitanje verovatno nikad nećemo dobiti odgovor. Svakako je nešto ozbiljnije od obezglavljivanja u stripu i sličnih igrarija, a najverovatnija pretpostavka bio bi novac. Možda je jednostavno pad prodaje, za koji zaslugu mogu imati i koronarna vremena, bio tačka zbog koje se podrška pretvorila u prezir?
Baraldijeva je kao novi urednik serijala, uz blagoslov svih nadležnih za to, učestvovala u brisanju svake uspomene na Rekionija u Dilanu. Dobila je čist poligon da plasira svoje priče i ne obazire se na legat svog prethodnika i teret kontinuiteta sa prethodnom decenijom. Problem je što je ona u startu banalniji scenarista od Rekionija i veća je opasnost da će serijal odvesti u prosečnost nego da će ga vinuti u neslućene visine. “Usudite se!” – bilo je Rekionijevo geslo saradnicima. Vidimo kako se to završilo i vratilo na početna podešavanja. Setimo se i da je Rekioni već na početku imao podršku publike, dok su vesti o postavljenju Baraldijeve prihvaćene dosta mlako.
Verovatnije je da se ona, nažalost, neće usuditi na mnogo toga i sad je urednica Dilana samo na osnovu podrške Sklavija. Podrške koja, kao što smo videli, lako može da nestane preko noći ako se ne opravdaju očekivanja. Ali u njenom slučaju, možda neće biti potrebna četiri stripa da izbrišu svaki trag njene tekovine na serijalu, jer se, poučena primerom svog prethodnika, neće usuditi da bilo šta promeni.
U tom momentu, za serijal koji postoji od 1986. godine a nastao je kao svojevrsna forma društvene kritike u kojoj je užas egzistiranja veći od samog horora, nov pristup i hrabrija forma pisanja bili su više nego potrebni. Naime, Dilan je u to vreme tavorio u banalnosti, scenaristi i uredništvo su se batrgali održavajući status kvo, a serijal je izgubio onu progresivnu crtu, provokativnost i društvenu kritiku, zahvaljujući kojima je i stekao kultni status.
Delovalo je da ga je Rekioni ponovo pronašao. Već je njegova prva priča, Mater Morbi, u kojoj je na izvestan način ispričao svoju životnu priču, prodrmala javnost. Naime, Rekioni je hronični bolesnik koji se više puta nalazio na ivici smrti, a lekari su ga više puta otpisivali kao izgubljen slučaj. U Mater Morbi Rekioni se dotakao priče o bolesti i neizlečivim bolesnicima, koje lekari održavaju u životu samo kako bi zadovoljili sadističku prirodu boginje bolesti (Mater Morbi – Majka Bolesti). Taj strip je u Italiji pokrenuo lavinu javnih polemika o eutanaziji, u koje se uključila čak i ministarka zdravlja. A Dilan Dog, ili makar jedna njegova priča, ponovo je postao relevantan. Čudi li onda što je Sklavi baš Rekioniju odlučio da poveri čitav serijal? Ne, i u tom trenutku su kritika i čitaoci zdušno aplaudirali toj njegovoj odluci.
Međutim, ispostavilo se da je Rekioni više vruć krompir nego vunderkind. Skandali i svađe sa neistomišljenicima, uživo kao i preko društvenih mreža, postali su svakodnevica. Rukovodstvo je to nerado prihvatalo, ali je i tolerisalo, zato što je i to bio način da se o Dilanu Dogu govori. Osim toga, on je bio Sklavijev izbor, što je na kraju bilo jedino relevantno. Pred kraj angažmana na mestu urednika, Rekioni je na društvenim mrežama postavio obiman spisak svih koje je uvredio, od ljubitelja Malog princa do talibana, s trotačkom na kraju. Naravno, postojala je teza da je sve to bio marketinški trik jednog vrsnog skandal majstora. Za to vreme, Rekioni je imao brojne kvalitetne ideje kako treba promeniti serijal, a to je ono što se jedino računa. Međutim, čini se kao da on te ideje nikad u potpunosti nije realizovao. A kad jeste, desilo se da je smenjen.
U očima vernih fanova serijala, Rekionijevi postupci delovali su apokrifno. Uklonio je neke sporedne likove, penzionisao druge, a uveo nove. Inspektori Ranija i Karpenter su najbolji primer – prema glavnom junaku odnosili su se kao klasični arhetip “dobar policajac, loš policajac”, a nov arhineprijatelj Džon Goust, proračunati arhitekta nedaća koje snalaze glavnog junaka, delovao je i kao Rekionijev alter-ego.
Iskreno govoreći, neke ideje koje je Rekioni uneo u serijal bile su dobre, neke su bile odlične, a neke pak skroz bespotrebne i delovale su veštački. Ali to je sve normalno, i svaka promena u serijalu koji postoji decenijama je dobrodošla dokle god pomera stvari s mrtve tačke. Međutim, sve te promene su bile kozmetičke prirode, a one krucijalne morale su da sačekaju da se izređaju priče koje su već bile u produkciji pre nego što je Rekioni zauzeo fotelju. Posle toga je bilo potrebno vreme da se iskristališu nove ideje, pa da se oformi tim koji će ih realizovati…
Taj proces se razvlačio sve do 2019. godine s pojavom takozvanog “meteorskog ciklusa” koji se na zgražavanje mnogih završio fiktivnim venčanjem Dilana i Gruča, njegovog vernog pratioca. Serijal je konačno potpuno promenjen – ributovan, kako se kaže u svetu stripa – u sledećoj svesci, u jubilarnom broju 400 A sada, apokalipsa, u kom je Dilan ubio i obezglavio svog tvorca, velikog Ticijana Sklavija. Ali, promene nisu bile dugog veka: samo šest svesaka. Rukovodstvo i Sklavi nisu bili u potpunosti ubeđeni da će trajne promene kakve je Rekioni imao na umu naići na razumevanje čitalaca i dopustili su mu tek ovakve povremene izlete nakon kojih se očekivalo da se sve vrati u normalu. Kada je postalo jasno da on nema nameru da se ikada u potpunosti vrati u normalnost, kao i da zahteva korenitije promene, došlo je do smene, najzanimljivijeg dela ove priče.
Naime, činilo se da čitaoci ne shvataju ili makar ne prihvataju promene koje je Rekioni predlagao kao urednik. Iako su svi želeli da se nešto novo desi pre deset godina kada se to odigralo, ispostavilo se da to nije ono što publika traži. Venčanje Dilana i Gruča, ma koliko fiktivno i inscenirano bilo, postalo je tačka revolta, a obezglavljivanje Sklavija u sledećoj svesci bila je kap koja preliva čašu. Čitaoci nisu razumeli ili nisu marili za metanarativnu prirodu ovog čina i obrušili su se na Rekionija zbog nepoštovanja velikog Sklavija. Ono što mnogi zaboravljaju jeste da su svi oni narativni detalji zapravo prošli odobrenje samog Sklavija, koji ima odlučujuću kreativnu kontrolu nad serijalom. Rekioni, dakle, nije obezglavio Sklavija u stripu poput nekog Robespjera, već mu je sam Sklavi dopustio da se ovako poigra sa serijalom. Isto kao što je odobrio “venčanje” Dilana i Gruča, i korištenje Njagija u sledećih nekoliko svesaka. (Njagi je lik iz Sklavijevog romana Dellamorte Dellamore iz 1991, po kome je Mikele Soavi 1994. snimio istoimeni film.) Uprkos svađama na društvenim mrežama, ponašanju rok zvezde stripa i poslovičnom nepoštovanju rukovodstva “Bonelija”, Rekioni je sve ovo mogao da radi sa Dilanom Dogom jer je imao Sklavijevu podršku. Sve dok je više nije imao.
Rekioni je, dakle, nedavno sklonjen sa mesta urednika serijala, i u tome su združeno učestvovali Sklavi, rukovodstvo izdavačke kuće i autori serijala. Iako srpska izdanja kasne za italijanskim oko dve godine, kolekcionarska knjiga Šuplji ljudi Veselog četvrtka vanredno je preskočila taj vremenski hijatus i pružila domaćoj publici uvid u stripski čin uklanjanja Rekionija. Ova knjiga na izvestan način čini pun krug sa Majkama i očevima i dvema knjigama Dilana Doga 666, koje sadrže druge dve faze Rekionijevog rada na serijalu.
Ovaj “poslednji čin” nazvan Šuplji ljudi prema pesmi T. S. Eliota koja i njemu igra važnu ulogu, sastoji se od tri sveske redovnog serijala i jedne kolorne priče iz posebne edicije, uz pregršt domaćih tekstova koji podrobnije objašnjavaju fenomenologiju Rekionijevog rada na Dilanu. Same priče su svojevrsni damnatio memoriae kojim nova urednica Barbara Baraldi i Klaudio Lanconi sistematski uklanjaju svaki trag Rekionijevog stvaralaštva iz serijala Dilan Dog. Posebno je zanimljivo da dve priče potpisuje sam Rekioni, koji ovim učestvuje u sopstvenom giljotiniranju. Svaki lik, svaki zaplet, svaki narativni i metanarativni element se u ovim pričama brutalno uklanjaju, “ne uz tutanj, već uz cviljenje”, kako navode Eliot i naslovi dveju finalnih svezaka u ovoj knjizi.
Ostaje pitanje šta je to tačno isprovociralo Sklavija da nakon decenije bezrezervne podrške Rekioniju, istu uskrati po ovako hitrom postupku, pa čak inicira i ovako neviđeno “prokletstvo sećanja” u svetu stripa. Na to pitanje verovatno nikad nećemo dobiti odgovor. Svakako je nešto ozbiljnije od obezglavljivanja u stripu i sličnih igrarija, a najverovatnija pretpostavka bio bi novac. Možda je jednostavno pad prodaje, za koji zaslugu mogu imati i koronarna vremena, bio tačka zbog koje se podrška pretvorila u prezir?
Baraldijeva je kao novi urednik serijala, uz blagoslov svih nadležnih za to, učestvovala u brisanju svake uspomene na Rekionija u Dilanu. Dobila je čist poligon da plasira svoje priče i ne obazire se na legat svog prethodnika i teret kontinuiteta sa prethodnom decenijom. Problem je što je ona u startu banalniji scenarista od Rekionija i veća je opasnost da će serijal odvesti u prosečnost nego da će ga vinuti u neslućene visine. “Usudite se!” – bilo je Rekionijevo geslo saradnicima. Vidimo kako se to završilo i vratilo na početna podešavanja. Setimo se i da je Rekioni već na početku imao podršku publike, dok su vesti o postavljenju Baraldijeve prihvaćene dosta mlako.
Verovatnije je da se ona, nažalost, neće usuditi na mnogo toga i sad je urednica Dilana samo na osnovu podrške Sklavija. Podrške koja, kao što smo videli, lako može da nestane preko noći ako se ne opravdaju očekivanja. Ali u njenom slučaju, možda neće biti potrebna četiri stripa da izbrišu svaki trag njene tekovine na serijalu, jer se, poučena primerom svog prethodnika, neće usuditi da bilo šta promeni.