Dabome, lakše je sa uvreženim i oprobanim, uvek i svugde je tako, pa i u kontekstu bioskopske ponude, a onda reakcijâ gledateljstva i kritičara; znatno je lakše kada su i meta i odstojanje poznati i sigurni. Ali kako se (makar povremeno) sve menja osim onog metaforičnog i poslovičnog stanja, povremeno dolazi i do prevoja i prezupča u tom gustom tkanju očekivanog i potvrđenog… Pa se tako na vrhu liste gledanosti nađe film poprilično terminološki eluzivne strukture, hibridni, igrano-dokumentarni, pa još i muzički, pa onda i biografski, pri čemu je tu, kao dodatni i potencijalni remetilački faktor, i dimenzija svojevrsnog lakmusa za one među publikom koji ne dele muzički i životni svetonazor glavnog protagoniste, odnosno aktera.

Tu negde može da otpočne odmotavanje ponovo metaforičnog klupka u slučaju trenutno ubedljivo najgledanijeg novog filma u Srbiji; ostvarenje 3211 je kombinacija, zapravo pletenica koju tvore igrani delovi (a koji pak služe kao razigrana inscenacija onoga o čemu govore stihovi novih pesama ključnog junaka) i dokumentarni, odnosno, monološki postavljeni ispovedni segmenti u kojima Stefan Đurić Rasta govori o svom životu i životopisu, kao i o svojoj nepopravljivoj naravi, ali ponajpre o nedavnoj zatvorskoj epizodi, dok upravo pomenuto čini suštinu njegovog novog albuma, koji je ovim filmom dodatno predstavljen, što onda ovo ostvarenje dugog metra (od, doduše, samo i gotovo pa mimimalnih 70 minuta trajanja), čini i svojevrsnim reklamno-propagandnim radom. Ako su potrebna dodatna pojašnjenja, pomenimo i da je Rasta kanda i vodeće autorsko i producentsko ime u sferi ovdašnjeg i regionalnog trepa, sa evidentnim zanatskim napretkom u ovih deset i kusur godina bavljenja muzikom manje ili više tog tipa, tom svojom zatvorskom transgresijom ostvario san mnogih iz sveta repa i potonjeg trepa – obezbedio je ono tako privlačno G (kao kratka oznaka za gangsta) ispred naziva muzičkog žanra, a to je silno snevani san u tim redovima širom planete – repovati/popevavati o životu u kriminalu, a barem nekim delom i zbilja biti vlasnikom stvarnog iskustva tog kova. O tome su devedesetih, s onu stranu Atlantika, rime nizali i bacali mnogi, do te mere da je ta omanja fusnota u istoriji hip-hopa i nazivana G-Funk Era. Sve ovo, dabome, ne znači da je Stefan Đurić Rasta ciljano plovio put voda života iza rešetaka, ali to u isti mah i jeste dokaz kredibilteta u očima i ušima konzumenata njegove muzike i poetike, odnosno mitopoetike koju je istrajno gradio više od deceniju unazad.

Osim toga, kako se i dalo očekivati, i što je posebno važno i za sam ovaj film i njegove jače strane, zatvorska epizoda jeste bila i međaš i transformativno iskustvo na životnom putu. O tome 3211 u svojim najboljim delovima i značenjskim i drugim aspektima jasno i ubedljivo govori. A pride, za “transformativnim iskustvom” može se posegnuti i kada se govori o onom najvaljanijem kada se u fokus postavi filmski jezik i zanatsko izvođenje u slučaju ovog, za ovdašnje pojmove i produkcione navike (pa i navade) atipičnog dela; naime, recimo, polovina koja se tiče muzičko-igranih kraćih filmova kojima se ilustruju tu predočene Rastine pesme na gore pojašnjene teme, a za taj je deo u rediteljskom smislu bio zadužen Danilo Bećković, reditelj bioskopskih filmova jasnog žanrovskog ustrojstva – Mali Budo i Jesen samuraja, donose bezrezervne hvale vrednu rediteljsku ambicioznost, koja se nikako ne iscrpljuje u pukom mimetizmu spram srodnih primera iz dalekih nam kinematografskih konteksta. Bećković nalazi pravu i preciznu meru između omaža, pastiša i reinterpretacije postulata, “šnitova” i zahvata iz tog mikrožanrovskog miljea (što je barem u jednakoj meri zasluga i scenariste – Dimitrija Vojnova, koji od početka ovog veka udarnički dela na polju ovdašnje (re)afirmacije pojma movieja, dakle, žanrovski što preciznije datog, pitkog, komunikativnog i u komercijalnom smislu potentnog viđenja filma) naspram ovde okoštalog doživljaja filma koji nekako napamet pretenduje da bude sušta umetnost, čak i u primerima kada nema nimalo opipljivijih osnova i potvrda za takve, samo puke težnje. Njihovi segmenti znalački prate muzičku osnovu, koja, naravno, nikako ne mora svima da bude po volji, pa čak ni onima koji su kadri da odole iskušenjima kultur-rasizma i naopako pojmljenog elitizma, te da u ovom filmu prepoznaju ono valjano i mimo Rastine muzike i sveta koji njegova muzika opisuje i katkad i glorifikuje, a unutar mizanscena i idejnih rešenja ima i učinkovitih pokušaja simboličke nadogradnje i osnaživanja onog u biti tipskog i svakidašnjeg. Tako da u svim tim kratkim muzičkim filmovima imamo i vešt pokušaj rušenja čertvtog zida između dokumentarističke i faktografske osnove i izvesne poetizacije – na primer, kada se tokom prizora suđenja pred očima glavnog aktera ukazuje njegova kćerkica – naravno, kao ovaploćenje vlastite zaturene čistote i nevinosti – s kojom on kreće da se igra pred očima prisutnih koji toga nisu ni svesni.

Čini se da se pristup koji su tu primenili i pokazali Vojnov i Bećković dakako slučajno “rimuje” s onim što zatičemo negde pri sredini vanserijski zanimljive studije autorke Lidije B. Radulović – (Ne) misle na Boga: Antropološka studija verskog života u zatvorima u Srbiji, koju su ove godine objavili Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju i beogradski Dosije studio, a gde se ističe i ovo: “Zatvorske ustanove su mesta na kojima se ustrojenost i uređenost zasnivaju na zakonima, procedurama i propisima, a svakodnevni život je koncipiran kao njihov formalan niz ponavljanja sa jasno utvrđenim i očekivanim oblicima ponašanja. Sve što iskače iz određenih procedura, propisa i ustaljenih oblika ponašanja koji su, između ostalog, definisani pravilnicima, remeti rad i funkcionisanje institucije. Rituali se, po svojim karakteristkima, uklapaju u tako definisane procedure i oblike ponašanja, bilo da odgovaraju sekularnim ili religioznim kontekstima”. Uz malo idejne i semantičke akrobatike, upravo predočen citat se može primeniti u slučaju vrednovanja autorskog odnosa prema izbaranom ili nametnutom žanru; i upravo tako, u 3211 smo i u tim paraigranim i muzičkim segmentima svedoci jedne evolutivne i evoluirajuće veštine kojom se postavljaju novi potporni stubovi vlastitom uverenju u neprolaznu moć čistote žanrovskog promišljanja filma, a što nas nanovo dovodi do tačke transformativnog iskustva, zahvaljujući kome je kanda moguće da se i onim tvrdokornijima desi da u vidnoj meri otople pred Rastinom javnom personom i muzikom. Ta fina a pipava rima ovde uspostavljena između muzike koja se, dakle, i filmskim putem plasira i podrobnije predočava ciljanoj, a možda i nekoj posve novopridošloj publici, u um zaziva i asocijaciju na takođe iznimno uspele primere ovdašnjih muzičkih “postera” iz na tom planu oskudne baštine – na Denis i Denis – šou program (1985, u režiji pok. Dinka Tucakovića) i predstavljanje ranih radova Darkwood Dub-a početkom devedesetih u Školskom ili Obrazovnom programu Radio-televizije Beograd.

Sveukupno vrlo dobar film ukoliko ga posmatramo kao jedinstvenu celinu, 3211 ipak vidno zaostaje u tom drugom, dokumentarističkom delu (rediteljka tog dela je Andrijana Stojković); naime, ispovesti u kameru, sve i da se prizna i pohvali da je Rasta dovoljno zanimljiv i opušten (sa)govornik, ipak ukazuju ponajpre na ono što u njegovom životopisu pripada korpusu opštih mesta. Taj deo filma deluje rutinirano, pa još uz na mahove mehaničku smenu tih igranih i ispovednih delova, te se taj krak 3211 možda može smatrati i svojevrsnim dankom koji je morao da bude plaćen kako bi se stiglo do nužne tačke prihvatljivosti kada je reč o dugometražnim ostvarenjima, koja su ionako jedina koja širom planete bivaju deo redovne kino-distribucije. Nije do aktera, nije ni do te svedene postavke “dirigovanih” monologa koji se saopštavaju direktno u kameru, naprosto, u vidu govorne ispovedi tog tipa sama priča gubi na tom u drugoj polovini sugestivno u delo sprovedenom prikazu i ovaploćenju te G-biti Rastine nedavne prošlosti. Ipak, i ta očita neravnoteža nema snagu da ugrozi povoljan utisak koji ostavlja, bez mnogo premišljanja reklo bi se, ona suštinska i značajnija polovina ove celine. A o prirodi bioskopskih hitova i varijacijama koje se tu i tamo zgode, sigurno ćemo imati prilike da raspravljamo i nekim drugim, možda i skorim povodom. Moguće je.