Istraživanje Crte: Šta (ni)je nasilje
Strah, bes i osećanje nemoći
Ekonomski problemi muče ljude više nego nasilje, ali se i odsustvo socijalne pravde i korumpiranost sistema prepoznaju kao nasilništvo države nad sopstvenim građanima
NEJEDNAKOST BOLI
Strukturno je ono nasilje koje je duboko utkano u društvene strukture u vidu nejednakosti i diskriminacije i manifestuje se kroz neravnopravan pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i zapošljavanju, kroz siromaštvo, rodnu neravnopravnost i druge institucionalizovane forme nepravde.
Građani vide Srbiju kao zemlju socijalne nepravde. Tri četvrtine ističe da je barem donekle rasprostranjena nejednakost građana u pogledu šansi za školovanje, zaposlenje, lekarsku pomoć ili pravičan tretman na sudu, a skoro polovina njih (48 odsto) smatra da je takvo strukturno nasilje veoma rasprostranjeno.
Poražavajući je podatak da je stav svega devet odsto građana da naša zemlja nema problema s nejednakošću. Udeo onih koji kažu da ne uviđaju nejednakost nešto je viši među građanima kojima su bliže partije na vlasti (16 odsto), kao i među onima koji veruju provladinim medijima (13 odsto), ali i u tim grupama su u natpolovičnoj većini oni koji smatraju da je nejednakost raširena.
Čak 90 odsto građana smatra da je nekažnjavanje nasilnika u slučajevima nasilja nad ženama ili među vršnjacima svojevrstan oblik nasilja državnih organa, 70 odsto njih nasiljem označava i pristrasnost i nedoslednosti u radu sudstva i tužilaštva. Još je veći udeo onih koji nemogućnost ostvarivanja zagarantovanih prava bez potezanja veza ili davanje dozvola za gradnju objekata koji ugrožavaju životnu sredinu smatraju čestim primerima nasilja – ima ih po 72 odsto.
NEMAŠTINA, NEZADOVOLJSTVO, NEPOVERENJE
Uprkos propagandnim naporima države da istakne kako pokušava da materijalno pomogne svima i prikaže se kao prijatelj “običnog čoveka”, najviše građana (40 odsto) navodi tešku ekonomsku situaciju (inflaciju, odnosno rast cena) kao problem koji ih lično pogađa.
U tom poretku nedaća ekonomiju slede sveprisutnost nasilja u društvu (33 odsto), korupcija (31 odsto), bahatost i nemar vlasti (31 odsto)… Zanimljivo je da je Kosovo kao problem izdvojilo samo jedan odsto građana, te je s tim u vezi bitno napomenuti da je istraživanje sprovođeno pre nego što je izbila poslednja bezbednosna kriza na Kosovu, koja je odnela pet života.
Generalno, nismo društvo zadovoljnih ljudi. Manje od petine građana bilo je zadovoljno u poslednje vreme, a više od trećine njih kao dominantne emocije navodi zabrinutost, strah, bes ili osećanje nemoći. Beograđani prednjače u ljutnji – 22 odsto stanovnika prestonice kaže da se tako oseća. Ipak, 40 odsto građana gaji nadu da će doći bolji dani, a među njima je najviše starijih ljudi, onih koji su u lošoj finansijskoj situaciji i onih koji nisu bliski ni partijama na vlasti, ni partijama u opoziciji.
Tri četvrtine građana smatra da su u Srbiji donekle ili veoma rasprostranjeni vršnjačko nasilje (83 odsto), nasilje nad ženama (83 odsto), porodično nasilje (81 odsto) i generalno nasilni zločini (74 odsto). Čak 77 odsto građana kaže da nikada ne možete biti dovoljno oprezni u odnosu s ljudima, a manje od petine njih iznosi stav da se većini ljudi može verovati.
NIKOME NIJE SVEJEDNO
Nasilje više zabrinjava žene (40 odsto) nego muškarce (25 odsto). Takođe, češće su zabrinuti građani koji imaju manje od 65 godina (36 odsto) u odnosu na one koji su iznad te starosne granice (24 odsto). I među roditeljima dece školskog uzrasta relativno je visok procenat onih koji izdvajaju nasilje kao problem (37 odsto).
Percepcija problema nasilja je i politički obojena. Nasilje češće pominju građani kojima su bliže opozicione partije (43 odsto), kao i oni koji veruju kritički orijentisanim medijima (45 odsto), u odnosu na građane kojima su bliže partije na vlasti (26 odsto) i koji imaju poverenje u provladine medije (31 odsto).
Nalazi, ipak, ukazuju na to da ni potencijalni glasači vlasti i gledaoci kojima se predsednik obraća gotovo svakog dana putem prenosa uživo i specijalnih emisija televizija s nacionalnom pokrivenošću nisu neosetljivi na nasilje – četvrtina njih ubraja nasilje među probleme kojih ih najviše brinu.
Čak 84 odsto građana kao medijsko nasilje prepoznaje emitovanje neprimerenih sadržaja, plasiranje lažnih informacija i govora mržnje. Visok je postotak i onih (72 odsto) koji vide političko nasilje u delovanju partija koje vrše pritisak na građane da glasaju za određenu opciju ili da idu na partijske mitinge.
OD VRTIĆA DO POLICIJE
Uticaj antizapadnih narativa koji dominiraju u našim medijima vidi se i u tome što među faktorima koji podstiču nasilje građani pre svega izdvajaju internet i društvene mreže (78 odsto), uzore današnje omladine (69 odsto) i, generalno, promociju “zapadnih vrednosti” (50 odsto). Nasuprot tome, zastupanje “tradicionalnih vrednosti” vidi se kao način da se spreči nasilje (45 odsto). Kao važne uzročnike širenja nasilja građani navode i izveštavanje medija (65 odsto) i nedostatak socijalne pravde (65 odsto).
Kao institucije koje najviše mogu da utiču na suzbijanje nasilja, građani pre svega ističu škole i vrtiće (39 odsto) i policiju (33 odsto). Međutim, manje od petine građana veruje da navedene institucije zaista i doprinose tom cilju. Tek 16 odsto građana ubraja predsednika Republike među institucije koje mogu doprineti smanjivanju nasilja, a svega devet odsto smatra da zapravo i doprinosi borbi protiv nasilja. Još gore je mišljenje o doprinosu Vlade (6 odsto) i Narodne skupštine (3 odsto).
Građani su podeljeni u odnosu na pitanje da li je država adekvatno reagovala posle masovnih ubistava počinjenih 3. i 4. maja. Dok 41 odsto veruje da je reakcija bila adekvatna, 42 odsto ima suprotan stav. Kao potvrda primerenog delovanja ističu se tri stvari: hapšenje počinilaca, veće prisustvo policije u školama i akcija za predaju oružja.
Nešto manje od polovine građana (47 odsto) veruje da je država posle zločina u “Ribnikaru” i selima oko Mladenovca i Smedereva počela sistemski da traži rešenja za sprečavanje nasilja, a 40 odsto njih smatra da država samo pokušava da skine sa sebe svaku odgovornost.
U odnosu na obustavljeni rad skupštinskog anketnog odbora, 46 odsto građana smatra da je time propuštena prilika da se preduprede slični događaji u budućnosti, a 18 odsto misli da bi to telo ugrozilo istragu o zločinima.
PROTESTI PROTIV NASILJA
Slično nalazima iz juna, svaki drugi građanin Srbije podržava proteste protiv nasilja (48 odsto). Podrška protestima je prilično ujednačena u različitim delovima zemlje i donekle probija i najčvršće partijsko-političke barijere. Među građanima koji su čuli za proteste, podrška protestima se kreće od 45 odsto u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, kao i u južnoj i istočnoj Srbiji, do 54 odsto u Beogradu. Identično nalazima iz juna, jedino je među starijima od 65 godina, građanima koji su završili samo osnovnu školu i stanovnicima ruralnih sredina podrška niža od 50 procenata.
Među građanima kojima su bliže vladajuće stranke, 16 odsto kaže da podržava proteste, što je nešto manji udeo u odnosu na nalaze iz juna (kada je bilo 20 odsto), a među građanima koji veruju provladinim medijima podrška protestima je stabilna, te kao i u junu, 30 odsto navodi da podržava proteste. Politički neopredeljeni građani većinski se opredeljuju u korist protesta. Više od polovine onih kojima, kako sami kažu, nisu bliske ni stranke vlasti, ni stranke opozicije, podržavaju proteste.
USLOVNA PODRŠKA
Skoro polovina građana kaže da i dalje podržava proteste protiv nasilja. Zašto se ta podrška ne ogleda i u brojnosti učesnika protesta? Protesti su uspeli da ukažu na odgovornost države za jačanje strukturnog nasilja i kulture nasilja u društvu. Međutim, bez predloga politike za suzbijanje nasilja koja bi se razvila na zahtevima građana, mogućnost promena ostaje upitna.