Politička istorija čovečanstva poznaje veliki broj različitih i raznorodnih varijanti i oblika populizma, a svaki od njih lakše bi se i identifikovao i okarakterisao ako bi postojala jedna generalna opštevažeća definicija populizma kao takvog i ako bi time bila dobijena osnova za potpunije, sadržajno konkretizovano razmatranje. To, međutim, nije slučaj. Ne postoji neka generalna definicija populizma koja bi obuhvatila njegove nezaobilazne, univerzalno važeće karakteristike, tj. osobenosti koje bi poslužile kao orijentir i u odnosu na koje bi konkretne izvedbe populizma mogle preglednije i tačnije da se okarakterišu.

Razlog za nepostojanje preciznije i jasnije modelske formalizacije populizma kao takvog sastoji se u činjenici da se populizam javlja kao puki rezultat gole borbe za vlast i da se ciljevi populističkih aranžmana ne izvode iz neke jasne programske orijentacije, dosledne akcione usmerenosti i opšte vizije poželjne opštedruštvene organizacije. To što borba za vlast potiskuje i prekriva sve druge linije političkog delovanja ima za posledicu okolnost da populizam ne bi morao, a možda ne bi ne smeo da se tretira kao oblik legitimnog političkog organizovanja i odgovarajućeg delovanja. Jer, politika se na normativnom planu može definisati kao oblik organizovanog društvenog delovanja usmerenog na stvaranje održivog društvenog konsenzusa o pravcima i oblicima budućeg razvoja i na iznalaženje najefikasnijih dugoročnih rešenja za realizaciju tog temeljnog konsenzusa. Sa ogoljenom i brutalnom borbom za osvajanje i trajno održavanje vlasti, populizam ne ispunjava uslove da bude okarakterisan kao istinski politički fenomen. Kao takav on je zapravo negacija politike, nešto što bi moglo da se nazove nimalo blaže nego antipolitika ili kontrapolitika. Populizam je maligna deformacija na telu socijalnih ideja i institucija koje usmeravaju i regulišu društveni razvoj.

ČINIOCI I MEHANIZMI ODSTUPANJA OD NORMATIVNO OPREDELJENE KONSTRUKTIVNE POLITIKE

Kad se shvati kao teško izlečiva bolest političkog sistema jednog društva, populizam u svakom konkretnom slučaju mora da ima svoje specifične determinante i poremećena institcionalna ustrojstva posredstvom kojih uspeva da ovlada društvom. Pre svega, svako se društvo, kao bezmerno kompleksan socijalni sistem, suočava sa brojnim i krupnim problemima koji mogu da se reše samo kroz političko organizovanje. Svaka politička organizacija podrazumeva i nalaže izgradnju mehanizama i aktiviranje postupaka primene prinude i sile, kao i institucionalizovanje pretnje da će sila biti primenjena ukoliko se prekrše važeća društvena pravila. Bez prinude i pretnje silom ne bi moglo da se održi mnogo toga što u jednom društvu predstavlja osnovu i zalogu efikasne organizacije i trajnog socijalnog napretka. Kad krađa i pljačka ne bi bile društveno sankcionisane, zajednica bi se pretvorila u skupinu pljačkaša i kradljivaca, produktivan rad bi prestao da bude ne samo privlačan nego i održiv, a čestitost bi postala bespredmetna etička fikcija. Reda i zakona se držimo ne samo zato što smo tako naučeni i što na takvo držanje donekle upućuju i naši moralni instinkti, nego pre svega zato što za kršenje zakona postoje propisane kazne koje antisistemska ponašanja čine krajnje neatraktivnim.

Prinuda je opasna, potencijalno degenerativna društvena pojava. Koliko god je ona korisna u sprečavanju velike većine oblika socijalne patologije, toliko je i potencijalno hazardna jer se javlja uvek aktuelna opasnost njene zloupotrebe od strane onih koji su ovlašćeni da njome manipulišu. Stoga je svako društvo stavljeno u položaj da sa podjednakim marom brine o dva suprotstavljena aspekta svoje organizacije: da gradi i razvija efikasne mehanizme primene prinude na one koji prekrše društvena pravila, ali i da paralelno sa tim razvija ustrojstva za odbranu zajednice od onih kojima se poveravaju mehanizmi i oruđa sile i prinude.

Kad se ima u vidu da je populizam nesputana borba za vlast i ako se uzme u obzir da je ta borba utoliko atraktivnija, uz utoliko veću verovatnoću da će se u toj borbi ostvariti uspeh ukoliko društvo iz raznih razloga nije uspelo da izgradi ove druge mehanizme, opasnost od populitičke kontaminacije pokazuje se u svoj svojoj zastrašujućoj veličini. Kad se, naime, trezveno i smotreno odmeri koliko su neophodna ustrojstva zaštite od preterane koncentracije vlasti, onda se silno olakšava identifikovanje korena i uzročnika populizma u Srbiji. Socijalistička prošlost Srbije težak je kamen o vratu svim institucijama i svim stratumima koji su se trudili da vlast stave pod društvenu kontrolu i da odgovarajući aranžman učine trajnim i stabilnim. Socijalizam je društvo bezmalo neograničene vlasti, pri čemu je ta ključna činjenica ostajala u socijalizmu trajno nezapažena i neuvažena, a još manje je bila prepoznata njoj imanentna opasnost dalekosežne socijalne patologije.

TERETI SOCIJALISTIČKE BAŠTINE

Neograničena vlast bila je ne samo tvrda životna činjenica nego i normativno uzdizan i silno uzdignut aspekt političke i društvene organizacije. Za ilustraciju ove konstatacije dovoljno je navesti poznatu parolu – a ona predstavlja jedan od najmarkantnijih i najžalosnijih, u krajnjoj liniji, nasilnih akata drastičnog obezvređivanja temeljnih civilizacijskih vrednosti – da se ne treba držati zakona kao pijan plota! Koliki je civilizacijski nazadak sadržan u toj normativno postavljenoj primitivnoj sastavnici društvene organizacije najbolje se vidi po tome što su pravu prosvećenu predstavu o vrednosti zakona i ograničavanju vlasti imali još stari Rimljani kad su pre nekih 2.000 godina skovali nezaboravnu sentenciju Omnes legum servi sumus ut liberi esse possumus (Svi smo robovi zakona da bismo mogli da budemo slobodni). Navikli smo da u društvenim kretanjima zapažamo i ističemo samo napredak a previđamo ne baš tako retka epohalna civilizacijska urušavanja.

U našoj socijalističkoj baštini bilo je mnogo tog odsustva institucionalnih mehanizama za kontrolu i ograničavanje vlasti (na engleskom vrlo uspelo nazvanih Checks and Balances). Druga jednako uticajna sastavnica socijalističkog nasleđa jeste jaka država. Silna država je faktički deo definicije socijalizma. A silna država je dobro popločan put u neslobodu i tiraniju. Država se kancerozno povećavala ne samo sopstvenim nekontrolisanim rastom nego i zabranom drugih sektora vlasništva i preduzetništva u gotovo svim sferama društvenog života. Šta može da se očekuje od neograničene vlasti i jake države koja toj vlasti služi kao instrument?

Kad je reč o ograničavanju i kontroli vlasti, valja samo napomenuti ogromnu važnost i nezamenljivu ulogu podele vlasti. Elementarna je stvar da samo podeljena vlast može da bude delotvorno kontrolisana, razume se tako što će jedna vlast kontrolisati druge i što će u toj podeli funkcija ključnu ulogu imati sudska vlast. Poseban mandat sudske vlasti jeste da zakoni budu strogo poštovani i da budu jednako primenjivi na sve (omnes), tako da i onaj koji dobije ogromno poverenje birača može da operiše samo, i to striktno, u okviru svojih ovlašćenja.

U Srbiji je došlo do nagle, takoreći trenutne demokratizacije a da nisu postojali institucionalni uslovi za normalno funkcionisanje demokratskih ustrojstava. Ni u širim međunarodnim okvirima nije istinski shvaćeno da demokratija ne može valjano da funkcioniše ako za nju nisu osigurani potrebni preduslovi. Zna se kako je krvavo okončan pokušaj da se preuranjeno nametne demokratija u društveno nerazvijenim zemljama kao što je Libija. Najvažnija pretpostavka izrastanja i održivog opstanka demokratske vladavine jesu izjednačeni uslovi za političko delovanje relevantnih aktera. Izborna igra je, u stvari, nadmetanje u borbi za vlast, a ta eminentno konkurentska interakcija i prestaje to da bude, te time gubi svoj smisao kad u rezultatu izbora jedna politička organizacija ili koalicija dođe na vlast i preuzme kontrolu nad prekomernim državnim resursima. Reč je o velikoj masi kapitala u državnom vlasništvu, ekstenzivnoj kontroli nad privrednim i drugim organizacijama i o jednako širokoj kontroli nad medijima, u vezi sa kojima je zloupotreba postala deo ovdašnje političke svakodnevice. Uz tako neravnomernu raspodelu najšire definisanih resursa sa kojima se ulazi u političku utakmicu, izborni rezultati postaju savršeno ali i obeshrabrujuće predvidivi. Srbija je zemlja u kojoj su oni daleko najpredvidljiviji; primera radi, rezultate naših predsedničkih izbora bez greške predviđaju ne samo domaći analitičari i specijalizovane organizacije nego i oni u našem bližem pa i daljem susedstvu.

Uz takvu sigurnost izbornih pobeda, koalicija na vlasti mora prekomerno i politički kontraindikovano da se osili. Predvidiv ishod izbornih nadmetanja uz tako neravnomerne uslove jeste iskliznuće sistema u jednopartijski politički poredak, što se u Srbiji poodavno desilo. Vlast ne samo što nije podeljena nego je stopljena u ogromni kompaktni monolit koji neograničeno komanduje Skupštinom, a kroz dominaciju u Skupštini prosto diriguje Vladom i vrši snažan, preovlađujući uticaj na sistem pravosuđa. U javnosti je uspešno lansirana duhovita opaska da su se Skupština i Vlada srozale na nivo upravljačkih tela vladajuće stranke. Upravljačka moć sve više se zgušnjava unutar vladajuće političke organizacije, a ova konvergencija moći vodi ka njenom skupljanju u jednoj tački, tj. ka akumulaciji faktičkih prerogativa u rukama jedne nezdravo moćne ličnosti. Srbija se tako vraća u daleko vreme knjaza Miloša, za koga su ipak već sredinom XIX veka nađeni načini izvesnog ograničavanja moći i čak njegovog privremenog demisioniranja.

To su okolnosti posredstvom kojih se lako da objasniti kako je predsednik Republike mogao da bude istovremeno i predsednik vladajuće stranke, kršeći naočigled cele prosvećene javnosti ove zemlje član 115 Ustava. To nije prošlo nezapaženo, ali je zaprepašćujuće da ta sablažnjiva činjenica nije u javnosti naišla na mnogo jaču, do neba vapijuću osudu. Na isti način se može objasniti preovlađujuće i gotovo rutinsko kršenje zakona na svim nivoima vlasti i njegova selektivna primena koja ga jednostavno obesmišljava. Srbija se institucionalno toliko deformisala da je postala – neka ovde bude upotrebljen doista pristao Đilasov izraz – besudna zemlja.

Deo te besudnosti jeste i groteskno nejednaka zastupljenost političkih “konkurenata” na medijima, posebno onim sa nacionalnom pokrivenošću. Izračunato je i cifarski konkretizovano da je u jednom reprezentativnom periodu jedna jedina ličnost iz redova vlasti imala nekoliko puta (navedeno je i koliko je to) veću zastupljenost nego sve, đuture uzete, opozicione stranke! Politička borba pod tako nejednakim uslovima dovela je do toga da je opozicija u Srbiji desetkovana i gotovo uništena. Toj činjenici u javnosti nije posvećena dovoljna pažnja: zdravom i dinamički propulzivnom društvu potrebna je ne samo efikasna vlast nego i vitalna i akciono sposobna opozicija. Uništavanjem opozicije velika je šteta napravljena u režiji vlasti i jedan eminentno nepatriotski, zapravo antipatriotski čin. Koliko god to zvučalo paradoksalno i koliko god mnogima zvučalo apsurdno, odgovornost za uznemirujuću slabost opozicije snosi aktuelna vlast. Prirodno je da vlast opoziciju želi da satera u mišje rupe, ali to bi smela da čini samo pod ujednačenim, poštenim uslovima i strogo u skladu sa pravilima koja su definisana ustavom i na sve jednako primenjivim zakonima.

Zloupotreba upravljačkih posezanja (ne prerogativa!) došla je dotle da se predsednik Republike slika na državnoj i drugim televizijama najavljujući – dakako, mimo zakonom definisanih procedura – administrativno nametnuta pojeftinjenja niza prehrambenih prozvoda, stvarajući utisak kao da su sva ona njegov lični učinak. Takvi postupci, kao i one najavljene budžetske hranarine za poveći broj kategorija odabranih uživalaca, a sve to još i bezmalo uoči izbora, očito su ekvivalentni očitoj izbornoj krađi. Uz takve očite manipulacije, krađa na izborima nije potrebna iako neki ni nju ne isključuju. Nije teško zamisliti pravni sistem u kome bi se takve izborne podvale tretirale kao kriminalni akti za koje se dosuđuju poprilične zatvorske kazne.

Druga strana zloupotreba vlasti jeste zloupotrebama podložno izborno telo. Vuk Drašković je našao pogodan izraz rekavši da je ono lobotomirano. U stvari, pomenutim, ali i mnogim drugim, takoreći svakodnevnim političkim manipulacijama nije podložan samo manji deo natprosečno obrazovanog i politički pismenog biračkog tela. Gro tog tela politički je nedovoljno upućen i na te manipulacije masovno naseda. Ove manipulacije mogle bi se tumačiti kao masovni, uvek berićetni lov na manje vredne glasove na predstojećim izborima. Čovek ne može da se ne seti nekih izbornih sistema iz dalje prošlosti u kojima su biračka prava bila nejednako raspoređena, shodno proceni političke pismenosti i, mnogo konkretnije i merljivije, shodno veličini plaćenog poreza i meri u kojoj pojedinac finansira javne izdatke.

Zbog nelegitimnog monopola nad sredstvima političke kontrole i vladavine, Srbija je saterana u položaj u kome vlast ne može da se promeni. Samoohrabrujuće tvrdnje opozicije da bi vlast survala već na sledećim izborima ne deluju nimalo uverljivo. “Lobotomirano” biračko telo deli vrednosnu orijentaciju i političke prioritete sa aktuelnom vlašću. Opozicija bi, da bi pobedila na izborima, morala fundamentalno da preokrene svoje političke prioritete i krene da zagovara manje-više isto što i vlast. To nije moguće zato što je to u sukobu sa elementarnim moralnim nalozima, ali i zato što to opozicija ne može tako efikasno činiti kao sama vlast. Pored toga, tako dalekosežan obrt u političkim ciljevima naišao bi na problem kredibiliteta: biračko telo tako preokrenutom političkom diskursu prosto ne bi verovalo.

Pa, kako će se Srbija osloboditi ove vlasti? To je već suviše obiman problemski kompleks da bi mogao da se smesti u ovaj inače već poobiman tekst. O urušavanju vlasti morao bi da se piše novi članak. Neka ovde bude napomenuto tek toliko da je vladajuća koalicija toliko jaka da je ne mogu srušiti opozicioni protivnici. Tu jaku vlast može da sruši jedino ona sama.