Nacrti Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima se posle dužeg vremena i mnogo problema konačno nalaze pred javnošću do početka oktobra. Na osnovu onog što znamo iz medija, rokovi za usvajanje oba zakona su probijani u više navrata, radne grupe su se menjale sa novim ministarstvima, prekidale rad, dok je aktuelno Ministarstvo telekomunikacija i informisanja više puta menjalo i formulisalo sopstvene predloge nasuprot onome što je prethodno usaglašeno sa stručnjacima i predstavnicima medijskih udruženja.

DIREKT

Nacrtima dva zakona otvorena su brojna pitanja o tome kako medijska scena u Srbiji može da bude bolja, a jedan od glavnih aspekata oko kojih se i dalje lome koplja je pitanje uvođenja reda u oblast projektnog sufinansiranja medija. Naime, radna grupa za izradu Zakona o javnom informisanju i medijima je posle brojnih nesuglasica tokom protekle dve godine u jednom trenutku utvrdila predlog po kome, kao što predviđa i Medijska strategija, mediji koji konkurišu za projektno sufinansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa moraju da prihvate nadležnost Saveta za štampu. To je trebalo da uvede zakonsku obavezu poštovanja Kodeksa novinara za sve medije koji hoće da koriste javni novac, ali i da omogući zakonsko pozicioniranje Saveta za štampu.

Ova odredba inače već postoji u važećem Pravilniku ministarstva kao podzakonskom aktu, u kome piše da je jedan od kriterijuma za ocenu predloga projekata to da li su učesniku konkursa izrečene mere zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda. Podaci o tome se pribavljaju od stručne službe REM-a za elektronske medije i od Saveta za štampu za štampane i onlajn medije. Međutim, ova odredba Pravilnika se do sada tumačila kao neobavezujuća. Analiza Saveta za štampu je još 2019. upozorila na to da se ovi kriterijumi iz Pravilnika ne primenjuju dosledno, ne važe za sve podjednako i da ih konkursne komisije ne uzimaju uvek u obzir. To znači da javni novac mogu da dobiju i oni koji krše novinarski kodeks, što su prethodnih godina pokazale brojne analize BIRN-a, NUNS-a, UNS-a, Share fondacije i drugih. Ovaj predlog je trebalo da omogući da odredba iz Pravilnika postane obavezujuća, čime bi se konačno stalo na put raširenoj praksi nagrađivanja medija koji krše profesionalne norme.

Međutim, kako za “Vreme” kaže Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu, već na sledećem sastanku predstavnika radne grupe, medijskih udruženja i koalicija sa ministrom za informisanje i telekomunikacije Mihailom Jovanovićem i premijerkom Anom Brnabić, predstavnici države su tražili da se odredba o obaveznom prihvatanju nadležnosti Saveta za štampu obriše jer su “tvrdili da je ovo što je predložila radna grupa protivustavno” i da priznavanje nadležnosti Saveta nije uslov da štampani i onlajn mediji učestvuju na konkursima za projektno sufinansiranje. Uz to, država je predložila i da se podaci o medijima koji krše kodeks traže od Saveta za štampu “ili drugih samoregulatornih tela, iako ta druga samoregulatorna tela ne postoje”, naglašava Gordana Novaković. Da stvar bude komplikovanija, predstavnici države izneli su još jedan, za sada najproblematičniji predlog koji je kao zvanični deo teksta nacrta Zakona otišao na javnu raspravu, a koji Koalicija za slobodu medija smatra “pogubnim za medijsku scenu Srbije i informisanje građana u skladu sa javnim interesom”.

Taj predlog države se odnosi na to da se podaci o kršenju Kodeksa traže samo za one medije koji su prihvatili punu nadležnost Saveta, što praktično znači da svi ostali koji to ne rade mogu da krše Kodeks neograničeno i da konkurišu za projektno sufinansiranje bez ikakvih posledica. Time bi mediji koji prihvataju nadležnost Saveta bili dvostruko sankcionisani ako bi se utvrdilo da su prekršili Kodeks novinara u poslednjih godinu dana. Ostali bi imali odrešene ruke da rade šta hoće.

“Mi smo hteli da država prestane da nagrađuje medije koji se ponašaju neetično, neprofesionalno, neodgovorno, medije koji vode kampanju protiv ljudi, govore jezikom mržnje, lažu. A ovakvom odredbom država pokazuje da želi da ih nagradi, to je upravo suprotno od svega onog što smo mi tražili”, navodi Gordana Novaković.

APERKAT

Na javnoj raspravi, koja je prošle nedelje održana u Beogradu, očekivalo se da će ova važna pitanja biti u centru pažnje, ali je najviše vremena potrošeno na diskusiju o radu i aktivnostima Saveta za štampu. Zašto javna rasprava, umesto da se fokusira na izmenu dosadašnje prakse favorizovanja medija koji krše etički kodeks i druge ključne probleme koje bi nacrti zakona trebalo da otklone, odjednom skreće pravac na ispitivanje rada, finansiranja i kredibiliteta Saveta za štampu? I šta stoji iza svega toga?

“Mi se sada kao bavimo Savetom zbog Saveta da bismo ga navodno gurali u zakon i dali mu neku privilegiju, a zapravo uopšte nije reč o tome nego iza cele priče stoji potreba da se ograniči i spreči finansiranje medija koji šire govor mržnje, propagiraju nasilje, targetiraju političke neistomišljenike, krše Kodeks i zakone. Ideja je da takvi mediji ne mogu da budu finansirani novcem poreskih obveznika”, smatra Ivana Stevanović, izvršna direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija”.

Prema pisanju Cenzolovke, nadležno ministarstvo i država očigledno imaju nameru da ospore Savet za štampu kao jedino telo koje je nadležno za tumačenje Kodeksa. U tome, kao što pokazuje i tok beogradske javne rasprave, ali i analiza Fondacije “Slavko Ćuruvija”, državi pomažu takozvane GONGO odnosno “vladine nevladine organizacije”, koje nastoje da proguraju rešenja koja nisu u skladu sa Medijskom strategijom i skrenu javnu raspravu sa suštinskih pitanja na iscrpljujuće rasprave o radu ovog samoregulatornog tela. Tako su na javnoj raspravi predstavnici pojedinih udruženja i društava novinara pohvalili Ministarstvo informisanja i telekomunikacija što je ograničilo nadležnost Saveta, a istovremeno su promovisali ideju države da bi “trebalo dozvoliti osnivanje i drugih samoregulatornih tela koja bi ocenjivala kršenje Kodeksa novinara Srbije”. U nekim lokalnim prorežimskim medijima piše da u Srbiji već “postoje dva ista samoregulaciona tela registrovana u skladu sa zakonom”, da bi se u istom tekstu navelo da ipak postoje tri, jer su, kako tvrde, “u ovom trenutku zvanično registrovani Savet za štampu, Medijski savet i Komnet”. Inače, Medijski savet kao takav ne postoji, a Komnet je udruženje elektronskih medija.

“Tu postoji nekoliko GONGO udruženja koja su bila najglasnija na ovoj javnoj raspravi u Beogradu”, upozorava Gordana Novaković. “Po mojoj slobodnoj proceni, njih ima jedno 30, a svaki ima po dva-tri svoja medija, osnovali su pet udruženja i svi su u svih pet udruženja. Pritom, uošte ne znamo da li su to udruženja novinara, medija, vlasnika medija, sindikati. Ne zna se šta rade, koje im je rukovodstvo, nemaju sajt niti aktivnosti. Služe tome da daju članove komisije za konkurse za projektno sufinansiranje i oni su sad postali dominantni u tim komisijama u odnosu na relevantne asocijacije. Dakle, ideja im je da osnuju nova samoregulatorna tela, pa da kroz to daju sebi potvrde.”

Prema mišljenju Ane Martinoli, redovne profesorke Fakulteta dramskih umetnosti i predstavnice javnosti u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, te organizacije služe izgradnji takozvanih paralelnih struktura kojima se stvara privid medijske raznolikosti, a čiji je cilj da relativizuju sve što je vezano za postojanje zakona i već ustanovljenih praksi na osnovu kojih Savet za štampu godinama odlučuje.

“Te organizacije služe izvitoperavanju pravila i Kodeksa i drugačijem tumačenju pojmova, čime se otvara prostor da se sve može dovoditi u pitanje. To dugoročno vodi u konfuziju i stvaranje nepoverenja u institucije. Provlačenjem predloga da se uspostave drugi saveti za štampu i druga samoregulatorna tela, ide se u pravcu izgradnje paralelnih struktura koje će služiti tome da se predviđeni procesi obesmisle, da se propisi i zakoni relativizuju, kao što smo videli u konkursima za sufinansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa, gde se sad odjedanput u članstva komisija prijavljuju ljudi koji nemaju profesionalni kredibitilitet. Dugoročno se radi na povećanju kontrole, a zapravo na smanjivanju istinski profesionalne i objektivne samoregulacije tržišta”, smatra Martinoli.

Razvodnjavanje javne rasprave i prebacivanje fokusa sa ključnih pitanja medijske etike i nagrađivanja onih koji krše pravila na pitanja o radu Saveta za štampu zamagljuje druge važne činjenice. Na primer, analiza BIRN-a iz 2022. godine utvrdila je da najviše para, protivno pravilima, dobijaju mediji koji neprestano krše novinarski kodeks. KRIK-ova baza “Kešformisanje” ukazuje na to kako se novac iz budžeta uporno dodeljuje medijima koji su naklonjeni aktuelnoj vlasti i konstantno objavljuju “lažne vesti”. Uporedna analiza Fondacije “Slavko Ćuruvija” za period od 2017. do 2019. pokazuje da najviše naknada šteta u medijskim sporovima plaćaju tabloidi koji su identifikovani kao najveći prekršioci kodeksa i koji dobijaju najviše novca na konkursima za sufinansiranje.

KROŠE

Od učesnika radne grupe se može čuti i da rad Saveta za štampu pokušava da se ospori raznim dezinformacijama, od toga da se protiv samoregulatora vode upravni sporovi, do toga da je Savet “na državnim jaslama”. Istovremeno, čak i bivši državni sekretari, koji su svojevremeno bili nadležni za medije, sada izjavljuju da je uloga Saveta za štampu “predizmenzionirana” i da iz teksta nacrta ne mogu da razumeju “čime se on suštinski bavi”, prenosi Medija centar. Gordana Novaković napominje da je “taj državni sekretar po zakonu imao obavezu da traži podatke od Saveta za štampu i da je to i radio” za vreme svog mandata.

“Tu rečenicu – ‘Ja ne znam šta radi Savet za štampu’ – razumem kao napad da mi ne radimo transparentno, da onda mogu da kažu da su odluke Saveta ovakve i onakve. Rasprava se pretvorila u hajku na rad Saveta za štampu na koji niko do sad nije imao primedbu, nego sad odjednom ništa ne valja, i čak iznose na tim javnim raspravama da kodekse nisu doneli UNS i NUNS, nego da autorska prava nad tim ima Konrad Adenauer! U preambuli, u toj prvoj rečenici Kodeksa piše: ‘Ovaj kodeks donose UNS i NUNS’ i sad se i to osporava, sad se i to dovodi u pitanje, i Kodeks i samoregulacija i sve ono što do sad nije bilo predmet polemike”.

Dugoročno, treba da razumemo da će možda, ukoliko prođe predlog države po kome se na konkursima za sufinansiranje medijskog sadržaja proveravaju samo mediji koji su u nadležnosti Saveta za štampu i za koje se utvrdi da su prekršili Kodeks, desiti to da se oni u nekom trenutku povuku iz nadležnosti Saveta po principu “ako ovi drugi ne poštuju Kodeks, a dobijaju pare, zašto bismo mi to radili”. Sagovornice “Vremena” smatraju da na duži rok to zaista ugrožava rad samoregulatora. I ne samo to. Dovodi se u opasnost i normativna etika, kvalitet profesionalnih standarda, pa i budućnost profesije i medijskog tržišta u kome će dominirati principi nelojalne konkurencije i neravnopravne tržišne utakmice, a ne jednakog tretmana medija kojima glavni cilj treba da bude zaštita javnog interesa.

Na ovaj scenario upućuje još jedan važan problem o kome se do sad nije mnogo govorilo u javnosti – naime, novim predlogom Zakona o javnom informisanju i medijima državi je omogućeno da ponovo bude vlasnik medija. To znači da posle dugotrajnog i mukotrpnog procesa medijske privatizacije i konačnim izlaskom države iz vlasništva nad medijima, u narednom periodu ponovo može da se dogodi haos sa početka 2000-ih, kada su mnogi mediji bili u vlasništvu lokalnih samouprava, a koji su, kao što su pokazale brojne akademske analize, predstavljali platformu za propagandu vlasti i nelojalnu konkurenciju komercijalnim medijima koji su se za opstanak borili na tržištu. Kako piše Cenzolovka, protiv ovog predloga su glasali članovi Koalicije za slobodu medija, dok su ostali članovi radne grupe i predstavnici države bili za.

“Tu vidim tri ozbiljna problema: prvi je nezavisnost uređivačke politike, za koju nema nikakve garancije u zakonu”, upozorava Ivana Stevanović. “Drugo, to je mogućnost ozbiljnog poremećaja ionako satrtog medijskog tržišta gde ćemo imati medije koji barataju našim novcima i imaju stabilno finansiranje iz budžeta naspram malih lokalnih medija koji pokušavaju da prežive izveštavajući profesionalno i etički. Treće je pristup informacijama, jer već imamo ozbiljne probleme sa lokalnim medijima koji ne mogu da dobiju nikakve informacije od lokalnih vlasti, a onda ćemo dobiti medije u vlasništvu lokalnih samouprava koje će imati sve informacije na tacni i praviti disbalans u kvalitetu sadržaja i preuzimati publiku”.

Ona dodaje i da je na konsultacijama oko nacrta dva nova zakona država branila ovaj predlog primerima medija iz Evropske unije koji su u vlasništvu države, poput Dojče telekoma. “Ali ono što se ne pominje u njihovoj argumentaciji je da te zemlje pre svega imaju jake i nezavisne regulatore koji pružaju garancije za javni interes u tim medijima, kao i drugi niz mehanizama koji neće dozvoliti da država favorizuje medije koji su u njenom vlasništvu”, navodi Ivana Stevanović.

U priručniku OEBS-a o prednostima medijske samoregulacije piše da će vlade najbolje promovisati samoregulaciju ako kažu “ne” vlasništvu države nad medijima i ako osiguraju punu slobodu štampe bez državnog uticaja. I Evropska unija očekuje da Srbija omogući slobodu medija i izražavanja, medijski pluralizam i diverzitet kroz transparentnost medijskog vlasništva, sufinansiranja i oglašavanja medija. Uz to, u zvaničnom stavu EU, dobijenom za potrebe ovog teksta, naglašava se da se od Srbije očekuje da usvoji dva medijska zakona “u skladu sa duhom i slovom Medijske strategije i taj cilj ćemo imati u vidu kada budemo ocenjivali nacrte zakona”.