Nakon masovonog ubistva koje se dogodilo 3. maja u školi u centru Beograda, opšti utisak je bio da će svet da stane. Međutim, uprkos tragediji, veru u život budi saznanje da je broj đaka prvaka ove školske godine u Ribnikaru sličan onom od prošle godine. 

“To je to obnavljanje života. Kada sam ispraćala dete u školu nadirljivije što sam videla bilo je da svaki razredni starešina dočekuje decu iz svog odeljenja zagrljajem. Ti nastavnici ne postoje bez te dece. Oni trebaju jedni druge,” kaže za portal “Vremena” majka jednog osmaka iz "Ribnikara“ koja je insistirala na tome da joj se ne otkriva identitet. 

Trentna situacija u školi je, kaže, dosta teška jer nova uprava ne razume potrebe nastavnika koji se suočavaju sa mnogim izazovima kojih mi nismo ni svesni i kojima je potrebna podrška.

Nakon tragedije koja se dogodila u toj školi, sistem im nije pružio specijalnu podršku. Oni moraju sada da probaju da nastave da rade svoj posao i vrate se biologiji, istoriji, hemiji… suočavajući se sa osudama zašto uopšte i dalje tu rade, sa povećanim nivoom emocija u svakom smislu te reči.

Deca žele svoju školu

Roditelje učenika “Ribnikara” je najviše iznenadilo što su deca imala snažnu potrebu da se vrate u svoju školu i da budu zajedno. Roditelji su ih poslušali.

“Na primer, u odeljenju mog deteta, svi osim jednog đaka su u maju nastavili da idu u školu svaki dan. Nakon nekoliko dana, pridružio im se on“, kaže naša sagovornica. 

Kasnije su stručnjaci potvrdili ono što su deca osećala – da je suočavanje posle ovako tragičnih događaja najbolje za ozdravljenje psihe, pogotovo kada su u pitanju deca.

Uz bolno sećanje na sve što se dogodilo, sa vidnom zadrškom, ova majka priznaje da je njeno dete bilo uzbuđeno što se vraća u školu. 

“Svima nam je bilo teško zbog njihovih drugova kojih više nema. To je strašno saznanje, konstantno vas lomi što ste srećni i zahvalni jer je vaše dete živo i polazi u školu dok je za neke ljude stao život. Mi smo svi do sada ćutali, nemi od bola, zbog ljudskog osećanja solidarnosti. Puštate druge da govore u vaše ime. Ne slažete se, ali opet ćutite. I tako se vrtimo u krug.” 

Ali su shvatili da je potrebno da kažu šta misle, da mora da se čuje i njihov glas, jer žele da žive sa tim ljudima iz njihovog kraja, da im kažu da saosećaju sa njima, da im ponude zagraljaj, da kroz bol prolaze zajedno.

"Čini mi se da je jedini pravi put da ne gasimo našu školu, da ne raštrkamo decu, nego da je sačuvamo. Jer ta deca će na najbolji mogući način sačuvati sećanje na svoje drugarice, drugove i čika Dragana. Kada vidite decu da ponovo ulaze u tu školu, prevagne osećaj života koji nas tera da idemo dalje”, objašnjava.

Deca su srećna što su u školi, ali to prećutkuju. Svakako nisu opuštena. Prerano su se suočila sa velikom traumom samim tim i ubrzano sazrela u odnosu na svoje vršnjake. Njihov nemir pojačava neizvesnost ostanka u poznatom okruženju. Iz medija do njih dopiru brojne priče, da škola neće raditi, da će raditi samo u “malom” ili “velikom” delu…

“Mene dete svaki dan pita: ‘Mama, šta će biti sa školom?’ Deca  imaju potrebu i da aktivno učestvuju u osmišljavanju memorijalnog centra. Da im bude dostupan da povremeno ostave još neku poruku, iskažu emocije kroz pismo, ostave plišanog medu…kako bi svakodnevno oživljavali sećanje na svoje vršnjake i čika Dragana” I oni su zbunjeni. 

Promene u školi

Đaci u “Ribnikaru” trenutno pohađaju nastavu u “malom delu” škole, koji je bio namenjen za đake od prvog do četvrtog razreda. Dvorište je pregrađeno. Ideja je da se “veliki deo” škole, u koji idu deca od petog do osmog razreda, renovira. To je poslednja informacija koju su roditelji dobili. 

“Naša je bojazan da oni tom ogradom koju su postavili po sredini dvorišta žele da zatvore veći deo škole, a samim tim i veći deo dvorišta. Ograda ne deluje da je privremenog karaktera. Ja zaista mislim da imamo talentovane arhitekte i inženjere koji mogu da projektuju memorijalni centar koji bi zatvorio pogled na učionicu u kojoj se dogodila tragedija. I da se čitav taj prostor transformiše”, objašjava ona.

Kako kaže, taj prostor nije dovoljan za broj dece koji sada tamo boravi. Preko hiljadu njih je smešteno u mali prostor, u dve smene. Uprava škole i nastavnici su našli način da to funkcioniše, ali deci nedostaje dobar deo školskog prostora. Kao i nastavnicima za izvođenje nastave. Roditelji su pristali na ovaj kompromis, uz obećanje da je trenutna situacija privremena, ali se ne slažu da bude trajno rešenje.

“Osmaci, na primer, sada treba da se pripremaju za prijemni ispit. Oni nemaju uslove za to. To su trenutni realni problemi. Ali, sve vreme vas koči da bilo šta rešavate jer pomislite da neki roditelj, čije je dete stradalo, ima potpuno drugu percepciju života i verovatno ne možemo ni da pretpostavimo sa čime se oni nose”, kaže ova majka. 

Povratak u “normalu”

Ona podseća da u ovom trenutku niko ne govori koliko je svima, kojima je Ribnikar deo života,  teško da se vrate u svakodnevicu.

“Niko ne govori o roditeljima preživele dece iz tog odeljenja, kao i o nama ostalima, čija su deca nastavila da pohađaju tu školu. Iako su svedočili tragediji, đaci ‘Ribnikara’ su sami tražili da nastave da idu u svoju školu. Suočavanjem se vraćaju u ‘normalu’. Želimo da iskažemo svu svoju bol i saosećanje sa roditeljima čija deca više nisu živa. Svi smatramo da je potpuno opravdan strah, da će možda pasti u zaborav.” 

“Nikome nije lako,” kaže, “nosimo sa brojnim osudama. Svako daje sebi za pravo da spočitava moralne lekcije, svi imamo tendenciju da to radimo. Ali ovog septembra je možda i najvažnije da se ne delimo. I da razumemo da će i sećanje na nastradalu decu živeti dokle god živi ta škola.“

Dan sećanja na ubijenu decu

Mišljenje mnogih roditelja dece koja su nastavila da pohađaju OOŠ “Vladislav Ribnikar” je da školski sistem mora da nađe način da obeleži dan kada se tragedija dogodila i održi sećanje na njih. 

“Ima brojnih ideja kako bi to trebalo da se uradi, poput promene naziva ulice u kojoj se nalazi ulaz u ‘veliku školu’ kroz koji je prošao dečak-ubica. Takođe, memorijalni centar bi trebalo da postoji inkorporiran u samu školu. Tu bi pre svega trebalo da se uvaže predlozi roditelja ubijene dece i da se i oni usaglase kako bi on trebalo da izgleda. Deca koja su nastradala na neki način moraju da ostanu prisutna u školi, ne samo u životu ovih generacija u Ribnikaru, već i svih budućih.“

"Ne želim da K. pobedi“

Roditeljima ubijene dece nisu ispunjeni svi zahtevi. Ostalima, nije rečeno šta će biti sa školom. 

“Stalno nešto leluja u vazduhu. Zato nemamo poverenja u to da je ograda privremena. I stalno je prisutan neki strah. Jer nije ideja da samo moje dete sada ima tu školu, već i prvaci koji će je pohađati narednih osam godina. I naredne generacije. U javnosti se stvara slika koja ne odgovara istini. Zanemarljiv broj dece se ispisao iz škole. Zato želimo da naglasimo da je većina dece i roditelja za to da se škola sačuva.“ 

"Usudila bih se da kažem da je deci više dosta priča o empatiji, psihologa i stručnih lica“, pripoveda dalje ova majka. "Mislim da im treba vratiti svakodnevnu rutinu. Svesni su oni šta se desilo. Jedno dete je to najbolje definisalo u jednoj rečenici kada ga je mama pitala zašto želi da se vrati u tu školu. Reklo je ‘Ne želim da K. pobedi’. Oni imaju svoju zajednicu. Druže se, zaljubljuju se.“

Čeka se trajno rešenje

Dok se čeka na odgovore i konkretna rešenja, još uvek nije sasvim jasno kako će se nastava u Ribnikaru i u drugim školama širom Srbije prilagoditi tragedijama koje su obeležile početak maja.

“Boli nas i dalje sve što se desilo. Ali moramo da naučimo da nastavimo da živimo sa tim bolom. Čini mi se da ćemo se jedino kroz suočavanje sa njim isceliti. I deca i mi. Deca su nas zapravo tome i naučila”, kaže naša sagovornica.

Takođe, nema zvaničnih saopštenja koliko dugo će trajati radovi na školi, ni da li su privremenog karaktera. Ministarka Slavica Đukić Dejanović kaže da je osmišljena "čitava godina, a detaljno čitavo prvo polugodište”, te da će roditelji, deca i stručni timovi biti veoma upućeni jedni na druge, a posebno kada je u pitanju “Ribnikar”.

 Sanja Zrnić