Došao je cirkus! Prvi put posle pandemije koronavirusa, Internacionalni cirkus “Korona” otvorio je na Novom Beogradu zavesu svog šatora i pozvao publiku da uživa u tačkama cirkuskih artista iz raznih zemalja.

Vazdušne akrobacije, veštine sa obručima, klovnovi, zmije i male bele pudlice. Ali gde su lavovi, tigrovi i beli medved?

To je bilo jedno od glavnih pitanja za Valeriju Slivu. Valerija je ćerka vlasnika cirkusa Milana Slive, osma generacija iz ove porodice, a njene tačke su performansi sa zmijama i veštine sa obručima.

Razgovaramo pre početka predstave, ispred šatora, između kamiona tipičnih za cirkus, Valerija se predstavila i započela svoju priču. Cirkus “Korona” postoji od 1705. godine i on je jedini u Srbiji. U trupi danas ima desetak artista koji nastupaju, znatno manje od nekadašnjih 150, pa čak i 50 zaposlenih koliko je cirkus brojao 2014. godine, i pored Valerije, čiji je otac Poljak, a majka Srpkinja, cirkus je sastavljen od stranaca. Artisti imaju od 18 do 40 godina i dolaze iz Ukrajine, Poljske, Belorusije i Jermenije.

Poslednja tačka sa divljim životinjama u cirkusu “Korona” bila je 2009. godine, pre nego što je na snagu stupio Zakon o dobrobiti životinja. Marijana Sremčević, Valerijina majka i predsednica Udruženja artista Srbije, kaže da “po tom zakonu, divljom životinjom smatra se svaka koja nije autohtona”. Međutim, porodica Sliva pronašla je rupu u zakonu. Njihove životinje nisu bile “divlje”, rođene su i odrasle u cirkusu. Zbog toga im je nakon donošenja zakona bilo omogućeno da čuvaju životinje na njihovom imanju u Srbobranu iako nisu nastupale u cirkusu. Imale su velike kaveze, igračke i sve što im je potrebno za život, govori Valerija, i svakog meseca od 2009. godine prolazili su inspekciju bez problema, životinje su bile uhranjene a dlaka im je bila negovana. Papire čuvaju i danas, “za ne daj Bože”. U čemu je bio problem?

Nespremni da se oproste od svojih životinja, ali takođe i onemogućeni da od njih zarade, porodici Sliva postalo je preskupo da ih zadrže. Valerija objašnjava kako im je mesečno odlazilo do pet hiljada evra na brigu o životinjama. Problem je nastajao i kada su životinje postajale prevelike za njihove mogućnosti. Porodica Sliva sarađivala je sa Beogradskim zoološkim vrtom, po sistemu razmene. Odgajali su mladunče i kada životinja napuni određeni broj godina, vrate je u zoološki vrt. Tako je glasio Ugovor o posluzi sklopljen sa pokojnim direktorom zoološkog vrta Vukom Bojovićem. Problem je nastao  dve godine pre  pandemije, kada je mešanac mrkog i belog medveda prerastao. Pozvali su tadašnjeg direktora zoo-vrta da preuzme medveda za koga su pre toga spremili i transporter i prevoz. Međutim, suprotno dogovoru, iz zoo-vrta niko se nije pojavio. Potom su se obratili nadležnom ministarstvu, a ono je poslalo dopis pokrajinskoj inspekciji kako bi oni preuzeli odgovornost za sudbinu mešanca medveda iz Srbobrana. “Pokrajinska inspekcija nam je zamerila što smo se prvo obratili Beogradu a ne njima i rekli su da ih to ne zanima i da će se javiti”, govori Marijana Sremčević.

“Zamolili smo ih da dođu po životinje ali bez novinara i buke, na šta su oni odgovorili sa 30 novinara i oko 20 policajaca”, priseća se Valerija. “Kapije su nam sečene, životinje su nam oduzete – dva mrka medveda završila su u Bosni u prihvatilištu, a beli medved, jaguar i majmun su nestali.”

Da li je etički koristiti životinje radi zabave, pitanje je kojim se bavi udruženje za zaštitu životinja “Sloboda za životinje”. Godine 2008. organizovan je protest ispred cirkusa “Korona”, samo godinu dana pre donošenja novog zakona. Na plakatima protestanata je pisalo je “Stop mučenju životinja”.
Marijana Sremčević naglašava da njihove životinje nikada nisu imale torturu. “To što oni nazivaju torturom, to je dresura koja je, zapravo, uslovni refleks. Naše životinje rado prilaze dreserima zbog nagrade”. Marijana se priseća kako su izgledali nastupi kada im je bilo dozvoljeno da učestvuju i životinje “koje su bile posebno važne kada smo gostovali na jugu Srbije, gde deca nikada nisu bila u zoološkom vrtu. Deca su nas za emua pitala “kakve su to ćurke?”.

Iako su emui, medvedi, kamile i druge životinje i dalje dozvoljene u cirkusima po svetu, “Cirque du Soleil”, jedan od najpoznatijih cirkusa, nema životinje od kako postoji, zbog čega je postao oličenje modernog cirkusa.

Valerija planira da nastavi borbu svojih roditelja da cirkus “Korona” postane državni cirkus, da dobije značaj koji se pridaje pozorištima. Kaže da su glumci njihova česta publika, ističe Nikolu Đurička, i ističe da određene obuke koje prolazi cirkuski artist prolaze i glumci. Scena sukoba, slična sukobu dva klovna, tipična je scena kojom svaki glumac treba da ovlada.

Tog dana, jednog od prvih u ovom gostovanju cirkusa u Beogradu, među publikom bio je i mladi glumac Milan Bobić, pa se nametnula priča o paraleli između glumačkog sveta i sveta cirkusa.

“Cirkus nam pruža neiscrpne mogućnosti za maštu, improvizaciju i igru”, rekao je Milan. Prisetio se svog studiranja i predmeta poput akrobatike i scenskog nastupa, gde se vežbala pantomima koju koriste cirkuski artisti. Kaže da su oni “neverovatno precizni, i da ulažu napor i trud u svoje tačke koje, kad ih dovedu do savršenstva, postaju umetnost”.

Pozvao se na citat Ive Andrića koji mu je ostao u sećanju kada su na akademiji čitali Razgovor sa Gojom: “Za mene je cirkus najpristojnija forma pozorišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi”.

“Glas, pokret, mimika i gestikulacija četiri su glumačka sredstva. Klovnovi nemaju glas, a nekada sa maskom nemaju ni najizraženiju mimiku. To nadoknađuju šminkom i koriste se groteskom, stilom slikarstva i ekspresijom. Zbog toga što nemaju glas, potrebno je da pokret, mimika i gestikulacija budu mnogo, mnogo izraženiji”, ističe mladi glumac. “Klovnovi u svojim tačkama imaju školski primer sukoba, sukobljena lica A i B, sa različitim ali publici jasnim ciljevima koji se međusobno ukrštaju i isključuju, slično glumcima kada rade duodrame, samo bez glasa.” Izdvaja Čarlija Čaplina kao najbliži kontakt cirkusa i glume u glumačkoj i filmskoj industriji.

Milan Bobić smatra da kultura i tradicija cirkusa treba da se neguje. Seća se svoje posete cirkusu 2000-ih godina i opisuje akrobatiku koja mu je oduzela dah, i medveda koji balansira na lopti, za šta je mislio da je mit. Smatra da cirkusu treba da se posveti više pažnje i da treba da ostane deo kulture.

Internacionalni cirkus “Korona” već sada angažuje artiste za sledeću sezonu. Ističu da je teško pronaći artiste sa Zapada zato što traže veće honorare nego što oni mogu da im priušte. Marijana kaže i da mnogi artisti odlaze u inostranstvo, poput njihovog čuvenog dua Nađ koji je napustio trupu i otišao u Palma de Majorku, ili na velike kruzere i u noćne klubove.

Ponosno govori o nastupu svoje ćerke Valerije 2017. godine u Budimpešti u stacionarnom cirkusu, kada je predstavljala Srbiju sa tačkom sa pudlicama i osvojila nagradu za najbolju dresuru bez torture i nagradu za najbolji kostim. Valerija je sada zvezda cirkusa “Korona” i ima velike planove za budućnost. “Planiramo cirkus na vodi, kao i tematske cirkuse u stilu Egipta i Sahare sa konjima, odnosno sa životinja sa kojim možemo da nastupamo”, kaže.

Možemo očekivati i Valerijinu borbu da cirkus ponovo postane ono što je bio i da sadašnje generacije imaju priliku da dožive čari nekadašnjeg cirkusa.