Salon Oto Bihalji-Merin je nastao voljom ćerke i naslednice Oto Bihalji-Merina koja je Muzeju naivne i marginalne umetnosti poklonila stan u Nemanjinoj 3 u Beogradu, u kome su Oto i Liza B. Merin živeli više od 40 godina, kolekciju umetničkih dela, bogatu arhivsku i bibliotečku građu.

Istaknuti književnik, kritičar i publicista, Oto Bihalji-Merin, poslednje decenije života proveo je u stanu u Nemanjinoj ulici u Beogradu sa suprugom Lizom koja mu je bila i najbliži prijatelj i saradnik. Tu su nastajali njegovi brojni stručni tekstovi posvećeni novim pojavama u jugoslovenskoj i svetskoj umetnosti.

Ovaj stan čuva autentičan Otov radni kabinet, upravo onakav kakvim ga je on ostavio, kao i njegovu bogatu stručnu biblioteku i dragocenu arhivsku građu.

Zbirku Salona Oto Bihalji-Merin čine 82 umetnička dela, od kojih je 80 proglašeno za kulturno dobro.

Osim dela akademskih umetnika, naivnih umetnika, dela anonimnih, narodnih stvaralaca, kao i umetničkih radova Ota Bihalji-Merina, u  zbirci su slike, skulpture, crteži, grafičke mape nastale od 1924. (od kada datiraju najstariji sačuvani crteži Ota Bihalji-Merina), do 1992. godine. Među njima su dela velikih imena jugoslovenskog modernizma Marka Čelebonovića, Milana Konjovića, Ede Murtića, Lazara Vujaklije, Lazara Vozarevića, Miodraga B. Protića, Krste Hegedušića, Marija Pregelja, Miće Popovića, Milice Zorić, Dušana Džamonje, te naivaca Save Sekulića, Ilije Bosilja, Bogosava Živkovića, Ivana Generalića, Ivana Rabuzina, Vangela Naumovskog, Dragiše Bunjevačkog, Sofije Doklean i mnogih drugih.

Bračni par Bihalji-Merin je dela kupovao ili dobijao kao poklone od samih autora, pa ona predstavljaju i svedočanstvo o njihovim brojnim prijateljstvima i saradnjama.

Na stalnoj postavci biće izloženo preko 50 dela, u skladu sa kapacitetima izložbenog prostora, a periodično će se vršiti izmene u postavci, kako bi sva dela iz zbirke imala priliku da budu izložena. Planirano je i da Salon OBM bude mesto privremenih izložbi savremenih domaćih i inostranih autora.

« Stan Bihaljijevih u Nemanjinoj ulici, blizu železničke stanice, bio je lavirint ispunjen hiljadama knjiga, na zidovima su visili crteži, slike, raznorazni posteri iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka », napisao je Andrej Ivanji u « Vremenu » 2004. godine. « Jedan oko tri metra širok zid bio je od poda do tavanice ispunjen samo njegovim knjigama prevedenim na sve svetske jezike. I pored slabog srca Oto je bio tipičan workoholik. Radio bi do iznemoglosti, potom legao na kauč i zadremao. Njegova žena Liza radila je u drugoj sobi a Oto bi je svakih par minuta pitao za neke ljude, datume i događaje od pre pola veka. Ona je spremno odgovarala. »

« U Bihaljijevoj radnoj sobi, ispred razdrndanog klima-uređaja koji je zvučao kao traktor, nalazio se platneni paravan, na platnu izbledeli golubovi, masa izmrljanih potpisa. Pitao sam ga šta je to. Na nekakvom skupu evropskih intelektualaca, odgovorio je, bili su pored ostalih Breht, Sartr i Štefan Cvajg. Svi oni su se potpisali na tom platnu, a Pikaso je nešto nacrtao. Onda je spremačica prašnjavo, flekavo platno stavila u veš mašinu. Zato je tako bledo i nečitko. Tipična angedota iz života Bihaljijevih. Istorijski događaji čiji su bili svedoci i istorijske ličnosti koje su poznavali spominjali bi se nemarno, baš kao što je Pikasov crtež neupadljivo visio iznad lampe. »

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com