Priređujući za štampu jugoslovensko izdanje Pisama iz zatvora Roze Luksemburg 1951. godine, u prevodu Ivana Ivanjija, Mitra Mitrović (1912–2001) pisala je da ova “umna i revolucionarna žena” piše pisma “meka i nežna… jednoj ženi, Sonji Karla Libknehta, Rozinog saborca i prijatelja, pisana da uteše”, kao i da ta pisma “kažu o Rozi mnogo štošta lepo i novo što se teško može naći u analima istorije radničkog pokreta”. Ona tome dodaje i da se “ne treba čuditi toplini i mekoti ovih pisama iz tamnice, jer samo mračna propaganda govori o revolucionarima kao ljudima bez osećanja, o ženama koje se bore kao o ženama koje su izgubile svaku senzitivnost i plemenitost”. Naglašavanje dvojstva intimnog i revolucionarnog, ličnog i opšteg, subjektivnog i objektivnog nije slučajno dolazilo ispod pera Mitre Mitrović.

Nedavno su objavljene uspomene Mitre Mitrović (Otpisana, Vukotić media) nastale sedamdesetih godina prošlog veka. Nije ih pisala u tamnici, ali jeste u godinama samoće i napuštenosti nakon što je ova velika revolucionarka, koja se u prvoj posleratnoj deceniji nalazila na čelu prosvetne i kulturne politike u Srbiji, doživela iskustvo rascepa sa Partijom i revolucionarnom svešću. Upravo nam njene uspomene, uprkos subjektivnosti i mogućoj pristrasnosti koje taj žanr nosi sa sobom, omogućavaju da povežemo naizgled razbijene i odvojene delove njenog života: predvodnice studentskog pokreta, ilegalke, zatočenice Banjičkog logora, partizanke, urednice Žene danas i jedne od glavnih ličnosti Antifašističkog fronta žena, književnice. One nam omogućavaju da, kako to kaže jedan francuski pisac, imamo kameru sa dvostrukim objektivom: vidimo svet očima svog protagoniste, ali imamo i drugi pogled, u unutrašnjost i psihologiju njegovog bića.

Na ovim stranicama, Mitra Mitrović prvi put govori o svom odrastanju, sazrevanju, pokušava da pronikne u mladu devojku kakvom je bila tridesetih godina; razmišlja zašto je postala komunista i kakvu je cenu platila zbog tog izbora; za šta se borila, u šta je verovala, kako je shvatala slobodu, šta je žrtvovala i da li je taj život vredeo i imao smisla; o ljubavi sa Milovanom Đilasom, o drugovima, o revoluciji, moći i porazu, zanosu i izdaji.

Ona pred nama otvara svoj intimni svet, razmišljanja, egzaltaciju pred velikim temama istorije i čovečanstva, pokazuje da su koreni pobune bili intelektualni i moralni, a tek onda socijalni. Budući da ih je pisala intelektualka, Mitrine uspomene najbolje oslikavaju pozicije komuniste intelektualca-idealiste okrenutog svetu kvalitativnih vrednosti. Piše o svojoj lektiri u kojoj visoko mesto zauzimaju Ruso i Tolstoj, o učenju marksizma. Vođena Geteovom mišlju da svaka autobiografija mora da pokaže kako se junak uklapa u svet u kojem živi, Mitra vrlo postupno i slojevito slika te prelaze, od krize liberalne Evrope i prodiranja fašizma, do zaostalosti zemlje u kojoj živi. Gotovo neosetno pratimo kako Mitra od bojažljive devojke koja ne može sasvim da objasni razloge svog nespokojstva i teskobe postaje odlučna i beskompromisna revolucionarka, kako njene dileme i nesigurnosti ustupaju pred zahtevima strogo ustrojenog revolucionarnog pokreta. Vidimo kako njenom, lukačevski rečeno, “pogledu na svet” s početka tridesetih godina odgovara komunistička ideologija i kako upravo zbog toga i baš tada komunizam na nju vrši presudan uticaj.

Mitra i njeni drugovi stupaju u život na razmeđu patrijarhalnog i modernog sveta. U naponu snage oni će kao profesionalni revolucionari pokušati, i to u kontekstu globalne ekonomske krize i svetskog rata da odgovore na izazove nedovršene i nepotpune industrijalizacije. Protivnici nacionalnog romantizma, i oni sami su deca jedne grane romantizma koja ide od Rusoa i koja snažno obeležava revolucionarnu levicu. Za viziju romantizma koja njih oblikuje ključan je osećaj gubitka osnovnih ljudskih vrednosti u kapitalističkom svetu koji je birokratski, račundžijski, mehanički. Njima rukovode jaki moralni sudovi, saosećajnost sa siromašnima, spremnost da se život proživi burno i prezir svakog oblika konformizma. Tu je zatim osećaj melanholije i nostalgije za stvarnim ili izmišljenim svetom prošlosti, osećanje jedinstva sa prirodom i čovečanstvom. Iz tako shvaćenog univerzalizma nastaje borba koja u budućnosti treba da povrati i ponovo uspostavi izgubljene vrednosti.

Objavljena gotovo pola veka od nastanka, autobiografija Mitre Mitrović nije nekakav posthumni revanš niti osveta odbačene i napuštene revolucionarke. Nije to ni knjiga samosažaljenja niti banalnog samoopravdanja. Daleko od toga. Ako je i obojena melanholijom i nostalgijom, ona je to na jedan lucidan način. U njoj ima i diskretnosti i uzdržanosti tipične za žanr ženskih autobiografija. Intimna, ova knjiga je i izrazito misaona. Jedno od pitanja na koje nije lako odgovoriti je i kako su u ličnosti Mitre Mitrović bili pomireni racionalnost i idealizam, pribranost i analitički um sa spremnošću na akciju i žrtvu.

Njene uspomene još jednom pokazuju staru istinu da je život složeniji od svake ideologije ili unapred stvorenog političkog mišljenja. One upućuju i na ono što je u Mitrinom revolucionarnom delovanju bilo izvorno humanističko i demokratsko, što je na kraju i odredilo njenu političku sudbinu. Otpisana u jednom vremenu, ona (p)ostaje dragocen i pouzdan sagovornik u vremenu novih zapitanosti i dilema.