Neko je tri puta video Tita Maršala, legendu tu, neko se tri puta ženio, a ja sam, eto, tri puta bio u Parizu. I svaki put bih se, kad sam već tamo, bacio u potragu za čuvenim pariskim gastronomskim čudom i specijalitetom – za parizerom. Mislim, najeo sam se ja parizera kod kuće za tri života, ali znao sam da je to samo bleda imitacija prave stvari, jalov provincijski pokušaj da se, bez dobrih resursa i pravog znanja, stvori privid kako i mi ovde možemo svetski da jedemo fine i otmene stvari (za koje niko ne zna od čega su), a ne da samo onako po seljački krkamo pršuta i šunke od neuglednih, blatnjavih stvorenja koja smo možda i lično poznavali.

Parizer, avaj, nigde u Parizu nisam pronašao. Obilazio sam Karfur, Monopri i ostale trgovinske lance, čak i njihov Lidl, bojažljivo se raspitivao po buržujskim delikatesnim radnjama gde čim kažeš “bonžur” već duguješ 50 evra, ali i po buđavo-prašnjavim kineskim hangarima u Belvilu, tabanao po uglednim i neuglednim pijacama i pun nade sklapao poverljiva poznanstva s jedrim seljankama i crvenonosim seljacima, zavirivao u jelovnike od najsnobovskijih hranilišta leve aristokratije gde je jedan svileni ubrus za koketno briskanje musom umrljane usne skuplji od mesečnog lanč paketa vozača metroa, pa do divljih pržionica najskrnavije ulične hrane u severnim predgrađima gde većina Ajfelovu kulu zna samo sa televizije a za Mišela Uelbeka misle da je bivši trener podmlatka Nanta otpušten zbog alkoholizma i štipkanja za dupe, i svega sam našao, baš svega i za sve ukuse i džepove, samo parizera nigde nije bilo, čak ni ispod tezge. Ali sam zato mogao da nabavim bilo koju opojnu drogu, imam i dalje dobre kontakte, javite se ako vam nešto zatreba…

Okej, lepo smo se našalili, idemo dalje. Dosetka s parizerom i Parizom jeste banalna i ne može da bude drugačija, ali i dalje ne objašnjava kako je došlo do toga da se proizvod nižerazrednog kvaliteta koji se sastoji od manje količine nekvalitetnog mesa i veće količine nekvalitetnog bilo čega drugog nazove baš tako. A tako se, koliko znam, zove samo u zemljama Jugoslavije i još ponegde u Istočnoj Evropi (Mađarska).

Ne bih voleo da se ovo shvati kao snobovsko-elitističko izrugivanje s parizerom, a kamoli s onima koji ga jedu. To, uostalom, nisu “oni” – to smo “mi”. Najeo sam se ja sasvim lepe tonaže parizera i sličnih prerađevina u životu, od đačkih, kamperskih, vojničkih, ratnih, sirotinjskih i ko zna još sve kakvih dana pa do danas. Neki od tih parizera čak i nisu bili loši: glad čini čuda, a i odgovarajuća olfaktivno stimulativna hemija takođe. Gladnom čoveku je čovek s okorelom kiflom, parizerom, majonezom i parčetom ojađenog paradajza jači izvor zavisti, možda i mržnje, od nekog milionera na idiotskoj dijeti.

Verujem da Aleksandar Vučić ne izmišlja – barem ne svesno – kad kaže da ga sendvič s parizerom i majonezom podseća na detinjstvo: zar je moglo biti jugoslovenskog, kamoli novobeogradskog detinjstva sedamdesetih bez toga? Dakle, ako je zaista imao to detinjstvo, morao je imati i parizer. I podrigušu od koje se, nećete verovati, podrigivalo. Doduše, ni po čemu se na njemu danas ne vidi da je imao bilo detinjstvo, bilo mladost: pre deluje kao Rutger Hauer u “Blejd Raneru”, pripadnik veštačke inteligencije kojem su ugrađena sećanja na stvari koje mu se nisu dogodile (a drugima jesu) da bi dovoljno dugo ostao u uverenju da je od ljudskog roda. Ali, to je samo moj gledalački utisak, možda Vučić samo glumi svoju ulogu parizera među kiborzima, kao uostalom i holandski plavušan svoju. Osim što Rutger-lik želi da izabere ljudsku sudbinu, dočim ovaj pre kao da bi pošao obrnutim putem.

Kako god, ovaj tekst nastaje u utorak uveče, a Vučić je za sredu ujutru najavio performans izjedanja inkriminisanog “narodnog” parizera s majonezom i ostalim što uz to pripada, a uz terciranje Malog i onog drugog, manjeg. Kad budete čitali ovaj tekst, uveliko ćete znati kako se sve to završilo (nadamo se najboljem; važno je dosta se hidrirati tokom eksperimenta!). Sutra ujutru, mnogi od vas će sanjivo muljati parizer ili nešto slično po ustima, gledajući tri suklate kako pred kamerama žvalave veknicu od ničega, pre nego što odu na pravi doručak (gde vas neće voditi). To je tipično vučićevsko paunisanje: kako nešto ordinarno i bezvezno upakovati da se nađe bar neko ko će poverovati da je u pitanju izuzetno odvažan i do sada neviđen podvig. Kao da gledate Armstronga i Oldrina kako se, umesto na Mesec, prizemljuju na parking kod “Volmarta”. Ako tamo pronađu parizer, biće to mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo.