Kultura

Roman

Rastavljanje i stvaranje (jezika)

Svetislav Basara: Rekapitulacija Službeni glasnik, Beograd, 2023.

Mogao je neko pomisliti (potpisnik ovih redova, na primer) da se posle Kontraendorfina (2020) nema više kud, da se jezik više ne može razgrađivati, da je čuveni srpski slikar Desimir Stojković najzad upokojen i da će makar u večnosti pronaći mir, da će se Kaloperović, pisac, Stojkovićev drug i ispovednik, napokon osloboditi opsesije tim nemogućim čovekom, te da će Maksimović Desanka, pesnikinja, Ćosić Dobrosav, pisac, Đilas Milovan, revolucionar, disident i pisac, te onaj pesnik kome je u polni ud ugrađen prislušni uređaj, kao i svi oni koje je Svetislav Basara posle Kontraendorfina silno najedio na razne načine, mogao je, dakle, neko pomisliti da će svi oni i sve one, najzad, moći da odahnu – ko u grobu, ko u životu – kad, ne lezi vraže, evo Stojkovića ponovo u Rekapitulaciji, svi govore samo o njemu, on govori manje-više o svima, a i sam se, onako mrtav i više puta sahranjen, ukazuje iz groba, uzdiše, psuje, ljuti se, širi tračeve, dobacuje, a najspektakularnije i najurnebesnije ukazuje se, pošto je iscureo iz smrti, u vidu ektoplazme: “Sve curi, mufljuze”, obraća se Stojković, u obliku ektoplazme, zgranutom Kaloperoviću, “svuda curi, sve se raspada, ne samo sa ove nego i s one strane”. Ali pre konačnog kraja još “će štošta iscuriti. Vidiš, valjda, da sam i ja iscureo iz smrti, reče Stojković, nepopravljivi šeret, i prasnu u raskalašan smeh, nedoličan za jednog pokojnika” (str. 119). I već je sve tu. Reskost (“sve curi, mufljuze”), prstohvat metafizike s prstohvatom ironije (“ne samo s ove nego i s one strane”), poigravanje smislom (“vidiš, valjda, da sam i ja iscureo iz smrti”), razvaljivanje (nepogrešivo) opštih mesta ironijskom macolom (“nepopravljivi šeret”, “prasnu u raskalašan smeh”), sveži jezički sklopovi (“raskalašn smeh, nedoličan za jednog pokojnika”). Drugim rečima, Rekapitulacija je čudo od romana, iskorak u odnosu na Kontraendorfin u onoj meri u kojoj je Kontraendorfin iskorak u odnosu na Andrićevu lestvicu užasa, pri čemu se radoznali čitalac ne bi smeo hvatati u zamku sličnosti: bernhardovski postupak – reče Kapisoda da je rekao Stojković – tek je srećno primenjeni instrument koji je Basara odveo u pravcima vrlo različitim od (inače genijalnog) Bernhardovog izuma. A Rekapitulacija se razlikuje od Kontraendorfina taman toliko da jezik još jedva može da podnese sopstvenu težinu, ako se već nije i urušio u samoga sebe kao zgrada koja je isuviše teška samoj sebi, jedino što zgrade padaju zbog greške građevinaca, a ovde pisac skače po jeziku svom svojom masom, umećem i mahnitom inspiracijom.



NI KAMEN NA KAMENU

Ako su posle Kontraendorfina ostale samo ruševine jezika, ako su svete krave rđavo shvaćene tradicije završile kao kotleti na jezičkoj Basarinoj gozbi, ako su ikone, totemi i tabui popadali kao domine čiji se smisao iscrpljuje upravo u tome da padnu, posle Rekapitalicije nije ostao ni kamen na kamenu. Ne izgubiti ritam nijednom na gotovo 300 stranica teksta, sve vreme se kretati po vrlo poroznoj granici između vulgarnosti i duhovitosti – a da je tekst, od prve do poslednje stranice, upravo urnebesno duhovit – iznova varirati već iskorišćene motive koji se odnekud čine novima i svežima (jer jesu novi i sveži), pastiširati biblijski jezik i bez razlike ubacivati ga u ironijski žrvanj, a naročito držati stvarnost taman na tolikom odmaku od jezika da nikome ko išta iole zna o književnosti ni na trenutak neće pasti na pamet da u stvarnosti traži odgonetke Basarinih šifara, niti će iko ko nešto zna o književnosti (ali i o stvarnosti) pomisliti da Basara izmišlja. To jest, naravno da Basara izmišlja – pisci to rade, to im je posao – ali pisac izmišlja da bi rekao istinu (lepo je primetio još stari Kvint Horacije Flak).

Stojković je, dakle, ovoga puta iz groba, zadao Kaloperoviću dosta nezgodan zadatak koji ovaj, Kaloperović, svemu uprkos želi da ispuni. Naime, dužan je upriličiti izložbu Stojkovićevih slika koje je ovaj, međutim, spalio (kao što onaj Murakamijev slikar mora da napravi portret čoveka bez lica). Nastojeći, dakle, da ispuni Stojkovićev nalog, Kaloperović će – valja reći, dobrim delom uz pomoć Velje Pavlovića (da, onog Velje Pavlovića), što je jedna od najbriljantnijih posveta u našoj književnosti – da zapiše nekoliko priča, odnosno ispovesti, koje čine glavne tokove romana: najpre ispovest Miroslava Firtule, pripadnika Službe i državnog ubice, koga je pacovski instinkt u ključnom trenutku izneverio, te se posle Osme sednice izjasnio za Stambolića umesto za Miloševića i po zločinačkoj prirodi Miloševićevog režima pao u nemilost (a šta je gore po pripadnika Službe nego da ostane bez službe i bez Službe). Još je, međutim, gore što je svoj poslednji posao obavio traljavo i umesto čistog i pedantnog eliminisanja državnog neprijatelja, po čemu je i postao cenjen, napravio haos usred bela dana i usred Grada. A Služba, kao što je poznato, ne trpi nemar. Potom, tu je poučna i zarazno duhovita indijska skaska o maharadžinoj kćeri koja je, ponesena trenutkom, zgrešila, a potom se i zaljubila u momka s kojim je zgrešila (ili je bilo obratno?), da bi se potom, uprkos očevom gunđanju, udala za njega. Sve je u redu osim što je momak niska roda, te će tradicionalistički vaspitani otac na sve načine pokušati da se reši nedostojnog zeta, ali će ovaj tvrdoglavo da preživljava sve dok… pouka je isuviše zabavna da bismo je ovde otkrili. Kraj ove priče, kao i njenu funkciju u romanu, čitalac će morati da otkrije sam. Najzad, najdeblja pripovedačka nit plete se oko hirurga doktora Mojsila Kapisode, stručnjaka za rak debelog creva (adenocarcinom coli), koji se, posle sedamdesetak godina izbivanja iz Srbije, najzad vraća na rodnu grudu (pokajaće se već na aerodromu) i koji u trenutku kada sreće Kaloperovića ima 97 godina. Dr Kapisodu i Stojkovića vezuju prijateljstvo i burni događaji, uglavnom seksualne prirode. (Što je takođe urnebesno, jer Kapisoda dr Mojsilo u životu je zgrešio samo dva puta.) Ne samo što će seksualni okršaji – jedan u Parizu, a drugi, sasvim logično, u Ho Ši Minu, glavnom gradu Vijetnama (a gde drugde?) – da obeleže dr Kapisodu, nego će dr Kapisoda doživeti potpuni kulturološki i emotivni šok u susretu sa zemljom u kojoj se rodio – kao čovek od ukusa ostaće zapanjen nakaznošću savremene spomeničke kulture i Andrićgrada, na primer – te će ne jednom zažaliti što je za dlaku, 1945. godine, izbegao komunistički metak.

RAZGRAĐIVANJE JEZIKA

Ali zašto je potrebno, a naročito zbog čega je dobro (a ne loše), razgrađivati sopstveni jezik? Zar nije bolje, plemenitije, korisnije na kraju krajeva, graditi ga, brinuti o njemu, bdeti nad njime? Basara, naravno, koji je sav u jeziku i sav od jezika, zna da jezik je sve i da bez jezika nema ničeg, te upravo zbog toga jezik izlaže najstrašnijem zlostavljanju – da bi ga ojačao. To što će se jezik, a i buljuk čitalaca, naći ozbiljno istraumirani takvim postupkom – nije stvar njegova (piščeva), nego stvar samog jezika (i rečenog buljuka). Ovde je nužno, na kratko, pozvati filozofiju u pomoć.

Razgradnja (dekonstrukcija), naime, nije isto što i uništavanje (destrukcija). Jezik se može razgraditi samo ako shvatimo da je razgradnja uvek – ako je se poduhvati veliki pisac, što Svetislav Basara jeste – i gradnja. Kako sad to? Pa, jezik se razgrađuje jezikom. Ne može se jezik razgraditi spolja, zakonskom intervencijom na primer – zakonom se može uništavati, kao što se uništava negovanjem i promocijom piskarala bliskih vlasti – kao što jezik ne može da izvrši samoubistvo (može ga se pokušati ubiti, ali to je druga stvar), već samo iznutra, znalački, majstorskom rukom. (Uostalom, nimalo slučajno, Basara se u Rekapitulaciji neodoljivo i krajnje ozbiljno, uz grohotan smeh, poigrava razlikom izumeđu unutra i spolja.) U samom činu rastavljanja, kada se skidaju slojevi cigala – pažljivo da se ne ošteti građa – stvaraju se novi jezički oblici: da bi se staro dovelo u pitanje, potrebno je da novo ima oblik: jezik se ne može suspendovati, kako se suspenduje kolovoz dok se menja asfalt, da bi se stvorio novi jezik koji će ga prekriti novim jezičkim slojem: jezik radi bez prestanka, bez zastoja, čak i kada ćutimo, kao srce. Jezik se napreže, izlaže se pritisku kao beton koji se mora staviti pod presu da bi se videlo gde mu je tačka pucanja. Basara radi upravo to, a jezik uzvraća tako što se izvlači iz svlaka koji ga sputava. Drugim rečima, Basara, kao nijedan drugi srpski pisac, ili, ako hoćete, kao nijedan pisac na ovome jeziku (a vi ga, taj jezik, nazovite kako hoćete, on će svejedno ostati istim jezikom), prosipa dragocenosti pred nas, a mi treba, samo ako umemo, da se sagnemo, pokupimo bisere i napravimo nisku od njih. Pravljenje niske bisera posao je teoretičara književnosti i filozofa.
Recimo, sasvim je zamislivo da se uskoro pojavi doktorat koji bi pokušao da uspostavi vezu između ranih Basarinih radova (Napuklo ogledalo, Biciklisti, Fenomeni, Mongolski bedeker) i, recimo, Kontraendorfina i Rekapitulacije. Zašto bi to bilo važno? Zato što bi se dalo jasno pokazati kako je mladi Basara, snagom svog talenta, nabasao na debelu zlatonosnu žilu jezika, kako je duboko zaronio po bisere, ali kako još nema oruđe (nema daha) – osim onog oruđa koje mu, u tom trenutku, nudi najveličanstveniji poraz u književnosti 20. veka: postmoderna – kojim bi zlatnu žilu pratio i eksploatisao je. Ali zbog toga je upravo ovaj zreli Basara, opet snagom svog mahnitog talenta, ali i neuporedivom upornošću, pronašao razlog svome pisanju. Na primer, kao eho se u Basarinim dvama poslednjim romanima provlači izvesni Živojin Zdravković. Gde god se ukaže prilika, eto Živojina Zdravkovića. I svako ko je slušao Radio – a to su sada već sredovečni i matori ljudi – jasno se seća ominoznog glasa spikera Radio Beograda koji svaki čas najavljuje izvođenja Beogradske filharmonije pod upravom Živojina Zdravkovića. No, upravo to, “pod upravom Živojina Zdravkovića”, taj sivi socijalistički izraz, ta jezička poštapalica koju svi mi koji smo slušali Radio (a svi smo slušali Radio) ne možemo, verovatno, nikada da izbacimo iz glave, rudnik je značenja koji Basara nemilice eksploatiše, a koji bi teoretičari književnosti i filozofi morali da objasne svojim jezikom (čemu, inače, teorija književnosti?).

Najzad, podnaslov Rekapitulacije je “Nemi film”. O čemu je reč kada su se korice romana gotovo pohabale od nezaustavljivog govora? O jednoj zapanjućoj evidenciji, zapravo: dok se nosimo s bujicama reči, dok mlatarajući rukama, pokušavamo da se održimo na površini i dok nam voda ulazi u usta jer od grohotnog smeha ne možemo da ih držimo zatvorenima, kao da se sve što čitamo događa na platnu, u nemom filmu. Iza Basarine svedene razbrbljalosti, iza te asketske gozbe, nalaze se ogromni predeli tišine, prostori značenja koji čekaju svoga čitaoca.

Iz istog broja

Bioskop: Duhovi u Veneciji

Strogo kontrolisana svežina

Zoran Janković

Premijere

Mladost bolesti

Marina Milivojević Mađarev

Koncert: Buč Kesidi, stadion Tašmajdan, Beograd, 16. 9. 2023.

Buč(ni) i ponosni

Dragan Kremer

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu