Samo je još beli dim nedostajao da se vine u nebo iznad Skupštine Srbije i oglasi da je pao dogovor opozicionih lidera oko puta do pobede, toliko je sve nekako gotovo sveto delovalo na one koji veruju u politiku. Jeste, koga je zanimalo, već je znao da su partije koje organizuju proteste "Srbija protiv nasilja“ uspele da se dogovore da na izbore 17. decembra izađu sa jednom listom koja se zove Srbija protiv nasilja. Ali je u petak nešto malo posle 13 časova to i zvanično obelodanjeno.

Za razliku od mnogih prilično depresivnih i neubedljivih opozicionih okupljanja, na ovom je, uz svu tremu zbog velikih obećanja i očekivanja, među prisutnima preovladavala neusiljena vedrina.

Nosioci republičke liste Miroslav Aleksić i Marinika Tepić delovali su kao ljudi koji se dobro razumeju i koji su spremni da zajedničkim snagama povuku do zajedničkog cilja. Kandidat za gradnočalnika Beograda Vladimir Obradović i Dobrica Veselinović, koji predvode beogradsku listu, odavali su utisak dobrih drugara na istom zadatku. I Prvi na listama Radomir Lazović i Mila Popović svojim kratkim obraćanjima su pridoneli atmosferi timskog duha.

Delovali su prilično ubedljivo dok su govorili kako su tu da uz pomoć građana učine sve što mogu da dođe do promene, jer to zarad Srbije učiniti moraju.

I to je dobar početak izborne kampanje, koju su naprednjaci predvođeni predsednikom Republike odavno počeli. Sva istraživanja javnog mnjenja su pokazala da je sinergisjki efekat, u ovom slučaju ujedinjenje sebi sličnih,  presudan za ove izbore, i u meri u kojoj članice koalicije Srbija protiv nasilja budu ubedile birače da su zaista jedinstvene i da se neće raspasti u besomučnim svađama nakon osvajanje nekakve vlasti, biće i njihov uspeh. Uz sve ostale predvidljive i nepredvidljive faktore.

Što neko na osnivačkom obraćanju reče: naše razlike nisu veće od našeg zajedničkog cilja. A cilj je, kako sami opozicioni politički protagonisti kažu, normalna Srbija bez nasilja i povlašćenih pojedinaca i kasta. Kredit su od građana dobili, ne bi smeli da ga prokockaju.

Tako je ono što je počelo da klija na velikoj tragediji 3. i 4. maja i raste na građanskim protestima, izraslo u nešto što bi moglo da promeni u naprednjaštvo izopačenu Srbiju.

Prvi je sa idejom jedne izborne liste sa imenom Srbija protiv nasilja, koliko je potpisniku ovih redova poznato, u javnost pre nekoliko meseci izašao Aleksandar Jovanović Ćuta. U tom trenutku je to izgledalo nemoguće, već je bilo počelo međusobno glođanje, rasparčavanje, udaranje sujete na sujetu. Protesti su počeli da se osipaju, polet da jenjava. A onda je ipak, uprkos svemu, sastavljena opoziciona reprezentacija za finalnu utakmicu.

Negde u uglu skromnog osnivačkog pojavljivnja bio je po službenoj dužnosti profesionalni naprednjački ulični drekavac Sima Spasić sa crvenim transparentom na kome je pisalo nešto tipa da je Demokratska stranka bila oslobodila 2018 UČK zločinaca. Ali ni zucnuo nije, a ni megafon nije imao.

Kad smo kod DS-a, Zorana Lutovca nije bilo među prisutnim opozicionim liderima.

Što reče jedan 94 godine star Beograđanin nakon ove demonstracije predizbornog jedinstva: stvarno su uspeli da mi uliju malo nade, odgegaću se 17. decembra do biračkog mesta, makar i po snegu i ledu.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com