Svet
Podsećanja: Moskva, oktobar 1993.
Crni dim Belog doma
Kako oceniti kad izabrani predsednik puca u izabrani parlament. I kako je u Rusiji uspostavljen predsednički sistem koji sada najžešće kritikuju neki od onih koji su njegovo uspostavljanje podržavali, zanemarujući ustavne istorijske i druge okolnosti
Šest tenkova Tamanske divizije ispalilo je 4. oktobra 1993. godine 12 granata na gornje spratove Belog doma (Doma Sovjeta) u Moskvi. Prva granata je pogodila salu za sastanke, druga je pogodila kancelariju Ruslana Hasbulatova, predsednika Vrhovnog sovjeta, treća je pogodila kabinet potpredsednika Ruske Federacije Aleksandra Ruckoja. Kako je došlo do takvog obračuna predsednika Rusije Borisa Jeljcina s Vrhovnim sovjetom?
Izbore za 1059 članova Kongresa narodnih deputata Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) od 4. i 18. marta 1990. “Nezavisimaja gazeta” opisuje kao najslobodnije nakon Oktobarske revolucije. Mada su u taj parlament birani ljudi “druge garniture”, pošto su najuticajniji ljudi slati na savezni nivo, ta ruska tranziciona Duma imala je veći legitimitet i bila koloritnija od Kongresa narodnih deputata SSSR koji su 26. marta 1989. birani nakon što su ih na plenumu CK KP SSSR uvrstili u izbornu kvotu, a nezavisne kandidate su prethodno verifikovale okružne izborne komisija u kojima su dominirali aktivisti KP SSSR.
PARADA SUVERENITETA
Takav Kongres narodnih deputata RSFSR je izabrao 252 poslanika Vrhovnog sovjeta RSFSR. Boris Jeljcin je 29. maja 1990. iz trećeg pokušaja uz samo tri glasa razlike izabran za predsednika tog tela s ovlašćenjima šefa države. Mesec dana kasnije, na XXVIII (poslednjem) kongresu KPSS 12. jula 1990. Boris Jeljcin je kritikovao njenog generalnog sekretara Mihaila Gorbačova i najavio istupanje iz partije.
U to vreme Gorbačovljeva glasnost i perestrojka se izvitoperuju u paradu suvereniteta i galopirajuću ideološku, socijalnu, ekonomku i državnu krizu SSSR. Kada je 12. juna 1991. Jeljcin izabran za predsednika Rusije, pobedivši Gorbačovljevog kandidata Riškova sa 57,3:16,8 odsto glasova, za potpredsednika je izabran kandidat parlamentarne frakcije “Komunisti za demokratiju” Aleksandar Ruckoj, “Avganistanac”, ratni heroj, dvaput oboren i zarobljen i razmenjen za nekog američkog špijuna. Predsednik parlamenta je ekonomista Ruslan Hasbulatov.
Ta navoizabrana ekipa se uz svežu izbornu legitimnost i podršku demonstranata u Moskvi suprotstavlja puču protiv Gorbačova 21. avgusta 1991. što ponekad liči i na spektakl: Jeljcin se ispred Belog doma penje na tenk, ili Aleksandar Ruckoj sa 20 specijalaca OMON leti na Foros, odakle dovodi poniženog Gorbačova čiji autoritet Jeljcin nije nastojao da odbrani, već ga je pokopavao.
Narednih nedelja Mihail Gorbačov čini poslednje pokušaje za očuvanja jedinstvenog ekonomskog prostora i tržišta SSSR-a, pa između ostalog imenuje Grigorija Javlinskog za šefa Radne grupe koja je pripremila “Sporazum o ekonomskoj saradnji između republika SSSR-a”. Parafirali su ga 18. oktobra 1991. godine u Alma-Ati predstavnici 10 republika, ali ne i Jeljcin – on tada govori da će Rusija sama moći brže da izađe na tržište. Inače, Vrhovni sovjet RSFSR je 1. novembra 1991. ovlastio Jeljcina da na period od 13 meseci radi sprovođenja neophodnih reformi lično predvodi i vladu RSFSR.
O 500 DANA ZA 600 SEKUNDI
Jeljcinovih reformisti su sprovođenje reforme tražili “500 dana”, ali su na zasedanju Visokog saveta deputati uzvikivali da za pregovore s njima treba ostaviti samo “600 sekundi”. Autor “šok terapije” Jegor Gajdar, premijer, pa ministar finansija u vladi premijera Viktora Černomidina ponavljao je da kritičari ne kažu kako da se izvede reforma. Oni koji su se okupljali oko Hasbulatova i Ruckoja na pitanje “kako”, davali su uopšten odgovor: “Ne tako kao Gajdar!”
Anatolij Sidorov, potpredsednik Akademije prirodnih nauka, piše u jednom tekstu u listu “Nezavisimaja gazeta” kako je očigledno da je Rusija izbavivši se iz planskog sistema, gurnula ekonomiju u drugu stranu – u haos. Rusko društvo prolazi kroz egzistencijalnu krizu: l992. godini rodilo se 185.000 manje ljudi nego što je umrlo. Valerij Sisojev, predsednik Komiteta za fizičku kulturu Ruske Federacije, upozoravao je da je samo 20 odsto regruta zadovoljavalo zdravstvene uslove za vojnu službu i da je porasla smrtnost u srednjem životnom dobu.
Boris Jeljcin 2. januara 1992. ukazom liberalizuje cene, u Rusiji galopira inflacija. Lek bezmalo ubija bolesnika.
Na Lubjanki, kod srušenog spomenika Džeržinskom, stotinama metara dugačka kolona uličnih prodavaca sa po nekoliko predmeta u ruci: čokolada, mantil, liker, začini, žuto štene tužnih očiju, čizme, ruže, šampon. Jedna reklama kod Kuznjeckog mosta, blizu hotela “Savoj”, gde kafa košta 4,5 maraka (petinu ruske plate), stoji poster-reklama za cigarete koja plastično slika sadašnju rusku groznicu. Lepa devojka pruža oficiru debelih usana sa kartonskim filterom u ruci paklo cigareta. Na posteru piše: “Probajte ‘Vest’!” (Tekst vašeg hroničara: “Prodajte Vest”, “Vreme” 132, maj 1993).
Jeljcin je ignorisao i kritiku svog potpredsednika Ruckoja koji je optuživao Jeljcinove saradnike, vojni vrh, pa i ministra Pavela Gračeva, za korupciju, a neke oficire da su se služili vojnim vozilima za šverc iz Nemačke. Govorio je i da je vojska iz Poljske i Nemačke dovedena na golu ledinu i da su neki oficiri radili noću kao taksisti i utovarivači da bi prehranili svoje porodice. Poručivao je takođe: “Borise Nikolajeviču, u vladi sedi 15 špijuna CIA…”
U tom kontekstu treba imati u vidu i da je nakon sporazuma iz Bjelovješke šume 8. decembra 1991. i ostavke Mihaila Gorbačova 25. decembra 1991. konačno likvidiran SSSR, inercija raspada države zahvatala je i Rusku Federaciju. Tatarstan je odbio da plati porez u federalni budžet, Čečenija nije više priznavala suverenitet Rusije na svojoj teritoriji…
JELJCINOV UKAZ
Sukob Jeljcina i parlamenta 1993. liči na akcioni film: 20. marta Jeljcin je objavio da uvodi predsedničku vlast; 23. marta Ustavni sud se izjasnio protiv. Na predlog Hasbulatova Kongres 26. do 30. marta raspravlja o “impičmentu” protiv Jeljcina, ne uspeva da ga smeni, ali propisuje da na referendumu Jeljcin mora da dobije podršku više od polovine ukupnog broja birača da bi ostao na vlasti.
Taj referendum je 25. aprila 1993. dao takozvani “da, da – ne, ne rezultat”. Poverenje Jeljcinu dalo je 58,67 odsto glasača, socijalno-ekonomsku politiku vlade podržavalo je 53 odsto, ali je manje od polovine (49 odsto) glasača bilo za vanredne opšte izbore i samo 30 odsto za nove parlamentarne izbore. Tumačeći referendum kao verifikaciju vlastite legitimnosti, Jeljcin 21. septembra 1993. potpisuje ukaz br. 1400 “O postupnoj ustavnoj reformi u Ruskoj Federaciji”, kojim su prekinute sve zakonodavne, administrativne i kontrolne funkcije parlamenta koji je opisao kao “štab nekonstruktivne opozicije” i prepreku ekonomskim reformama.
Sat vremena nakon Jeljcinovog televizijskog obraćanja, predsednik Vrhovnog sovjeta Ruslan Hasbulatov je u govoru u Belom domu okvalifikovao Jeljcinovo raspuštanje parlamenta kao državni udar. Istog dana, u 22.00 časa, na hitnoj sednici Prezidijuma Vrhovnog sovjeta usvojena je rezolucija “O hitnom prestanku ovlašćenja predsednika Ruske Federacije B. N. Jeljcina”.
Ustavni suda pod predsedavanjem Valerija Zorkina, iste večeri presuđuje da se ukazom 1400 krši Ustav u dvanaest tačaka. Beli dom na osnovu toga Jeljcina lišava predsedničkih ovlašćenja i poverava ih potpredsedniku Aleksandru Ruckoju.
Jeljcin te odluke ignoriše i Valerij Zorkin je na kraju podneo ostavku i konstatovao: “Ustavni sud nema armiju!”
Političko sporenje prerastalo je u otvoreni obračun.
BRANIOCI BELOG DOMA
Po nalogu vlade 23. septembra u 22.00 isključene su telefonske veze, struja i voda u Belom domu. On je već bio ograđen bodljikavom žicom i okružen obručem policajaca i unutrašnje vojske.
Front odbrane skoncentrisan kao u zbegu u Belom domu i oko njega činila je politički i socijalno šarolika skupina ljudi. Tu su bile leve snage sklone direktnoj akciji koje je predvodio novinar Viktor Anpilov; Dnjestarski odred nepriznate Pridnjestrovske Moldavske Republike; organizacija Saveza oficira; pripadnici neonacističkog “Ruskog nacionalnog jedinstva” sa Aleksandrom Barkašovom na čelu. Bili su tu razni radikalni nacionalisti i bivši vojnici, kozaci, pristalice Sergeja Baburina, ne baš uticajnog političara koji je bio nacionalista, monarhista i, kasnije u avgustu 2023, održao je govor na otvaranju spomenika Staljinu…
Na pitanje kako ocenjuje ulogu Komunističke partije RF i Zjuganova s obzirom na predstavu da su komunisti štitili Beli dom tih dana, Hasbulatov je mnogo godina kasnije odgovarao: “Moja ocena: nula. Poznato je da je Zjuganov pozvao svoje pristalice da se sasvim raziđu i ne izlaze (na ulicu)… Ruckoj je govorio da su i sindikalne vođe takođe otišle da podižu rudare (šahjore) i nestali. Većina branilaca Doma Sovjeta je bila nenaoružana, a delu njih je podeljeno oružje koje je pripadalo Odeljenju za bezbednost parlamenta i u Belom domu se nalazilo još od avgustovskog puča 1991.
Predsednik Jeljcin i premijer Černomirdin su 29. septembra zahtevali da Hasbulatov i Ruckoj povuku ljude i predaju oružje do 4. oktobra. U Manastiru Svetog Danila 1. oktobra, uz posredovanje patrijarha Aleksija II, počeli su pregovori između predstavnika vlada Rusije i Moskve i Vrhovnog sovjeta o postepenom uklanjanju konfrontacije. Kompromis nije postignut. Doduše uključena je struja, a puštena je i voda u Belom domu u kome je bila zabarikadirana masa ljudi.
JURIŠ NA TV OSTANKINO
Na mitingu pristalica Vrhovnog sovjeta na Smolenskom trgu u Moskvi koji je počeo 2. oktobra u 13.00 došlo je do sukoba između demonstranata i policije. Kada su učesnici mitinga, probivši kordon i policijske prepreke, krenuli ka Belom domu, Aleksandar Ruckoj ih je sa balkona pozvao da zauzmu gradsku većnicu Moskve i televiziju Ostankino kako bi se predstavnici Vrhovnog sovjeta obratili građanima Rusije.
Juriš na Ostankino je predvodio penzionisani general Albert Makašov, koga je Ruckoj, dobivši od Vrhovnog sovjeta predsednička ovlašćenja, proglasio za zamenika ministra vojnog. To je onaj general koji je od maršala Jazova zahtevao da uhapsi Gorbačova, a ovaj mu odgovorio: “Hoćete od mene da napravite Pinočea? To neće proći!” Postaće poslanik i kad sve prođe, ali će ga pratiti optužbe za antisemitizam i raspirivanje nacionalne mržnje.
Kabinet gradonačelnika na Starom Arbatu demonstranti su do 17 časova zauzeli brzo i bez žrtava. Oko 19.00 počeo je napad na televizijski centar Ostankino, koji su štitili pripadnici specijalne jedinice OMON. U 19.40 svi TV kanali su prestali sa emitovanjem, ali je posle kratke pauze, na drugom kanalu iz rezervnog studija, u 22.00 emitovano saopštenje o ukazu Borisa Jeljcina o uvođenju vanrednog stanja u Moskvi.
Sukobi su nastavljeni tokom cele večeri i noći. Korišćeno je različito oružje, od bacača granata među demonstrantima do snajpera kod specijalaca, kako je kasnije tvrdio Ruckoj. Poginulo je 46 ljudi, Makašov je naredio povlačenje iz okoline Ostankina u Beli dom, oko koga se okupila masa ljudi. U blizini je postavljen šatorski grad i podignute barikade.
U noći 4. oktobra 1993. predsednik Boris Jeljcin izdao je naređenje za juriš na Beli dom. Angažovani su Jeljcinu lojalne Tamanska i Kantemirovska divizija, 119. padobranski puk, Tulska vazdušno-desantna divizija, divizija unutrašnje vojske Džeržinskog i Odreda za posebne namene OMON, specijalaca tadašnje Glavne uprave bezbednosti Rusije.
Specijalci OMON su rano ujutru odvedeni u salu za sastanke u Kremlju u kojoj je vladala smrtna tišina, a oficiri su sedeli kamenih lica. Jeljcin je ušao i upitao: “Da li ste spremni da izvršite naređenje?” Svi su se setili događaja u Vilnjusu u januaru 1991, kada je ta jedinica poslata u Litvaniju da u jurišu sa praznim patronama deblokira zgradu televizijskog centra, pa ih se svi odrekli, a Gorbačov izjavio da ništa ne zna o ovoj operaciji.
“Počeli smo da gunđamo. Nismo hteli da se mešamo u političku borbu…”, pričao je 4. oktobra 2023. za “Moskovski komsomolec” pukovnik FSB Alfa Vitalij Deminkin.
Operacija čišćenja Belog doma počela je 4. oktobra u 7.30. Pucalo se na sve strane iz oružja velikog kalibra. Ginuli su i učesnici sukoba i od rikošeta зеваки gledaoci koji su se načičkali po krovovima i vidikovcima da posmatraju paljbu. Oko 10.00 tenkovi su počeli da granatiraju zgradu Belog doma iz koje se dizao crn dim.
VLADIMIR ILJIČ DRŽI POSLEDNJU SEDNICU PARLAMENTA
Kada su se specijalci približili ulazu u Beli dom, kozak u ležećem položaju je odmah spustio pušku pored sebe. Nedaleko od ulaza u zgradu ležao je mrtav momak. Između trećeg ili četvrtog sprata na stepenicama su sreli tinejdžere od 14-15 godina. Neki učitelj sa periferije doveo je čitav razred u Moskvu da brane Beli dom, i da se zapucalo unutar zgrade, svi bi izginuli. Tamo su bile i žene, tehničke službenice…
Na višim spratovima, jedan specijalac bez oružja je ubeđivao veterane iz Saveza oficira Rusije da im se ne suprotstavljaju jer će ionako ući pa će biti mrtvih na obe strane. “Pitali su da li ćemo mi pucati. Uveravali smo ih: ‘Nema šanse!’”
U pratnji generala Viktora Pavloviča Baranjikova specijalci su se popeli na 5. sprat, u kabinet u kome je bio Ruckoj, zatim je prišao Hasbulatov. Specijalca koji se predstavljao kao potpukovnik Vladimir pitali su kako se preziva. Rekao je: “Hajde da se zadržimo na imenu.” General Baranjikov je pomenuo “specifičnost rada specijalnih službi”.
Kada je posle pregovora doneta odluka o predaji Belog doma, napisali su da je “potpukovnik Vladimir održao poslednju sednicu Vrhovnog sovjeta”.
Posle 25 godina je obelodanjeno njegovo ime: Vladimir Iljič. Kelehsajev, a ne Uljanov…
Oko 13.00 časova branioci Belog doma su počeli su da izlaze podignutih ruku, a ranjenike su počeli da iznose. Do 19.30 uz stražu specijalaca Alfe iz Belog doma je izvedeno 1700 deputata, branilaca Belog doma, pripadnika oružanih snaga i novinara. Među uhapšenima su bili Aleksandar Ruckoj, Ruslan Hasbulatov, koji su izgledali ojađeno. Albert Makašov se držao čvrsto i, po rečima istražitelja, zaspao u stolici pre nego što je popunjena prva stranica protokola.
Prema kasnijim zaključcima Komisije Državne Dume od 21. septembra do 5. oktobra 1993. godine poginulo je najmanje 157 ljudi, uključujući oko 30 pripadnika vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova. Još oko 400 ljudi je ranjeno ili povređeno. Većina njih su civili.
“USKORO ĆE SVE VAS КОМУНЯКЕ POVEŠATI!”
Lokalni policajac došao je u stan Anastasije Lotareve 5. oktobra. Ne skidajući cipele, ušao je u prostoriju od devet metara. Pogled mu se zaustavio na Anastasiji, pa na njenom ocu penzionisanom oficiru, pa na majci. I kao da je klizio pored dvojice muškaraca koji su sedeli na roditeljskoj sofi, jedan sa zavijenom glavom, a koje je u toj maloj prostoriji bilo nemoguće ne primetiti. Iza zida, komšinica tetka Dusja je viknula trijumfalno, s veseljem koje je delovalo nevezano za svakodnevne komšijske sukobe: “Uskoro će sve vas комуняке povešati!” Policajac je samo rekao njenom ocu: “Saša, nekoliko reči.”
Na stepeništu je policajac dugo pušio u tišini. Otac je upitao: “Pa?”
“Sada ću ovo usporiti, ali razumete da se mi ne bavimo njima. Ako pozovu nekog drugog, neću ništa učiniti, samo ću pomoći da vam OMON razvali vrata. Odvedite ih! Odvezite ih električnom ili kako god!”
Anastasijin tata je klimnuo glavom.
Dvojici oficira iz Pridnjestrovlja dao je zimske jakne iako nije bilo hladno – da bi mogli da u vozu sakriju zavoje na glavama…
“Nadam se da sada možete da se odmorite. Znam da vam je bilo teško, ali uradili ste sve tačno kako je trebalo i čestitam vam na načinu na koji ste rešili situaciju”, rekao je Bil Klinton u telefonskom razgovoru sa Jeljcinom 5. oktobra 1993, navodi se u transkriptu njihovog telefonskog razgovora sa kojeg su Amerikanci skinuli tajnost. Ukazima od 7. oktobra 1993. predsednik Ruske Federacije je preuzeo sve funkcije parlamenta i ukinuo Ustavni sud.
Dva meseca posle tenkovskog granatiranja parlamenta 12. decembra 1993. godine održani su izbori za novu Državnu dumu i referendumom je potvrđen novi ustav kojim je u Rusiji uveden predsednički sistema, koji sada najžešće kritikuju neki od onih koji su njegovo uspostavljanje podržavali, zanemarujući ustavne, istorijske i druge okolnosti.
CRNI MERMER SEĆANJA
Nakon “Crnog oktobra”, amnestirani su svi uhapšeni uključujući Ruckoja, Hasbulatova i generala Makašova. Zgrada Belog doma je prešla u nadležnost ruske vlade. Američki arhitekta Čarls Dženks je predložio da se prilikom restauracije ugljenisani delovi fasade obeleže tako što će se obložiti crnim granitom, ali ruske vlasti su odbile ovaj predlog – gotovo niko nije imao želju da se seti konfrontacije iz 1993.
A u intervjuu “Pravdi” 2010. na pitanje kako ocenjuje događaje iz septembra 1993. Hasbulatov je odgovorio kontrapitanjem: “Zamislite da su na vas pucali, da su vas odveli, bacili u zatvor, otpustili sa posla, izbacili iz vlasti, kako biste ih vi ocenili? Jeljcin je pucanjem u parlament počinio stravičan zločin…”
Hasbulatov se potom bavio ekonomskom naukom, vodio odeljenje svetske ekonomije na Ruskom ekonomskom univerzitetu “G. V. Plehanov”. Svoje viđenje događaja iz 1993. i njihovih posledica izložio je u knjigama sa karakterističnim naslovima: “Velika ruska tragedija”, “Idoli i idolopoklonici: Slom libertarijanizma”, “Zločinački režim: Jeljcinova ‘liberalna tiranija’”.
“Govorio sam da je neoliberalni monetarni model nepodesan i da će dovesti do katastrofe… Sada Amerika i Evropa napuštaju ovaj model. Svi psuju neoliberale i monetariste. Ali ja, kao profesionalni ekonomista koji se celog života bavi zapadnom ekonomijom, to sam odmah video…”, rekao je Hasbulatov 2010.
A na ocene pobedničke strane da je porazom Ruckoja i Hasbulatova sprečen građanski rat, Hasbulatov je u intervjuu za petrogradski list “Argumenti i fakti” odgovorio: “Kako su uspeli da izbegnu građanski rat, ako je godinu dana kasnije počeo građanski rat u Čečeniji?”
Politikom se više nije bavio, ali je podneo inicijativu za uspostavljanje mira u Čečeniji. U oktobru 1996. kidnapovan je njegov brat, mučen i držan u rupi tri meseca. Tražili su visoku otkupninu koju je profesor Hasbulatov godinama otplaćivao poveriocima. Kada je otišao u Čečeniju da traži brata, kod njega su često zastajali oklopni transporteri i borbena vozila koje je ruska vojska ostavila bežeći. “Ruslane, tražiš brata”, kažu mi, “treba da organizuješ bandu za to. Daću ti opremu u pola cene…”
KO POMENE PROŠLO, OČI MU ISPALE
Aleksandar Ruckoj je 1996. postao guverner Kurske oblasti, dobivši skoro 80 odsto glasova na izborima. Jednom je na Nižnjegorodskom vašaru video kako stoje u blizini Jeljcin i Njemcov i pokušavao je da ih nekako zaobiđe, ali ga je Njemcov primetio.
“Aleksandre Vladimiroviču, dođite kod nas! Nije dobro tako otići.”
Kad im je prišao, Jeljcin mu je prvi pružio ruku rekavši: “Ko se seća starog, oči mu ispale!”
Nešto kasnije, Ruckoj je dobio pismo iz kabineta šefa države, čiji je potpis dobro znao: “Na veliku žalost pokazalo se da ste vi, Aleksandre Vladimiroviču, bili u pravu kako će se sve ovo završiti…” I u zaključku: “Ako možete, oprostite mi..”
“Kada je Jeljcin umro, otišao sam u Saborni hram Hrista Spasitelja da se oprostim od njega, položio sam cveće. Ja sam pravoslavac. Za mnoge je to bio šok…”, pričao je kasnije Ruckoj.
Na rođendanu zajedničkog prijatelja u istoj prostoriji našli su se Aleksandar Ruckoj i general Pavel Gračev, koji je posle snebivanja izabrao trenutak, prišao njegovoj supruzi Irini i zamolio je da ih “spoji”: “Znaš Ruckoja, on je ljut, udariće me u lice…”
Kad je prišao, rekao je: “Sanja, oprosti mi, kladio sam se na pogrešnu osobu.”
“Paša, kako si bio ‘ku-ku’ takav si i ostao – kakvo oslanjanje na nekoga, izgubili smo državu…”, odgovorio mu je Ruckoj. “Hajde da otvorimo Forbsovu listu ruskih milijardera i pročitamo njihove biografije. Po pravilu to su ucenjivači, prevaranti i lopovi… Hoćete li tamo naći zaslužnu osobu? Avaj…”
Ruckoj nije hteo da se pomiri s tim što je pod komandom njegovog ratnog druga iz Avganistana i klasića sa Generalštabne akademije pucala na njega vojska koju je u ono vreme pokušavao da brani.
Anastasija je, pripremajući doktorat o sukobu kod Belog doma, razgovarala sa Olegom Razinom, visokim, karijernim oficirom, “avganistancen” koji sa velikim poštovanjem govori o Aleksandru Ruckoju u tim događajima.
Odgovarao je kratko: “Dobili smo naređenje, ja sam ga izvršio.”
Na pitanje o njegovom ličnom ljudskom odnosu prema oktobarskim događajima je rekao: “U centru Moskve izabrani predsednik Rusije pucao je na izabrani parlament Rusije – kako da to ocenim?”
“Izvinite, ali vi sami ste pucali?”, čudila se mlada aspirantkinja.
“Ja lično nisam pucao ni u koga. Hajde da završimo”, zaključio je Razin razgovor.
Lotarova, koja je sada specijalni dopisnik ruske službe BBC, našla je na sajtu boračkog udruženja na fotografiji jednog vojnika bez jedne nogavice i u njemu prepoznala Olega Razina. Nazvala ga je kada je dobila njegov telefon: “Verovatno se ne sećate, ali pre 15 godina smo se upoznali, dali ste mi intervju za disertaciju, koju nisam odbranila…”
On ju je prekinuo: “Ja te se dobro sećam. Molim te, nemoj me više nikada zvati…”
Izbore za 1059 članova Kongresa narodnih deputata Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) od 4. i 18. marta 1990. “Nezavisimaja gazeta” opisuje kao najslobodnije nakon Oktobarske revolucije. Mada su u taj parlament birani ljudi “druge garniture”, pošto su najuticajniji ljudi slati na savezni nivo, ta ruska tranziciona Duma imala je veći legitimitet i bila koloritnija od Kongresa narodnih deputata SSSR koji su 26. marta 1989. birani nakon što su ih na plenumu CK KP SSSR uvrstili u izbornu kvotu, a nezavisne kandidate su prethodno verifikovale okružne izborne komisija u kojima su dominirali aktivisti KP SSSR.
PARADA SUVERENITETA
Takav Kongres narodnih deputata RSFSR je izabrao 252 poslanika Vrhovnog sovjeta RSFSR. Boris Jeljcin je 29. maja 1990. iz trećeg pokušaja uz samo tri glasa razlike izabran za predsednika tog tela s ovlašćenjima šefa države. Mesec dana kasnije, na XXVIII (poslednjem) kongresu KPSS 12. jula 1990. Boris Jeljcin je kritikovao njenog generalnog sekretara Mihaila Gorbačova i najavio istupanje iz partije.
U to vreme Gorbačovljeva glasnost i perestrojka se izvitoperuju u paradu suvereniteta i galopirajuću ideološku, socijalnu, ekonomku i državnu krizu SSSR. Kada je 12. juna 1991. Jeljcin izabran za predsednika Rusije, pobedivši Gorbačovljevog kandidata Riškova sa 57,3:16,8 odsto glasova, za potpredsednika je izabran kandidat parlamentarne frakcije “Komunisti za demokratiju” Aleksandar Ruckoj, “Avganistanac”, ratni heroj, dvaput oboren i zarobljen i razmenjen za nekog američkog špijuna. Predsednik parlamenta je ekonomista Ruslan Hasbulatov.
Ta navoizabrana ekipa se uz svežu izbornu legitimnost i podršku demonstranata u Moskvi suprotstavlja puču protiv Gorbačova 21. avgusta 1991. što ponekad liči i na spektakl: Jeljcin se ispred Belog doma penje na tenk, ili Aleksandar Ruckoj sa 20 specijalaca OMON leti na Foros, odakle dovodi poniženog Gorbačova čiji autoritet Jeljcin nije nastojao da odbrani, već ga je pokopavao.
Narednih nedelja Mihail Gorbačov čini poslednje pokušaje za očuvanja jedinstvenog ekonomskog prostora i tržišta SSSR-a, pa između ostalog imenuje Grigorija Javlinskog za šefa Radne grupe koja je pripremila “Sporazum o ekonomskoj saradnji između republika SSSR-a”. Parafirali su ga 18. oktobra 1991. godine u Alma-Ati predstavnici 10 republika, ali ne i Jeljcin – on tada govori da će Rusija sama moći brže da izađe na tržište. Inače, Vrhovni sovjet RSFSR je 1. novembra 1991. ovlastio Jeljcina da na period od 13 meseci radi sprovođenja neophodnih reformi lično predvodi i vladu RSFSR.
O 500 DANA ZA 600 SEKUNDI
Jeljcinovih reformisti su sprovođenje reforme tražili “500 dana”, ali su na zasedanju Visokog saveta deputati uzvikivali da za pregovore s njima treba ostaviti samo “600 sekundi”. Autor “šok terapije” Jegor Gajdar, premijer, pa ministar finansija u vladi premijera Viktora Černomidina ponavljao je da kritičari ne kažu kako da se izvede reforma. Oni koji su se okupljali oko Hasbulatova i Ruckoja na pitanje “kako”, davali su uopšten odgovor: “Ne tako kao Gajdar!”
Anatolij Sidorov, potpredsednik Akademije prirodnih nauka, piše u jednom tekstu u listu “Nezavisimaja gazeta” kako je očigledno da je Rusija izbavivši se iz planskog sistema, gurnula ekonomiju u drugu stranu – u haos. Rusko društvo prolazi kroz egzistencijalnu krizu: l992. godini rodilo se 185.000 manje ljudi nego što je umrlo. Valerij Sisojev, predsednik Komiteta za fizičku kulturu Ruske Federacije, upozoravao je da je samo 20 odsto regruta zadovoljavalo zdravstvene uslove za vojnu službu i da je porasla smrtnost u srednjem životnom dobu.
Boris Jeljcin 2. januara 1992. ukazom liberalizuje cene, u Rusiji galopira inflacija. Lek bezmalo ubija bolesnika.
Na Lubjanki, kod srušenog spomenika Džeržinskom, stotinama metara dugačka kolona uličnih prodavaca sa po nekoliko predmeta u ruci: čokolada, mantil, liker, začini, žuto štene tužnih očiju, čizme, ruže, šampon. Jedna reklama kod Kuznjeckog mosta, blizu hotela “Savoj”, gde kafa košta 4,5 maraka (petinu ruske plate), stoji poster-reklama za cigarete koja plastično slika sadašnju rusku groznicu. Lepa devojka pruža oficiru debelih usana sa kartonskim filterom u ruci paklo cigareta. Na posteru piše: “Probajte ‘Vest’!” (Tekst vašeg hroničara: “Prodajte Vest”, “Vreme” 132, maj 1993).
Jeljcin je ignorisao i kritiku svog potpredsednika Ruckoja koji je optuživao Jeljcinove saradnike, vojni vrh, pa i ministra Pavela Gračeva, za korupciju, a neke oficire da su se služili vojnim vozilima za šverc iz Nemačke. Govorio je i da je vojska iz Poljske i Nemačke dovedena na golu ledinu i da su neki oficiri radili noću kao taksisti i utovarivači da bi prehranili svoje porodice. Poručivao je takođe: “Borise Nikolajeviču, u vladi sedi 15 špijuna CIA…”
U tom kontekstu treba imati u vidu i da je nakon sporazuma iz Bjelovješke šume 8. decembra 1991. i ostavke Mihaila Gorbačova 25. decembra 1991. konačno likvidiran SSSR, inercija raspada države zahvatala je i Rusku Federaciju. Tatarstan je odbio da plati porez u federalni budžet, Čečenija nije više priznavala suverenitet Rusije na svojoj teritoriji…
JELJCINOV UKAZ
Sukob Jeljcina i parlamenta 1993. liči na akcioni film: 20. marta Jeljcin je objavio da uvodi predsedničku vlast; 23. marta Ustavni sud se izjasnio protiv. Na predlog Hasbulatova Kongres 26. do 30. marta raspravlja o “impičmentu” protiv Jeljcina, ne uspeva da ga smeni, ali propisuje da na referendumu Jeljcin mora da dobije podršku više od polovine ukupnog broja birača da bi ostao na vlasti.
Taj referendum je 25. aprila 1993. dao takozvani “da, da – ne, ne rezultat”. Poverenje Jeljcinu dalo je 58,67 odsto glasača, socijalno-ekonomsku politiku vlade podržavalo je 53 odsto, ali je manje od polovine (49 odsto) glasača bilo za vanredne opšte izbore i samo 30 odsto za nove parlamentarne izbore. Tumačeći referendum kao verifikaciju vlastite legitimnosti, Jeljcin 21. septembra 1993. potpisuje ukaz br. 1400 “O postupnoj ustavnoj reformi u Ruskoj Federaciji”, kojim su prekinute sve zakonodavne, administrativne i kontrolne funkcije parlamenta koji je opisao kao “štab nekonstruktivne opozicije” i prepreku ekonomskim reformama.
Sat vremena nakon Jeljcinovog televizijskog obraćanja, predsednik Vrhovnog sovjeta Ruslan Hasbulatov je u govoru u Belom domu okvalifikovao Jeljcinovo raspuštanje parlamenta kao državni udar. Istog dana, u 22.00 časa, na hitnoj sednici Prezidijuma Vrhovnog sovjeta usvojena je rezolucija “O hitnom prestanku ovlašćenja predsednika Ruske Federacije B. N. Jeljcina”.
Ustavni suda pod predsedavanjem Valerija Zorkina, iste večeri presuđuje da se ukazom 1400 krši Ustav u dvanaest tačaka. Beli dom na osnovu toga Jeljcina lišava predsedničkih ovlašćenja i poverava ih potpredsedniku Aleksandru Ruckoju.
Jeljcin te odluke ignoriše i Valerij Zorkin je na kraju podneo ostavku i konstatovao: “Ustavni sud nema armiju!”
Političko sporenje prerastalo je u otvoreni obračun.
BRANIOCI BELOG DOMA
Po nalogu vlade 23. septembra u 22.00 isključene su telefonske veze, struja i voda u Belom domu. On je već bio ograđen bodljikavom žicom i okružen obručem policajaca i unutrašnje vojske.
Front odbrane skoncentrisan kao u zbegu u Belom domu i oko njega činila je politički i socijalno šarolika skupina ljudi. Tu su bile leve snage sklone direktnoj akciji koje je predvodio novinar Viktor Anpilov; Dnjestarski odred nepriznate Pridnjestrovske Moldavske Republike; organizacija Saveza oficira; pripadnici neonacističkog “Ruskog nacionalnog jedinstva” sa Aleksandrom Barkašovom na čelu. Bili su tu razni radikalni nacionalisti i bivši vojnici, kozaci, pristalice Sergeja Baburina, ne baš uticajnog političara koji je bio nacionalista, monarhista i, kasnije u avgustu 2023, održao je govor na otvaranju spomenika Staljinu…
Na pitanje kako ocenjuje ulogu Komunističke partije RF i Zjuganova s obzirom na predstavu da su komunisti štitili Beli dom tih dana, Hasbulatov je mnogo godina kasnije odgovarao: “Moja ocena: nula. Poznato je da je Zjuganov pozvao svoje pristalice da se sasvim raziđu i ne izlaze (na ulicu)… Ruckoj je govorio da su i sindikalne vođe takođe otišle da podižu rudare (šahjore) i nestali. Većina branilaca Doma Sovjeta je bila nenaoružana, a delu njih je podeljeno oružje koje je pripadalo Odeljenju za bezbednost parlamenta i u Belom domu se nalazilo još od avgustovskog puča 1991.
Predsednik Jeljcin i premijer Černomirdin su 29. septembra zahtevali da Hasbulatov i Ruckoj povuku ljude i predaju oružje do 4. oktobra. U Manastiru Svetog Danila 1. oktobra, uz posredovanje patrijarha Aleksija II, počeli su pregovori između predstavnika vlada Rusije i Moskve i Vrhovnog sovjeta o postepenom uklanjanju konfrontacije. Kompromis nije postignut. Doduše uključena je struja, a puštena je i voda u Belom domu u kome je bila zabarikadirana masa ljudi.
JURIŠ NA TV OSTANKINO
Na mitingu pristalica Vrhovnog sovjeta na Smolenskom trgu u Moskvi koji je počeo 2. oktobra u 13.00 došlo je do sukoba između demonstranata i policije. Kada su učesnici mitinga, probivši kordon i policijske prepreke, krenuli ka Belom domu, Aleksandar Ruckoj ih je sa balkona pozvao da zauzmu gradsku većnicu Moskve i televiziju Ostankino kako bi se predstavnici Vrhovnog sovjeta obratili građanima Rusije.
Juriš na Ostankino je predvodio penzionisani general Albert Makašov, koga je Ruckoj, dobivši od Vrhovnog sovjeta predsednička ovlašćenja, proglasio za zamenika ministra vojnog. To je onaj general koji je od maršala Jazova zahtevao da uhapsi Gorbačova, a ovaj mu odgovorio: “Hoćete od mene da napravite Pinočea? To neće proći!” Postaće poslanik i kad sve prođe, ali će ga pratiti optužbe za antisemitizam i raspirivanje nacionalne mržnje.
Kabinet gradonačelnika na Starom Arbatu demonstranti su do 17 časova zauzeli brzo i bez žrtava. Oko 19.00 počeo je napad na televizijski centar Ostankino, koji su štitili pripadnici specijalne jedinice OMON. U 19.40 svi TV kanali su prestali sa emitovanjem, ali je posle kratke pauze, na drugom kanalu iz rezervnog studija, u 22.00 emitovano saopštenje o ukazu Borisa Jeljcina o uvođenju vanrednog stanja u Moskvi.
Sukobi su nastavljeni tokom cele večeri i noći. Korišćeno je različito oružje, od bacača granata među demonstrantima do snajpera kod specijalaca, kako je kasnije tvrdio Ruckoj. Poginulo je 46 ljudi, Makašov je naredio povlačenje iz okoline Ostankina u Beli dom, oko koga se okupila masa ljudi. U blizini je postavljen šatorski grad i podignute barikade.
U noći 4. oktobra 1993. predsednik Boris Jeljcin izdao je naređenje za juriš na Beli dom. Angažovani su Jeljcinu lojalne Tamanska i Kantemirovska divizija, 119. padobranski puk, Tulska vazdušno-desantna divizija, divizija unutrašnje vojske Džeržinskog i Odreda za posebne namene OMON, specijalaca tadašnje Glavne uprave bezbednosti Rusije.
Specijalci OMON su rano ujutru odvedeni u salu za sastanke u Kremlju u kojoj je vladala smrtna tišina, a oficiri su sedeli kamenih lica. Jeljcin je ušao i upitao: “Da li ste spremni da izvršite naređenje?” Svi su se setili događaja u Vilnjusu u januaru 1991, kada je ta jedinica poslata u Litvaniju da u jurišu sa praznim patronama deblokira zgradu televizijskog centra, pa ih se svi odrekli, a Gorbačov izjavio da ništa ne zna o ovoj operaciji.
“Počeli smo da gunđamo. Nismo hteli da se mešamo u političku borbu…”, pričao je 4. oktobra 2023. za “Moskovski komsomolec” pukovnik FSB Alfa Vitalij Deminkin.
Operacija čišćenja Belog doma počela je 4. oktobra u 7.30. Pucalo se na sve strane iz oružja velikog kalibra. Ginuli su i učesnici sukoba i od rikošeta зеваки gledaoci koji su se načičkali po krovovima i vidikovcima da posmatraju paljbu. Oko 10.00 tenkovi su počeli da granatiraju zgradu Belog doma iz koje se dizao crn dim.
VLADIMIR ILJIČ DRŽI POSLEDNJU SEDNICU PARLAMENTA
Kada su se specijalci približili ulazu u Beli dom, kozak u ležećem položaju je odmah spustio pušku pored sebe. Nedaleko od ulaza u zgradu ležao je mrtav momak. Između trećeg ili četvrtog sprata na stepenicama su sreli tinejdžere od 14-15 godina. Neki učitelj sa periferije doveo je čitav razred u Moskvu da brane Beli dom, i da se zapucalo unutar zgrade, svi bi izginuli. Tamo su bile i žene, tehničke službenice…
Na višim spratovima, jedan specijalac bez oružja je ubeđivao veterane iz Saveza oficira Rusije da im se ne suprotstavljaju jer će ionako ući pa će biti mrtvih na obe strane. “Pitali su da li ćemo mi pucati. Uveravali smo ih: ‘Nema šanse!’”
U pratnji generala Viktora Pavloviča Baranjikova specijalci su se popeli na 5. sprat, u kabinet u kome je bio Ruckoj, zatim je prišao Hasbulatov. Specijalca koji se predstavljao kao potpukovnik Vladimir pitali su kako se preziva. Rekao je: “Hajde da se zadržimo na imenu.” General Baranjikov je pomenuo “specifičnost rada specijalnih službi”.
Kada je posle pregovora doneta odluka o predaji Belog doma, napisali su da je “potpukovnik Vladimir održao poslednju sednicu Vrhovnog sovjeta”.
Posle 25 godina je obelodanjeno njegovo ime: Vladimir Iljič. Kelehsajev, a ne Uljanov…
Oko 13.00 časova branioci Belog doma su počeli su da izlaze podignutih ruku, a ranjenike su počeli da iznose. Do 19.30 uz stražu specijalaca Alfe iz Belog doma je izvedeno 1700 deputata, branilaca Belog doma, pripadnika oružanih snaga i novinara. Među uhapšenima su bili Aleksandar Ruckoj, Ruslan Hasbulatov, koji su izgledali ojađeno. Albert Makašov se držao čvrsto i, po rečima istražitelja, zaspao u stolici pre nego što je popunjena prva stranica protokola.
Prema kasnijim zaključcima Komisije Državne Dume od 21. septembra do 5. oktobra 1993. godine poginulo je najmanje 157 ljudi, uključujući oko 30 pripadnika vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova. Još oko 400 ljudi je ranjeno ili povređeno. Većina njih su civili.
“USKORO ĆE SVE VAS КОМУНЯКЕ POVEŠATI!”
Lokalni policajac došao je u stan Anastasije Lotareve 5. oktobra. Ne skidajući cipele, ušao je u prostoriju od devet metara. Pogled mu se zaustavio na Anastasiji, pa na njenom ocu penzionisanom oficiru, pa na majci. I kao da je klizio pored dvojice muškaraca koji su sedeli na roditeljskoj sofi, jedan sa zavijenom glavom, a koje je u toj maloj prostoriji bilo nemoguće ne primetiti. Iza zida, komšinica tetka Dusja je viknula trijumfalno, s veseljem koje je delovalo nevezano za svakodnevne komšijske sukobe: “Uskoro će sve vas комуняке povešati!” Policajac je samo rekao njenom ocu: “Saša, nekoliko reči.”
Na stepeništu je policajac dugo pušio u tišini. Otac je upitao: “Pa?”
“Sada ću ovo usporiti, ali razumete da se mi ne bavimo njima. Ako pozovu nekog drugog, neću ništa učiniti, samo ću pomoći da vam OMON razvali vrata. Odvedite ih! Odvezite ih električnom ili kako god!”
Anastasijin tata je klimnuo glavom.
Dvojici oficira iz Pridnjestrovlja dao je zimske jakne iako nije bilo hladno – da bi mogli da u vozu sakriju zavoje na glavama…
“Nadam se da sada možete da se odmorite. Znam da vam je bilo teško, ali uradili ste sve tačno kako je trebalo i čestitam vam na načinu na koji ste rešili situaciju”, rekao je Bil Klinton u telefonskom razgovoru sa Jeljcinom 5. oktobra 1993, navodi se u transkriptu njihovog telefonskog razgovora sa kojeg su Amerikanci skinuli tajnost. Ukazima od 7. oktobra 1993. predsednik Ruske Federacije je preuzeo sve funkcije parlamenta i ukinuo Ustavni sud.
Dva meseca posle tenkovskog granatiranja parlamenta 12. decembra 1993. godine održani su izbori za novu Državnu dumu i referendumom je potvrđen novi ustav kojim je u Rusiji uveden predsednički sistema, koji sada najžešće kritikuju neki od onih koji su njegovo uspostavljanje podržavali, zanemarujući ustavne, istorijske i druge okolnosti.
CRNI MERMER SEĆANJA
Nakon “Crnog oktobra”, amnestirani su svi uhapšeni uključujući Ruckoja, Hasbulatova i generala Makašova. Zgrada Belog doma je prešla u nadležnost ruske vlade. Američki arhitekta Čarls Dženks je predložio da se prilikom restauracije ugljenisani delovi fasade obeleže tako što će se obložiti crnim granitom, ali ruske vlasti su odbile ovaj predlog – gotovo niko nije imao želju da se seti konfrontacije iz 1993.
A u intervjuu “Pravdi” 2010. na pitanje kako ocenjuje događaje iz septembra 1993. Hasbulatov je odgovorio kontrapitanjem: “Zamislite da su na vas pucali, da su vas odveli, bacili u zatvor, otpustili sa posla, izbacili iz vlasti, kako biste ih vi ocenili? Jeljcin je pucanjem u parlament počinio stravičan zločin…”
Hasbulatov se potom bavio ekonomskom naukom, vodio odeljenje svetske ekonomije na Ruskom ekonomskom univerzitetu “G. V. Plehanov”. Svoje viđenje događaja iz 1993. i njihovih posledica izložio je u knjigama sa karakterističnim naslovima: “Velika ruska tragedija”, “Idoli i idolopoklonici: Slom libertarijanizma”, “Zločinački režim: Jeljcinova ‘liberalna tiranija’”.
“Govorio sam da je neoliberalni monetarni model nepodesan i da će dovesti do katastrofe… Sada Amerika i Evropa napuštaju ovaj model. Svi psuju neoliberale i monetariste. Ali ja, kao profesionalni ekonomista koji se celog života bavi zapadnom ekonomijom, to sam odmah video…”, rekao je Hasbulatov 2010.
A na ocene pobedničke strane da je porazom Ruckoja i Hasbulatova sprečen građanski rat, Hasbulatov je u intervjuu za petrogradski list “Argumenti i fakti” odgovorio: “Kako su uspeli da izbegnu građanski rat, ako je godinu dana kasnije počeo građanski rat u Čečeniji?”
Politikom se više nije bavio, ali je podneo inicijativu za uspostavljanje mira u Čečeniji. U oktobru 1996. kidnapovan je njegov brat, mučen i držan u rupi tri meseca. Tražili su visoku otkupninu koju je profesor Hasbulatov godinama otplaćivao poveriocima. Kada je otišao u Čečeniju da traži brata, kod njega su često zastajali oklopni transporteri i borbena vozila koje je ruska vojska ostavila bežeći. “Ruslane, tražiš brata”, kažu mi, “treba da organizuješ bandu za to. Daću ti opremu u pola cene…”
KO POMENE PROŠLO, OČI MU ISPALE
Aleksandar Ruckoj je 1996. postao guverner Kurske oblasti, dobivši skoro 80 odsto glasova na izborima. Jednom je na Nižnjegorodskom vašaru video kako stoje u blizini Jeljcin i Njemcov i pokušavao je da ih nekako zaobiđe, ali ga je Njemcov primetio.
“Aleksandre Vladimiroviču, dođite kod nas! Nije dobro tako otići.”
Kad im je prišao, Jeljcin mu je prvi pružio ruku rekavši: “Ko se seća starog, oči mu ispale!”
Nešto kasnije, Ruckoj je dobio pismo iz kabineta šefa države, čiji je potpis dobro znao: “Na veliku žalost pokazalo se da ste vi, Aleksandre Vladimiroviču, bili u pravu kako će se sve ovo završiti…” I u zaključku: “Ako možete, oprostite mi..”
“Kada je Jeljcin umro, otišao sam u Saborni hram Hrista Spasitelja da se oprostim od njega, položio sam cveće. Ja sam pravoslavac. Za mnoge je to bio šok…”, pričao je kasnije Ruckoj.
Na rođendanu zajedničkog prijatelja u istoj prostoriji našli su se Aleksandar Ruckoj i general Pavel Gračev, koji je posle snebivanja izabrao trenutak, prišao njegovoj supruzi Irini i zamolio je da ih “spoji”: “Znaš Ruckoja, on je ljut, udariće me u lice…”
Kad je prišao, rekao je: “Sanja, oprosti mi, kladio sam se na pogrešnu osobu.”
“Paša, kako si bio ‘ku-ku’ takav si i ostao – kakvo oslanjanje na nekoga, izgubili smo državu…”, odgovorio mu je Ruckoj. “Hajde da otvorimo Forbsovu listu ruskih milijardera i pročitamo njihove biografije. Po pravilu to su ucenjivači, prevaranti i lopovi… Hoćete li tamo naći zaslužnu osobu? Avaj…”
Ruckoj nije hteo da se pomiri s tim što je pod komandom njegovog ratnog druga iz Avganistana i klasića sa Generalštabne akademije pucala na njega vojska koju je u ono vreme pokušavao da brani.
Anastasija je, pripremajući doktorat o sukobu kod Belog doma, razgovarala sa Olegom Razinom, visokim, karijernim oficirom, “avganistancen” koji sa velikim poštovanjem govori o Aleksandru Ruckoju u tim događajima.
Odgovarao je kratko: “Dobili smo naređenje, ja sam ga izvršio.”
Na pitanje o njegovom ličnom ljudskom odnosu prema oktobarskim događajima je rekao: “U centru Moskve izabrani predsednik Rusije pucao je na izabrani parlament Rusije – kako da to ocenim?”
“Izvinite, ali vi sami ste pucali?”, čudila se mlada aspirantkinja.
“Ja lično nisam pucao ni u koga. Hajde da završimo”, zaključio je Razin razgovor.
Lotarova, koja je sada specijalni dopisnik ruske službe BBC, našla je na sajtu boračkog udruženja na fotografiji jednog vojnika bez jedne nogavice i u njemu prepoznala Olega Razina. Nazvala ga je kada je dobila njegov telefon: “Verovatno se ne sećate, ali pre 15 godina smo se upoznali, dali ste mi intervju za disertaciju, koju nisam odbranila…”
On ju je prekinuo: “Ja te se dobro sećam. Molim te, nemoj me više nikada zvati…”