Inkluzivno obrazovanje, osnovno i srednje, uvedeno je u zakonske okvire pre 14 godina Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Nakon srednje škole, osobe sa teškoćama u razvoju koje žele da upišu viši nivo obrazovanja mogu, međutim, da naiđu na niz prepreka tokom studiranja.

“Osobe sa, na primer, intelektualnim smetnjama koje žele i imaju mogućnosti da upišu fakultet i prođu prijemni, dolaze do barijere kada nastavni sadržaj i materijal nije prilagođen njihovim sposobnostima jer to nije utvrđeno zakonom”, kaže za portal “Vremena” profesor Visoke škole socijalnog rada Saša Stepanović.

Sa druge strane direktorka Centra za studente sa hendikepom Ljupka Mihajlovska kaže da na nivou Univerziteta u Beogradu ima studenata sa različitim spektrom teškoća, te da su oni fokusirani na to da svakome ko se javi pokušaju da obezbede neku podršku.

Ipak, pored pozitivnih primera jedan dečko sa Daunovim sindromom je zbog neprilagođenosti materijala i samog sistema morao da napusti studije.

Stepanović, koji je inače bio njegov profesor i kod koga je mladić položio predmet, kaže da profesori nisu imali metod na osnovu koga bi prilagodili gradivo i nastavne metode. “To je generalno predstavljalo problem i na tome se trebalo raditi primenom individualnog obrazovnog plana i programa, ali on u visokom obrazovanju ne postoji.”

Mihajlovska navodi da nedostaju politike i procedure koje jasno određuju šta je čija nadležnost i prema kojima bi i nastavni kadar dobio adekvatne preporuke i znanja. Kaže i da “nedostaju i resursi, materijalni i ljudski, da to sve bude na zadovoljavajućem nivou.”

Ona objašnjava da postoje razmimoilaženja u stavovima akademske zajednice o tome ko treba i može da bude student i koji nivo podrške je visokoškolska ustanova dužna da obezbedi, te da tu barijeru prevazilaze iskustvima koje imaju u pružanju podrške osobama sa teškoćama u učenju.

“Trudimo se da ih ohrabrimo da nije potrebno ništa posebno uvoditi već je samo neophodno da smo drugačije podešeni u pogledu toga koja je uloga akademske zajednice u promociji različitosti i inkluzije”, kaže Mihajlovska.

Stepanović je, pak, mišljenja da je potrebno uraditi i portfolio svake osobe kako bi se videli njeni potencijali, te da to nije nešto đto može da se uradi za dan, već je proces koji traje nekoliko meseci kako bi se na kraju izradio adekvatan plan individualizacije po kome bi se radilo.

I dodaje: “Mi imamo uređen zakon za osnovnu i srednju školu koji predviđa propisanog i ličnog pratioca. Međutim, nakon 18. godine gubi se mogućnost angažovanja ličnog pratioca koji bi pomogao u samom radu i u samom nastavnom procesu studentu.”

Potrebna je rešenost sistema

 Obrazovanje osoba sa invaliditetom je predviđeno članom 24 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, gde piše da su države dužne da obezbede inkluzivni sistem obrazovanja na svim nivoima.

Takođe, Zakon o visokom obrazovanju zabranjuje diskriminaciju po osnovu invalidnosti i reguliše pravo osoba sa invaliditetom na visoko obrazovanje, pristupačnost, prilagođavanje uslova.

Saša Stepanović kaže da se pre tri, četiri godine obraćao Ministarstvu prosvete sa željom da se uključi u inkluzivni tim i da zajedno sa kolegama pomogne u oblikovanju i formulisanju zakona o visokom obrazovanju (inkluzivnom).

Kaže da su mu se “pisanim putem zahvalili što se neko interesuje”, ali da se na tome završilo.

Mihajlovska ukazuje da je dobro da smo došli do nivoa da niko ne može više da kaže "nije moja stvar što je nekome potrebna podrška“, da se sada kada se upiše student sa intelektualnim smetnjama ili bilo kojom teškoćom postavlja pitanje "šta treba da uradimo i na koji način“.

Nedostaje ipak i dalje rešenost obrazovnog sistema da se stvari suštinski promene, a koja bi bila praćena politikama i procedurama da se više radi na obezbeđivanju visokog inkluzivnog obrazovanja.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com