Sjedinjene Američke Države i pomoć Ukrajini
Vlada na privremenom budžetu
Negde duboko u svesti velikog broja Amerikanaca urezano je osećanje da se mora pružiti ruka slabijem koji je u nevolji, posebno ako je napadač simbol nedemokratske, totalitarne države kakva je Rusija Vladimira Putina, sa svim naslagama nekadašnjeg animoziteta prema Sovjetskom Savezu. Zato je teško zamisliti da će bilo koja američka administracija sedeti i gledati skrštenih ruku Putinovu tiraniju suseda, ali verovatno ni pomoć više neće biti tako neupitna ili izdašna kao što je bila do sada
Jutro nakon usvajanja odluke o produženju finansiranja američke vlade donelo je vidno olakšanje Njujorčanima, ne toliko što je u poslednjem trenutku postignut dogovor u Kongresu, koliko zbog vedrog, sunčanog dana i vode koja se povlačila sa poplavljenih ulica. Važno je što stotine hiljada federalnih radnika neće morati da ide na prinudne odmore, što milioni građana neće ostati bez njihovih usluga; nije ni bez značaja što su stanice njujorškog metroa ponovo otvorene, a bruklinske ulice više ne liče na reke kojima plutaju automobili, dok vozači bespomoćno drže ruke na volanima. Jezero u Prospekt parku delimično se vratilo u svoje korito, posetioci su ponovo preplavili staze i travnate površine, tako da je Smorgazburg, jedan od najvećih marketa na otvorenom, rasporedio desetine tezgi sa jelom i pićem ispred kojih su se tiskali vidno raspoloženi ljudi. Nisu marili previše što su sukobi dveju vodećih stranaka doveli državu na rub propasti, niti što je iz privremenog budžeta izostala pomoć za Ukrajinu. Bez obzira na to da li podržavaju republikance ili demokrate, zajedno su plesali uz zvuke lokalne muzičke atrakcije NYC Ska Orchestra, mada u Vašingtonu – gde se odlučuje o sudbini zemlje – nije ni najmanje veselo, niti opušteno.
POMAGALI SMO, ZA DALJE NE ZNAMO
Vidno nezadovoljan što je usvojen budžet za finansiranje federalnih institucija do 17. novembra, tvrdokorni republikanac sa Floride Metju Gejc pokrenuo je proceduru za smenu svog stranačkog kolege Kevina Makartija sa mesta predsedavajućeg Predstavničkog doma. Razlog ljutnje ovog poklonika Donalda Trampa, poznatog po svojim desničarskim stavovima, bila je Makartijeva odluka da stavi na glasanje zakon o privremenom finansiranju uprkos oštrom protivljenju radikalnih poslanika Republikanske stranke koji su insistirali na smanjenju potrošnje i ukupnom budžetu za fiskalnu 2024, koja je formalno počela 1. oktobra. Za njih je apsolutno neprihvatljivo da bilo koji zakon bude usvojen u donjem domu Kongresa bez većinske podrške republikanaca, što se upravo dogodilo. Sam Tramp je danima uoči glasanja ponavljao kako Vladu treba zatvoriti ako ne može da se postigne zadovoljavajući sporazum, da su republikanci izgubili mnogo dajući saglasnost da se podigne prag zaduživanja i da niko ne treba da strepi od posledica shutdowna. “Krivica će se svaliti na onoga ko je predsednik, u ovom slučaju korumpiranog (poput đavola) Džoa Bajdena”, huškao je bivši predsednik svoje sledbenike na medijskoj platformi Trut sošl. Uprkos tim savetima kako je bolje – gore, mera o kratkoročnom finansiranju Vlade, koja se obično usvaja da bi se dobilo na vremenu za sveobuhvatni dogovor o budžetu, dobila je u oba doma Kongresa većinsku podršku demokrata i dela republikanaca, koji očigledno ulaze u fazu oštrih stranačkih sukoba između desničarskog i umerenog krila.
Dok je Makarti nonšalantno odgovarao na Gejcove opaske kako je na “bezobrazan način” prekršio dogovore sa članovima svoje partije, zbog čega mora biti smenjen, poručujući mu – “probaj, pa da vidimo”, predsednik Bajden je iz svog radnog kabineta obećao da će SAD nastavi da pružaju finansijsku pomoć Ukrajini. “Ne smemo dozvoliti da se američka podrška prekine u bilo kakvim okolnostima”, rekao je on pozivaju Kongres da što pre započne pregovore o novom paketu pomoći koji bi trebalo da iznosi 24 milijarde dolara.
Predsednikova upozorenja da “vreme ističe” i da nije prilika “za bilo kakve igre” pokazuju da stvari ne idu baš onako kako bi želela Bela kuća.
Jedno od poslednjih istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo Si-En-En otkriva da većina Amerikanaca ne podržava izdvajanje dodatnih finansijskih sredstava Ukrajini, dok je javnost podeljena oko toga koliko se do sada pomoglo u borbi protiv ruske agresije. Tako 55 procenata ispitanih smatra da Kongres SAD nema razloga da šalje nova sredstva, a više od polovine ispitanih misli da je Amerika već učinila dovoljno u čemu, po svemu sudeći, leži deo objašnjenja spora u Kongresu, s obzirom na to da je na početku ruske agresije čak 62 posto ispitanih tvrdilo kako Amerika mora da se angažuje više u ukrajinskom ratu.
To je i najneprijatnija poruka za Ukrajinu sa ove strane Atlantika: pomagali smo, nismo sigurni da možemo i dalje ovoliko.
Prema saznanjima Asošijeted presa, Pentagon je upravo uputio pismo liderima Kongresa sa upozorenjem da ponestaje novca za zamenu oružja koje su SAD poslale Ukrajini i da je došlo do usporavanja u snabdevanju trupa koje učestvuju u kontraofanzivi. Prema navodima ove agencije, načelnik finansijske službe Pentagona Majkl Mekord napisao je predsedavajućima Predstavničkog doma i Senata da je ostalo još samo 1,6 od ukupno 25,9 milijardi dolara koje su bile namenjene za Ukrajinu. Mekord je vrlo jasno rekao da će bez dodatnih sredstava SAD morati da odlože ili smanje pomoć za protivvazdušnu odbranu, streljivo i bespilotne letilice, koji su ključni u trenutku dok Rusija sprema seriju zimskih napada na civilnu infrastrukturu.
To pismo dobio je i Kevin Makarti mada je i on sam, kao predstavnik umerenijeg krila republikanaca, već više puta rekao da podržava nastavak slanja pomoći Ukrajini, ali da je za njega prioritet zaštita same Amerike. “Više Amerikanaca umire zbog južne granice nego zbog Ukrajine”, rekao je Makarti aludirajući na to što svakog dana 10.000 migranata kreće iz Meksika prema Teksasu, dok je broj onih koji su tokom septembra ušli u SAD dosegao rekordnih 200.000. On je, tako, poslao drugu, ne tako prijatnu poruku državi koju Rusija pokušava da izbriše sa mape Evrope: da u novom američkom budžetu, zbog rezanja potrošnje, verovatno više neće biti dovoljno novca za sve, kako se moraju utvrditi prioriteti i da SAD treba da definišu svoju misiju u Ukrajini.
SAOSEĆANJE I SVAKODNEVICA
Entuzijazam pomagača očigledno nije na istom nivou kao spremnost napadnutog da se brani, a nije teško ni razumeti zašto je tako.
Između ostalog, zato što oni koji pomažu posle nekog vremena dođu u fazu kada im vlastiti problemi postanu važniji od nevolja onih koje podržavaju; zato što stanovnici njujorškog Stejten ajlenda žele ponovo da idu u svoje teretane gde su trenutno smeštene izbeglice iz Meksika, Gvatemale, Hondurasa ili Nikaragve, pošto nema novca za njihovo zbrinjavanje u novim prihvatnim centrima; zbog toga što na Menhetnu nema dovoljno onih koji odnose smeće u odnosu na broj stanovnika najnaseljenijeg američkog grada koji ređaju kese sa otpacima ispred svojih zgrada, jer nedostaje novca za zapošljavanje dodatnog broja komunalnih radnika; zbog toga što se put Prospekt ekspresvej pretvorio za vreme obilnih kiša u ogromnu reku, jer su odvodni šahtovi bili zapušteni, pa su građani gacali u vodi do kolena i metlama uklanjali granje sa otvora; zato što pojedini delovi Detroita, gde se predsednik Bajden pridružio članovima Ujedinjenih automobilskih radnika u štrajku, izgledaju kao kulise za novi nastavak Mad Maxa sa praznim, ruiniranim zgradama, pustim ulicama, zatvorenim prodavnicama i polupanim izlozima. I zato što većina ljudi još uvek nije u stanju da stavi odbranu prava jednog evropskog naroda na postojanje iznad svojih potreba da ne gledaju imigrante koji spavaju na pločnicima, da idu redovno na trening, žive u čistom gradu, mirno šetaju Bruklinom po kiši ili provode, kao nekih davnih godina, vikende u detroitskom srcu automobilske industrije.
To ne znači da će SAD prestati da pomaže Ukrajini. Negde duboko u svesti velikog broja Amerikanaca urezano je osećanje da se mora pružiti ruka slabijem koji je u nevolji, posebno ako je napadač simbol nedemokratske, totalitarne države kakva je Rusija Vladimira Putina, sa svim naslagama nekadašnjeg animoziteta prema Sovjetskom Savezu. Zato je teško zamisliti da će bilo koja američka administracija sedeti i gledati skrštenih ruku Putinovu tiraniju suseda, ali verovatno ni pomoć više neće biti tako neupitna ili izdašna kao što je bila do sada.
Stoga, sve to zajedno počinje da liči na one pesme koje nemaju pravi kraj. Postoje one gde članovi benda odsviraju šta imaju i završe song rifom gitare ili bubnjem, a postoje i druge, ništa lošije, ali nekako nedorečene, koje postaju sve tiše i tiše dok iščezavaju ispod praga čujnosti… Baš poput one sa repertoara NYC Ska Orchestra koje slušaju Njujorčani, srećni i zadovoljni što ponovo mogu da se izležavaju na travi u Prosper parku, dobacujući zrna kukuruza divljim guskama koje spokojno plivaju između naslona potopljenih klupa što proviruju iz jezera u srcu Bruklina.