Prilog kulturi sećanja
ilustracija: jovan bijelić
Stari savski most i Amarkord
Rušenje mosta nije samo glupo i štetno, nego je u nekom višem smislu i greh jer su mostovi, ne kaže to samo Andrić, svete građevine. To grabljivim skorojevićima ne znači ništa, kao što im je i sam pojam pamćenja prirodno tuđ i mrzak, a rušiti mostove isto je što i zatirati sećanje. Mostovi poput Starog savskog ne povezuju samo dve obale, nego, na suptilan način, i prošlost sa sadašnjošću, a one koji su toga vredni mogli bi odvesti i u neku srećniju budućnost
Pre otvaranja Brankovog mosta 1956, Stari most, čije rušenje mračnjaci predviđaju, bio je jedina veza kojom su pešaci i ono malo automobila mogli preći na levu obalu Save. Novi Beograd je bio tek u zametku, a na prostoru današnjih blokova bile su peščare prošarane kojim kućerkom, železnički nasip sa podvožnjakom (kod kojeg će 1968. doći do obračuna policije sa studentima), a današnja Palata Srbija, prvobitno predviđena za zgradu Centralnog komiteta KPJ, godinama je stajala kao nekakav betonski skelet.
Preko Starog mosta moji vršnjaci i ja peške smo išli na plažu, koja je bila tačno preko puta današnjeg Beograda na vodi. Kupali smo se ponekad i na Adi, na koju se prelazilo čamcem, postojali su samo splavovi veslačkih klubova, u gustom šipragu su bile ruševine zatvora gde je verovatno pogubljen Draža Mihailović, a kako pijaće vode nije bilo, hrabriji su na sredini toka pili vodu iz nezagađene reke. Ređe se išlo na Đačko kupatilo na Dunavu, otprilike kod mesta gde su danas Đokovićevi teniski tereni, jer je ta plaža bila neuređena, a Dunav suviše brz za igru loptom.
Naslov jedinstvenog Felinijevog filma Amarkord je najverovatnije korupcija, ili neki dijalekatski izgovor rečenice “Io mi ricordo” –”Sećam se”, a Stari savski most za mnoge Beograđane nije samo jedan od amblema grada nego i zaloga pamćenja. Kada se svi drugi današnji razlozi za odbranu Starog mosta ostave po strani, na potpisnika ovog teksta on deluje nalik kovitlacu prolećnih “maca” koji u filmu budi sećanja. Eto, sećam se, s desne strane mosta, u ovalnoj zgradi Starog sajmišta bili su stanovi i ateljei slikara poput Laze Vozarevića, Marija Maskarelija, Žike Turinskog, Vere Božičković i Miće Popovića, kao i pisaca poput Mihiza i Vasilija Popovića, a u Mićinom ateljeu će 1954. (samo godinu dana posle pariske praizvedbe) biti izvedena i čuvena premijera Beketovog Godoa, koju Beogradsko dramsko nije smelo da odigra.
S plaže smo se, umorni, vraćali uz Kameničku ulicu, pored Zelenog venca i preko Terazija, do ulice u kojoj su neki od nas stanovali, a zvala se Lole Ribara: pre toga je bila Dva bela goluba, pa Svetogorska, pa Žorža Klemansoa, da bi danas ponovo postala Svetogorska. U vreme o kojem govorim, njome su češće prolazile konjske zaprege nego automobili, koji promene pravca nisu najavljivali migavcima nego trubeći – jednom za pravo, dva puta za desno, a tri puta za levo skretanje.
Prvih godina posle rata u ulici je bilo više praznih placeva na mestima u bombardovanju porušenih zgrada, a ja se mutno sećam radnih akcija, u kojima su žene iz Afežea, uključujući i moju majku, raščišćavale ruševine dodajući jedna drugoj cigle, kao u lancu. Zgrada Radio Beograda bila je neoštećena, a u njoj se nalazio bioskop “Avala”, gde sam gledao Kameni cvet i Konjića Grbonjića. Bakalnica na uglu Kondine stoji i danas, a onda se, kao i tolike druge, zvala Granap. Na istoj strani ulice bila je, za divno čudo još uvek privatna, knjižara čuvenog golmana Jakšića, poznatog kao El Gran Milovan, a u Domu Jevrema Grujića, gde i danas živi porodica Šećerović, bila je redakcija nedeljnika “Republika”.
Danas je zaboravljeno da je taj list, iako se klonio politike i uglavnom se držao kulturnih tema, bio neka vrsta oduške za beogradsku “reakciju”, a zanimljiv je način na koji je, 1956, najzad ugašen. Danas se malo ko seća da “Politika” tada nije izlazila utorkom, pa je tu prazninu “Republika”, inače lišena bilo kakvih dotacija, koristila za puko preživljavanje. Kada je vlastima ideološki sumnjivo glasilo najzad dodijalo, “Politika” je jednostavno počela da izlazi i utorkom, što je bilo dovoljno da se “Republici” zada smrtni udarac.
“Republika” je za saradnike imala više prvorazrednih predratnih intelektualaca, a jedan od njih je bio Stanislav Vinaver. Moj deda, svojevremeno direktor Druge muške gimnazije (na mestu današnje zgrade “Politike”) i (sa Milošem Đorđevićem) prevodilac Čarobnog brega, bio je, čini mi se, član redakcije, i ja živo pamtim kako, zapostavljen, stojim uz dedine skute, dok mu, na uglu Vlajkovićeve i Lole Ribara, Vinaver, razbarušene prosede kose i sa nekom masnom, prepunom akten-tašnom u ruci, nešto žustro objašnjava.
Iz poplave sećanja, podstaknute Starim savskim mostom, izranjaju likovi nekih umetnika i pisaca, tada u punoj snazi, koji su stanovali i kretali se u tom komšiluku. Od kompozitora pamtim tada mladog Dušana Radića i Enrika Josifa sa lavljom grivom od kose. U zgradi tik do “Srpske kafane” živeo je moj potonji profesor Raško Dimitrijević, a odmah iza ugla u Stevana Sremca još stoji kuća književnog znalca Božidara Kovačevića. Na mestu gde se susreću Hilandarska i Džordža Vašingtona bila je kafana zvana “Kod sedam Švaba”. Tamo sam, već poodrastao gimnazijalac, sa strahopoštovanjem viđao Kovačevića, legendarnog profesora Miloša Đurića i pesnike Simu Pandurovića i Velimira Živojinovića Masuku kako letnja popodneva provode uz bokal vina i sifon sode.
Najzad, ako bi zlotvori zaista uspeli da sruše Stari savski most, iz pamćenja bi izbledeo i Jovan Bijelić. Taj veliki slikar bio je, sticajem okolnosti, prijatelj moga drugog dede, profesora biologije, sa kojim je, predajući crtanje, posle Prvog rata radio u Bihaćkoj gimnaziji, da bi kasnije nastavili da se, bliski i po zavičajnoj liniji, druže celog veka. Prvih posleratnih godina, Bijelić je, teško pogođen smrću voljene ćerke Dubravke, pred kraj rata streljane u Banjičkom logoru, bio duboko potonuo u piće, prestao da radi i uopšte digao ruke od sebe. Pamtim ga kako, nekog prepodneva, sedi u našoj kuhinji i, neobrijan i suznih očiju, priča sa starim prijateljem. Tada osnovac, verovatno sam se našao uplašen i zabrinut prizorom starijeg čoveka koji plače, a on je, valjda da bi me umirio, zapitao šta želim da mi nacrta. Zatražio sam zmaja i dobio ga na komadu papira koji se našao na kuhinjskom stolu, a crtež se sačuvao do danas. Srećom, Bijelić je svoju strašnu krizu preživeo, već u poodmaklim godinama dobio je lep stan u Svetogorskoj, gde je, iako oštećenog vida, priznat i poštovan, slikao sve do smrti 1964.
Rušenje mosta nije samo glupo i štetno, nego je u nekom višem smislu i greh jer su mostovi, ne kaže to samo Andrić, svete građevine. To grabljivim skorojevićima ne znači ništa, kao što im je i sam pojam pamćenja prirodno tuđ i mrzak, a rušiti mostove isto je što i zatirati sećanje. Mostovi poput Starog savskog ne povezuju samo dve obale, nego, na suptilan način, i prošlost sa sadašnjošću, a one koji su toga vredni mogli bi odvesti i u neku srećniju budućnost.
Preko Starog mosta moji vršnjaci i ja peške smo išli na plažu, koja je bila tačno preko puta današnjeg Beograda na vodi. Kupali smo se ponekad i na Adi, na koju se prelazilo čamcem, postojali su samo splavovi veslačkih klubova, u gustom šipragu su bile ruševine zatvora gde je verovatno pogubljen Draža Mihailović, a kako pijaće vode nije bilo, hrabriji su na sredini toka pili vodu iz nezagađene reke. Ređe se išlo na Đačko kupatilo na Dunavu, otprilike kod mesta gde su danas Đokovićevi teniski tereni, jer je ta plaža bila neuređena, a Dunav suviše brz za igru loptom.
Naslov jedinstvenog Felinijevog filma Amarkord je najverovatnije korupcija, ili neki dijalekatski izgovor rečenice “Io mi ricordo” –”Sećam se”, a Stari savski most za mnoge Beograđane nije samo jedan od amblema grada nego i zaloga pamćenja. Kada se svi drugi današnji razlozi za odbranu Starog mosta ostave po strani, na potpisnika ovog teksta on deluje nalik kovitlacu prolećnih “maca” koji u filmu budi sećanja. Eto, sećam se, s desne strane mosta, u ovalnoj zgradi Starog sajmišta bili su stanovi i ateljei slikara poput Laze Vozarevića, Marija Maskarelija, Žike Turinskog, Vere Božičković i Miće Popovića, kao i pisaca poput Mihiza i Vasilija Popovića, a u Mićinom ateljeu će 1954. (samo godinu dana posle pariske praizvedbe) biti izvedena i čuvena premijera Beketovog Godoa, koju Beogradsko dramsko nije smelo da odigra.
S plaže smo se, umorni, vraćali uz Kameničku ulicu, pored Zelenog venca i preko Terazija, do ulice u kojoj su neki od nas stanovali, a zvala se Lole Ribara: pre toga je bila Dva bela goluba, pa Svetogorska, pa Žorža Klemansoa, da bi danas ponovo postala Svetogorska. U vreme o kojem govorim, njome su češće prolazile konjske zaprege nego automobili, koji promene pravca nisu najavljivali migavcima nego trubeći – jednom za pravo, dva puta za desno, a tri puta za levo skretanje.
Prvih godina posle rata u ulici je bilo više praznih placeva na mestima u bombardovanju porušenih zgrada, a ja se mutno sećam radnih akcija, u kojima su žene iz Afežea, uključujući i moju majku, raščišćavale ruševine dodajući jedna drugoj cigle, kao u lancu. Zgrada Radio Beograda bila je neoštećena, a u njoj se nalazio bioskop “Avala”, gde sam gledao Kameni cvet i Konjića Grbonjića. Bakalnica na uglu Kondine stoji i danas, a onda se, kao i tolike druge, zvala Granap. Na istoj strani ulice bila je, za divno čudo još uvek privatna, knjižara čuvenog golmana Jakšića, poznatog kao El Gran Milovan, a u Domu Jevrema Grujića, gde i danas živi porodica Šećerović, bila je redakcija nedeljnika “Republika”.
Danas je zaboravljeno da je taj list, iako se klonio politike i uglavnom se držao kulturnih tema, bio neka vrsta oduške za beogradsku “reakciju”, a zanimljiv je način na koji je, 1956, najzad ugašen. Danas se malo ko seća da “Politika” tada nije izlazila utorkom, pa je tu prazninu “Republika”, inače lišena bilo kakvih dotacija, koristila za puko preživljavanje. Kada je vlastima ideološki sumnjivo glasilo najzad dodijalo, “Politika” je jednostavno počela da izlazi i utorkom, što je bilo dovoljno da se “Republici” zada smrtni udarac.
“Republika” je za saradnike imala više prvorazrednih predratnih intelektualaca, a jedan od njih je bio Stanislav Vinaver. Moj deda, svojevremeno direktor Druge muške gimnazije (na mestu današnje zgrade “Politike”) i (sa Milošem Đorđevićem) prevodilac Čarobnog brega, bio je, čini mi se, član redakcije, i ja živo pamtim kako, zapostavljen, stojim uz dedine skute, dok mu, na uglu Vlajkovićeve i Lole Ribara, Vinaver, razbarušene prosede kose i sa nekom masnom, prepunom akten-tašnom u ruci, nešto žustro objašnjava.
Iz poplave sećanja, podstaknute Starim savskim mostom, izranjaju likovi nekih umetnika i pisaca, tada u punoj snazi, koji su stanovali i kretali se u tom komšiluku. Od kompozitora pamtim tada mladog Dušana Radića i Enrika Josifa sa lavljom grivom od kose. U zgradi tik do “Srpske kafane” živeo je moj potonji profesor Raško Dimitrijević, a odmah iza ugla u Stevana Sremca još stoji kuća književnog znalca Božidara Kovačevića. Na mestu gde se susreću Hilandarska i Džordža Vašingtona bila je kafana zvana “Kod sedam Švaba”. Tamo sam, već poodrastao gimnazijalac, sa strahopoštovanjem viđao Kovačevića, legendarnog profesora Miloša Đurića i pesnike Simu Pandurovića i Velimira Živojinovića Masuku kako letnja popodneva provode uz bokal vina i sifon sode.
Najzad, ako bi zlotvori zaista uspeli da sruše Stari savski most, iz pamćenja bi izbledeo i Jovan Bijelić. Taj veliki slikar bio je, sticajem okolnosti, prijatelj moga drugog dede, profesora biologije, sa kojim je, predajući crtanje, posle Prvog rata radio u Bihaćkoj gimnaziji, da bi kasnije nastavili da se, bliski i po zavičajnoj liniji, druže celog veka. Prvih posleratnih godina, Bijelić je, teško pogođen smrću voljene ćerke Dubravke, pred kraj rata streljane u Banjičkom logoru, bio duboko potonuo u piće, prestao da radi i uopšte digao ruke od sebe. Pamtim ga kako, nekog prepodneva, sedi u našoj kuhinji i, neobrijan i suznih očiju, priča sa starim prijateljem. Tada osnovac, verovatno sam se našao uplašen i zabrinut prizorom starijeg čoveka koji plače, a on je, valjda da bi me umirio, zapitao šta želim da mi nacrta. Zatražio sam zmaja i dobio ga na komadu papira koji se našao na kuhinjskom stolu, a crtež se sačuvao do danas. Srećom, Bijelić je svoju strašnu krizu preživeo, već u poodmaklim godinama dobio je lep stan u Svetogorskoj, gde je, iako oštećenog vida, priznat i poštovan, slikao sve do smrti 1964.
Rušenje mosta nije samo glupo i štetno, nego je u nekom višem smislu i greh jer su mostovi, ne kaže to samo Andrić, svete građevine. To grabljivim skorojevićima ne znači ništa, kao što im je i sam pojam pamćenja prirodno tuđ i mrzak, a rušiti mostove isto je što i zatirati sećanje. Mostovi poput Starog savskog ne povezuju samo dve obale, nego, na suptilan način, i prošlost sa sadašnjošću, a one koji su toga vredni mogli bi odvesti i u neku srećniju budućnost.
