Penzionirani policajac Predrag Simonović ne govori prvi put za “Vreme”. Prije dvije godine iznio je podatke vezane za kršenje zakona u MUP-u, odnosno za sudbinu koju je doživio kao uzbunjivač javnosti. Prošle godine o tome i još mnogo čemu drugom iz svog rada u policiji objavio je knjigu. Ona je danas još aktualnija.

“Knjiga ‘Operativac’ je posle mnogo muka ugledala svetlost dana”, kaže Simonović za “Vreme”. “U pitanju je autobigrafska i dokumentovana priča koja se odnosi na moj period rada u Radnoj grupi za rasvetljavanje ubistava novinara Slavka Ćuruvije i novinara Milana Pantića. U knjizi su isprepletane dve priče, dve borbe, ona lična, za potomstvo, i službena. Taj takozvani deo knjige prati mnoštvo originalnih službenih dokumenata, potpuno nepoznatih čak i onima koji rade u službi, a kamoli običnom čitaocu. Moje mišljenje je da knjiga ‘Operativac’ predstavlja jedan specifičan vid uzbunjivanja javnosti jer čitaoca upoznaje sa realnim stanjem u policiji i u nekim od najelitnijih službi – mislim prvenstveno na SBPOK. Onaj ko pomisli da nešto od toga nije istina, brzo će promeniti mišljenje dok bude čitao dokumenta. Želeo sam da knjiga bude zapis jednog nesrećnog vremena u službi, podsetnik kolegama koji u naučenoj i stečenoj bespomoćnosti savijaju glave i dopuštaju poniženja, ponavljajući kao mantru da se sve to dešava nekom drugom. Motiv mi je bio da istina pronađe svoj put i da izađe na videlo; motiv mi je bio da me se moje dete ne stidi i da ponosno može da kaže čija je ćerka; motiv mi je bio i da trgnem kolege sa kojima sam radio, ali mi se, nažalost, čini da sam ih samo obeshrabrio.”

VREME: Rekli ste da je knjiga objavljena poslije mnogo muka. O čemu se radi?

PREDRAG SIMEUNOVIĆ: S obzirom da sebe smatram profesionalcem, pre nego što sam izdao knjigu da ne bih naneo štetu zemlji Srbiji, radnu verziju sam poslao MUP-u, BIA i Republičkom javnom tužilaštvu. MUP, odnosno Sekretarijat mi je dostavio odgovor da nisu nadležni. Uvidom u predmet, utvrdio sam i došao do dokumenata da su se Direkcija policije, UKP i Sektor unutrašnje kontrole izjasnili da mogu da izdam knjigu. Republičko javno tužilaštvo je knjigu prosledilo Tužilaštvu za organizovani kriminal, koje se izjasnilo da nije nadležno. Od BIA nisam dobio nikakav dopis, ali sam kontaktiran od strane pripadnika BIA koga sam par puta video na komisijama za rasvetljavanje ubistava novinara. On mi je u ličnom kontaktu rekao da mi je knjiga dobra, ali da bi bila bolja bez dokumenata, i dao mi je tri ikone – jednu za suprugu, jednu za mene i jednu za tada petogodišnju ćerku, nazvavši je po imenu – za Nadeždu ikona Belog anđela. Navedeno sam shvatio kao pretnju, ali nisam odustao od toga da izdam knjigu. Nakon što je knjiga izdata, Višem javnom tužilaštvu sam dostavio informaciju o uzbunjivanju u vezi s postupanjem službenika BIA koje je imalo obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti. Od strane VJT dobio sam status spoljnog uzbunjivača, a predmet je prosleđen na postupanje Prvom OJT. Veoma brzo, Prvo OJT je donelo rešenje o odbačaju moje informacije o uzbunjivanju koju su tretirali kao krivičnu prijavu a da niko sa mnom nije obavio razgovor. Zahvalan sam organizaciji “Pištaljka” koja se bavi zaštitom uzbunjivača uz čiju pomoć sam sastavio prigovor na navedenu odluku. Postupajući po prigovoru Više javno tužilaštvo poništava rešenje Prvog OJT i vraća predmet na ponovno suđenje. Policijski službenici PS Novi Beograd su obavili razgovor i sa mnom i sa pripadnikom BIA i ponovo odbacili moju informaciju uz obrazloženje da “nije zabranjeno da radnici državne uprave dele ikone”.

Postupajući po prigovoru VJT je potvrdilo rešenje, nemam više pravo žalbe i znači da je utvrđeno da me BIA nije plašila. Zanimljivo je da se po pritužbi koju sam zaštitniku građana dostavio zbog povrede načela dobre uprave ništa nije dešavalo godinu i po dana da bi tek juna ove godine zaštitnik građana pokrenuo postupak protiv BIA. Još čekam odgovor.

Bili ste uključeni u rasvjetljavanje likvidacije kolege Slavka Ćuruvije. Kada je riječ o ovom zločinu, kakav vam je osjećaj bio onda, a kakav je danas?

Jedan tužilac je rekao – svaki predmet ima svoje vreme. Meni se činilo da je to vreme došlo i da je grupa koja je radila na slučaju Ćuruvija, zajedno sa tužiocem i kolegama iz BIA, mogla to da iznese. I dalje tvrdim da slučaj ne bi bio rešen da nije formirana Vladina komisija koja je mogla u određenim situacija da upozna javnost sa rezultatima a da to nije moglo da se spreči od strane pojedinaca iz MUP-a. Danas sam potpuno deprimiran po pitanju predmeta na kojima sam radio. Nemam drugu reč. Lični osećaj mi je da smo svi koji smo radili na ovom predmetu pušteni niz vodu. Od svih.

Ukoliko optuženi za ovo nedjelo budu oslobođeni? Kakva je poruka građanima?

Izjavljujem u svoje ime da sam uplašen, i uzimajući u obzir odnos države prema nama koji smo radili na predmetu, nekako sam siguran da će Apelacioni sud bez obzira na osuđujuću presudu Višeg suda u Beogradu, u prvom i u ponovljenom postupku, doneti oslobađajuću presudu. Ako sam i imao neku dilemu, nakon poslednjeg intervjua Verana Matića, predsednika Vladine komisije za rasvetljavanje ubistava novinara, gde kaže da je od nekog državnog sekretara dobio informaciju kako je pouzdano da je presuda oslobađajuća i posle saznanja da je Apelacioni sud doneo odluku, nemam dilemu da će presuda biti oslobađajuća. Šta je poruka građanima? Poruka je: “Treba da ste uplašeni. Jer sve se menja, Služba ostaje.” A činjenično stanje je sledeće. Kad sam otišao u penziju, MUP je odbio da mi pokloni pištolj koji sam dužio. To se pre toga nikad nije desilo. U to vreme ministar je bio Nebojša Stefanović. Kad je na čelo MUP-a došao Aleksandar Vulin, obratio sam mu se, i zvali su me da izaberem neki polovan pištolj, ja sam izabrao, a onda su oni rekli da ipak ne može. Nisu hteli da mi daju ni poništenu službenu legitimaciju.

Dragan Kecman, koji je vodio rasvetljavanje slučaja Ćuruvija, dobio je pištolj prilikom odlaska u penziju oktobra 2022. i uputio je zahtev da mu se odobri dozvola za nošenje oružja. Prošlo je skoro godinu dana, a on nije dobio nikakav odgovor. Od strane države pušteni smo kao glineni golubovi. Meni je u skorije vreme rađena provera bezbednosti koja je označena oznakom poverljivo. Provere je vršio komandir odeljenja za koga sam od Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost dobio podatak da nema sertifikat za stepen tajnosti poverljivo, a završio je Višu poslovnu školu, odsek unutrašnja i spoljna trgovina. Kada mi je načelnik policijske uprave na teritoriji gde živim, u razgovoru koji sam ja inicirao, rekao da smo svi mi policijski službenici, pitao sam ga da li bi voleo da procenu bezbednosti njegove porodice vrši stručnjak za unutrašnju i spoljnu trgovinu. Nisam dobio nikakav odgovor, ali mi se učinilo da ne bi voleo.

Bili ste u Radnoj grupi koja se bavila i slučajem kolege Milana Pantića. To ubojstvo nikad nije rasvijetljeno. Zašto?

Mnogo ubistava – ne samo to – nije rešeno jer niko nikada nije bio kriv zbog loše odrađenog uviđaja, kontaminiranja i uništavanja tragova, tragova koji su čuvani u neadekvatnim uslovima i nisu pogodni za veštačenje, zbog mera i radnji koje je trebalo da se odrade odmah nakon izvršenog dela, a nisu, i tako dalje. Navedeni predmet, po mom mišljenju, može da rasvetli samo Tužilaštvo za organizovani kriminal. Po predlogu mojih starešina, sklonjen sam iz navedene radne grupe, nadam se da će vreme pokazati zbog čega. Zamislite naše iznenađenje kad smo, na primer, posle više od 15 godina saznali da nije veštačen telefon koji je u vreme ubistva koristio novinar Pantić i da u vezi s tim naravno niko nije kriv. Takođe, čitao sam da je Veran Matić ove godine, na godišnjicu ubistva, izjavio da su ubice i motivi za ubistvo Milana Pantića poznati, ali da je moć naručioca jača od sistema. To je zastrašujuće.

Tokom rada u policiji, dobijali ste najviše ocjene, više puta ste nagrađivani, a završili ste i prestižne stručne akademije. Ipak, preživjeli ste zlostavljanje u službi od pretpostavljenih. Zašto ste postali uzbunjivač?

Moja supruga bi na ovo pitanje rekla da sam ja rođen kao uzbunjivač. Ovde se pokazuje da je tačno da čovek možda ne mora da zna šta tačno hoće, ali mora da zna šta neće. Ja nisam hteo da budem kriminalac i da postupam po nezakonitim naređenjima. Većinu pripadnika MUP-a koji su uhapšeni poslednjih par godina lično poznajem. Završili su u zatvoru zato što su bespogovorno izvršavali sva naređenja znajući da neka nisu po zakonu. I to uvek dođe na naplatu. Završio sam Višu školu unutrašnjih poslova, Fakultet bezbednosti, Specijalističke studije na Fakultetu političkih nauka na temu terorizam i organizovani kriminal, nakon čega sam magistrirao na političkim naukama. Imam završenu Međunarodnu akademiju za sprovođenje zakona (ILEA) u Mađarskoj i drugi deo akademije u Rozvelu, SAD. Posedujem i neki FBI sertifikat. Sa 18 godina sam otišao u vojsku i bio pripadnik 72. specijalne brigade. A onda mi je za šefa u SBPOK-u postavljen diplomirani geograf dok je UKP u sedištu Ministarstva vodio diplomirani geograf – turizmolog. Za to vreme diplomci Policijske akademije su potpisivali izjavu da hoće da rade sa srednjom školom. Nekako je odjednom većina sekretarica i vozača donela diplome izvesnih fakulteta. E tako je počeo sunovrat srpske policije, konobari su vodili elitne službe, s ne pričam sa nipodaštavanjem o zanimanju konobara. Bitne su bile poslušnost i pokornost.

Zakon o uzbunjivačima dao mi je mogućnost da mogu da ukazujem na kršenje zakona i da u slučaju odmazde budem na neki način zaštićen. Naravno, to se u praksi pokazalo mnogo drugačije.

Nakon objavljivanja knjige i nekoliko istupanja u medijima počinju da mi se dešavaju čudne stvari u svim segmentima života, a naročito po pitanju pravosuđa. Moj predmet za mobing traje skoro punih devet godina. Po pravilima, kao predmeti najviše hitnosti trebalo je da bude završen za godinu dana. Nakon šest godina i troje sudija koje su se promenile na predmetu, donosi se presuda na 27 strana da sam od strane starešina SBPOK-a bio mobingovan u vreme dok sam radio na slučaju Ćuruvija. Apelacioni sud je ukinuo presudu i naložio da se veštače moje duševne boli i strahovi. Sa liste veštaka sudija je izabrala doktorku psihijatra koja je svetski priznata i radila je na poznatim predmetima, i ona je donela mišljenje da sam trpeo strahove velikog intenziteta i duševne boli.

U međuvremenu objavljujem knjigu “Operativac” i dobijam ikone za porodicu i za sebe od strane BIA. Ista sudija, i pored navedenog veštačenja i pored toga što smo ukazivali da starešina koji me je mobingovao iznosi netačne podatke koji ulaze u zapisnik, donosi presudu potpuno suprotnu od prve presude – nigde se ne pominju veštačenja, i sud odlučuje da nisam mobingovan. Predmet je trenutno pred Apelacionom sudom u Beogradu i čeka se odluka.

Kako ste se sa svim tim nosili?

Pravi heroj ove priče je moja supruga, koja je bila uz mene sve vreme, trpela i još uvek trpi. Daniela je diplomirani hemičar forenzičar u MUP-u Republike Srbije. Zbog moje borbe sa vetrenjačama totalno je izolovana, sve ove godine nije poslata ni na jedno usavršavanje, nije upisana u registar sudskih veštaka, vođena je na poligrafsko ispitivanje, upućena je na vanredni lekarski pregled, nije napredovala dok su svi oko nje napredovali. Kad sam počeo da radim na slučaju Ćuruvija 2011, moja supruga je imala čin majora i danas posle 12 godina ona ima isti čin. Čini mi se da je ona pretrpela najviše štete. A ja sam se razboleo, imao strahovite probleme sa srcem, nisam mogao više da obavljam posao policajca shodno tadašnjem zakonu o policiji, i otišao sam u invalidsku penziju. Zastrašujuće je što niko ne postavlja pitanje da li sam ja u pravu što sam ukazivao na nezakonita postupanja starešina, da li su država i služba imale štete i da li sam u svom postupanju uradio nešto nezakonito. Sve se svodi na pitanje – šta mi to treba. Davno sam shvatio da sam lojalan, ali nisam pokoran. Lojalan zemlji Srbiji, ali nisam mogao da izgubim obraz i čast i da postupam po nezakonitim naređenjima starešina.

Kako ocjenjujete prilike u MUP–u?

Već duži vremenski period za rad u MUP-u je najvažnija jedna karakteristika – pokornost. To povlači sa sobom slepu poslušnost i jednu pripadnost tom nekom koji rukovodi. Postalo je sasvim normalno da se neko, čiji vokabular i opšta kultura ukazuju da teško da je regularno završio srednju školu, odjednom pojavi sa diplomom nekog popularnog fakulteta, završenog pre roka, i da se tu ne zaustavlja nego kreće i na master studije. Mislim da u MUP-u nikada nije bilo toliko školovanih ljudi kao sad, a to je mnogo pameti na jednom mestu. Mislim da MUP nikada nije bio ovoliko kriminalizovan. Zamislite, na primer, kako se oseća policijski službenik SBPOK-a protiv čijeg načelnika SUK podnese krivičnu prijavu, a ovaj napreduje sa tom krivičnom prijavom. Pa onda tužilaštvo odustane i ovaj napreduje još jednom. Inspektor koji sve to gleda je preplašen a država mu šalje poruku: “Pa šta ako ima krivičnu prijavu, šta ako je član pravnog odbora fudbalskog kluba, šta ti nije jasno?” Možete li da zamislite kako se oseća neko ko je ceo radni vek proveo u MUP-u gledajući momka od tri, četiri godine staža kako u igri “brzi prsti” dobija stan u Beogradu koji trenutno izdaje pod kiriju, a neko pred penzijom ćuti jer ima decu? Kako se oseća taj inspektor kad mu postave dojučerašnju sekretaricu za šefa? Napreduju podobni. Svi drugi su s pravom prestrašeni… Videli su da u Beogradu melju ljude u mašini za meso i da su im kolege iz policije dostavljale podatke.

Koliko je javnost svjesna problema u MUP–u Srbije?

Mislim da javnost apsolutno nije svesna šta se dešavalo i šta se dešava u MUP-u. Zato je moja knjiga pomalo i zastrašujuća, a istinita i sa dokazima. Skoro sam pričao sa novinarom koji je stariji od mene i jako dugo u tom poslu. Interesovalo me štabi odgovorio da mu je neko pre 20–25 godina rekao ko će u poslednjih 15 godina biti ministri policije, vojske, BIA, bezbednosnog sektora. On se samo nasmejao i rekao mi da bi mu odgovorio da nije normalan. Ovo je odgovor na pitanje šta je najveći problem – upliv politike u sve pore bezbednosnih struktura i negativna selekcija. Profesionalci se proganjaju. Jedan tužilac mi je rekao da nema veće droge od toga da si, na primer, bio ubeđen da ćeš ceo život biti konobar i onda te nekim čudom postave da vodiš elitnu službu u MUP-u i odlučuješ o ljudskim sudbinama. To se brani životom.

Šta su najveći problemi u borbi protiv organiziranog i svakog drugog kriminala?

Mislim da nam je potrebno jako, hrabro i nezavisno tužilaštvo koje bi pod svojom jurisdikcijom imalo određene službe MUP-a. Svedoci smo konstantnog curenja informacija iz obrada i korumpiranih policajaca i njihovih starešina. Ono što je zanimljivo i što pratim iz medija, većina hapšenja se odigrala nakon dostavljanja Skaj komunikacije. Mislim da je nemoguće da naše službe nisu imale podatke o organizovanim kriminalnim grupama. Ili jesu?

Dok su inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić na neviđenom tapetu vlasti, optuženi Predrag Koluvija se druži sa ministrima. O čemu se tu radi?

Jedan od starešina MUP-a je izjavio da oni nisu mogli da hapse na auto-putu jer to nije njihova teritorija. Policajac je policajac 24 sata dnevno. Mislim da su i Milenković i Mitić izvršili uzbunjivanje javnosti na taj način što su dva puta obavestili javnost da su pohapsili pa pustili radnike BIA koji su ih pratili, a spoljašnje uzbunjivanje su izvršili dostavljanjem beleški tužilaštvu, pa su po meni oni na neki način i uzbunjivači. Svako od nas je pokazna vežba – evo, ovako će proći svaki neprijatelj. Jer neprijatelj postaješ i ako imaš drugačije mišljenje – ili si naš ili nisi. A ja sam nekako ceo život bio ničiji. Da li možete da zamislite koji je strah zavladao u policiji posle svih ovih dešavanja?

Dok ste bili izloženi zlostavljanju u službi, da li ste mogli računati na solidarnost i podršku kolega?

Jedan od mojih najboljih prijatelja u MUP-u, jednom prilikom kad smo se videli blizu njegove kancelarije, rekao mi je: “Simo, mnogo mi zameraju kad me vide s tobom.” Ja u tom trenutku samo što još nisam hapšen ili ubijen. Disciplinski postupak u toku i spremaju se da mi daju otkaz. Mene ta rečenica tako otrezni i tako spusti na zemlju da sam tom kolegi doživotno zahvalan. Ej, pa ljudi imaju problem zbog mene. Ti ljudi su do guše u kreditima, bore se za sebe, ne mogu da biju moje bitke, mada to nikad nisam ni tražio… Mnogi će se prepoznati u mojoj knjizi. I nikom ne zameram. Mnogo tih kolega koji su gledali svoja posla zvali su me kad im je trebala pomoć, naročito sad oko sistematizacije. I svima sam pomogao koliko sam mogao. Zvao me je kolega koji je izašao iz zatvora da popijemo kafu. Pet godina se nismo videli. Na prste mogu da nabrojim kolege koji su bili uz mene. A opet kažem, razumem i ne zameram.

Šta pamtite iz policije po dobrom, a šta po lošem?

Pamtim ljudske sudbine. Pamtim stravične priče. Ne znam da li je iko voleo taj posao više od mene. Imao sam sreću da sam radio ono što sam zamišljao da ću raditi dok sam studirao na Višoj školi unutrašnjih poslova. Upoznao sam prave profesionalce prema kojima sam osećao strahopoštovanje. Ovo je sad neka druga policija. Pre dve, tri godine, dok je vežbala da izgovara teške reči, ćerkica mi je rekla da hoće da bude diplomirani inženjer hemijskog inženjerstva – forenzičar, kao mama. Skoro je gledala neke moje fotografije i rekla je da hoće da bude inspektor. Hteo sam da kažem “e nećeš”, ali sam prećutao.

Mislim da bih opet izabrao isti put. Heraklit je rekao: karakter je čoveku sudbina.

Konačno, o čemu se radi u nastavku knjige “Operativac”?

Nastavak knjige “Operativac” zvaće se “Kad dođu na prag”. Kako to izgleda kad neko sprema likvidaciju šefa Radne grupe, kako izgleda kad te sistem odbacuje i nemaš zaštitu, nego se sam spremaš na najgore. I u ovom delu će dokumenta pratiti službeni deo priče: kako se sklanjaju krivične prijave protiv starešina SBPOK-a, ko je imao kakvu ulogu u Sablji i zašto je bilo rizično da ja to saznam… To je za čitaoce. A za kolege koji misle da se sve ovo dešava daleko od njih je da razmisle kad će neko da im prilepi etiketu neprijatelja i da i njima dođu na prag.